Kako je dvostruko ubistvo u Teheranu otkrilo šta je trulo u Iranu?

Mnogi od najbližih saveznika vrhovnog vođe Irana, ajatolaha Alija Hameneija, su proteklih meseci stradali nasilnom smrću.

Dok su međunarodni posmatrači bili fokusirani na izraelska ubistva najviših komandanta i nuklearnih naučnika iz Teherana u junu, ubistvo dvojice - ili moguće trojice - istaknutih sudija početkom ove godine prošlo je gotovo nezapaženo. Ta ubistva, međutim, imaju veliki značaj, jer su jasno otkrila jedan od glavnih uzroka rastućeg nezadovoljstva naroda u Islamskoj Republici, piše Politico.

Preporučujemo

Dana 18. januara, Faršad Asadi, zaposleni u Palati pravde u Teheranu, u nekim izveštajima opisan kao "konobar", usmrtio je dvojicu visokih sudija - Mohameda Mogiseha i Alija Razinija, obojicu visokorangiranih šiitskih sveštenika.

Treći sudija, Hosein-Ali Najeri, preminuo je 3. aprila. Sudstvo je saopštilo da je preminuo usled postojećih zdravstvenih problema, ali su prvi izveštaji o napadu od 18. januara ukazivali na to da je Najeri bio treća meta.

Spekulacije o motivima Asadija kretale su se od teorija da je bio politički aktivan radnik u kuhinji, do tvrdnji da je jednostavno bio besan zbog niske plate. Verovatno nikada nećemo saznati pravi razlog, jer je izvršio samoubistvo pre nego što je mogao biti uhapšen.

Bez obzira na motive, ubistvo je odmah iznelo na videlo duboke pukotine u društvu.

Podeljena nacija

Za mnoge Irance, često grubo i brutalno pravosuđe zemlje postalo je oličenje truleži u samom srcu vladajućeg sistema, dok lideri Irana brane sudije tvrdeći da one drže tkivo Islamske Republike na okupu.

Dok je predsednik Vrhovnog suda Mohamed Džafar Montazeri smrt dvojice sudija opisao kao "cenu koju sistem plaća za opstanak", mnogi Iranci su na društvenim mrežama poput Instagrama i X-a (bivši Tviter) hvalili Asadija pod persijskim haštagom "herojski konobar".

Niko nije dovodio u pitanje važnost Mogiseha i Razinija za svešteničku elitu. Hamenei je lično predsedavao njihovom sahranom - govorio je pohvalne reči iznad njihovih kovčega, koji su bili umotani u iransku zastavu, sa belim turbanima na vrhu.

"O Bože, ako su bili dobrotvori, uvećaj njihovu dobrotu, a ako su grešnici, oprosti im. O Bože, ne znamo ništa o njima osim dobrih dela", govorio je Hamenei, okružen dvojicom telohranitelja.

Drugi Iranci, međutim, brzo su se oglasili sa sasvim drugačijim sećanjima na ta takozvana "dobra dela", osuđujući neprofesionalnost vulgarnog, često slabo obrazovanog pravosudnog aparata koji izdaje proizvoljne presude.

Uvredljiv jezik i stroge kazne

Atena Daemi, aktivistkinja za građanska prava, izvedena je pred sud u 15-minutnom ročištu koje je vodio Mogiseh u aprilu 2015. godine. U objavi na Instagramu iz januara osvrnula se na njegovu drakonsku primenu pravde. Nakon što joj je izrekao kaznu od 14 godina zatvora i odbacio njeno protivljenje smrtnoj kazni kao neprihvatljivo, nazvao ju je "prostitutkom".

"Ako Bog da, neko će ubiti tvog oca, pa ćemo videti šta ćeš da uradiš. Hoćeš li osuditi ubicu ili ne?", urlao je verski učenjak. Daemi je pobegla iz Irana u maju 2023. i na kraju otputovala u Toronto.

Pored uloge u masovnim pogubljenjima političkih zatvorenika 1988. godine, trojica sudija takođe su predsedavala suđenjima istaknutim disidentima.

Mogiseh je 2018. osudio advokaticu za ljudska prava Nasrin Sotudeh na sedam godina zatvora. Često nazivana iranskim Nelsonom Mandelom, Sotudeh je značajan deo svog života provela iza rešetaka i dobitnica je Saharovljeve nagrade Evropskog parlamenta iz 2012.

Razini je sudio novinaru i teologu Hasanu Jusefiju Eškavariju, čije je učešće na konferenciji Fondacije Hajnrih Bel u Berlinu 2000. razbesnelo iransku vlast. Na prvom suđenju, Eškavari je osuđen na smrtnu kaznu zbog "paganskih izjava", poput tvrdnje da hidžab ne može biti obavezan. Na ponovljenom suđenju 2002, Razini mu je izrekao sedmogodišnju zatvorsku kaznu.

Jedan prebeg iz opozicione organizacije Mudžahedin-e Halk, ranije označene kao teroristička grupa od strane SAD i EU, rekao je u intervjuu za Dojče Vele na persijskom jeziku 2020. da se seća kako je Mogiseh naređivao osoblju zatvora da deli kolače nakon svakog pogubljenja u leto 1988. Novinari i studenti kojima je suđeno nakon demokratskog pokreta Zeleni u Iranu 2009. takođe su svedočili da su ih sudije verbalno zlostavljale.

Nije ni čudo što su mnogi Iranci burno reagovali na smrt sudija. Dan nakon dvostrukog ubistva, korisnik X-a pod imenom ThatsEnough napisao je: "Moram da kažem da mrzim svakoga ko nije srećan zbog uklanjanja Mogiseha."

U objavi od 26. januara, druga korisnica X-a, "devojka sa šestog sprata", izrazila je osećanja šireg sloja građana: "Radujemo se smrti svakog sudije koji postane mašina za ubijanje Islamske Republike."

Političko zarobljavanje

Neki učesnici rasprave pozvali su na uzdržanost, tvrdeći da svaka glorifikacija nasilja protivreči osnovnim principima koje zastupaju borci za ljudska prava u Iranu. Ipak, reakcija javnosti pokazala je da je frustracija zbog neuspeha pravosuđa ključna komponenta šireg nezadovoljstva režimom.

Nije slučajnost što se iranski film The Seed of the Sacred Fig (Seme svete smokve), dobitnik Specijalne nagrade na festivalu u Kanu 2024, fokusira na priču o pogrešnom istražnom sudiji kao simbolu nacionalne bolesti. Figurativni naslov filma potiče od vrste drveta - metafore za vladajući sistem - koje na kraju uguši domaćina, u ovom slučaju iranski narod.

Na Indeksu percepcije korupcije organizacije Transparency International za 2024, Iran se nalazi na 151. mestu od ukupno 180 zemalja koje su ocenjivane po pouzdanosti vladavine prava.

Atije Babakani, vanredna profesorka prava i društva na Ramapo koledžu u Nju Džerziju, rekla je da je suštinski problem u tome što pravosuđe u Iranu nije politički nezavisno.

"Mislim da je glavni problem to što ove radnje očigledno krše zakon, uključujući član 39 Ustava, koji izričito zabranjuje narušavanje dostojanstva i časti bilo koje osobe koja je zakonito uhapšena, zatvorena ili prognana, bez obzira na okolnosti", rekla je ona.

"Ovi pojedinci su deo sistema i znaju da, sve dok štite interese države, verovatno neće snositi posledice", dodala je.

Proizvoljne presude

Proizvoljnost sudskih vlasti bila je očigledna u načinu na koji su sudili onima sa dvojnim državljanstvom i novinarima uhapšenim radi diplomatskog pritvora ili zastrašivanja.

Tokom nemira nakon spornog reizbora predsednika Mahmuda Ahmadinedžada 2009, uhapšeno je nekoliko stranih dopisnika i akademika.

Jason Atanasiadis, grčko-britanski novinar, uhapšen je dok je pokušavao da se ukrca na let za Istanbul. Oslobođen je 20 dana kasnije pod pritiskom međunarodne zajednice, ali optužbe protiv njega nikada nisu objavljene.

Atanasiadis je rekao da veruje da su iranske vlasti želele da stvore informativnu operaciju kako bi ubedile građane da ono što se dešava na ulici nije samo ogorčenje zbog izborne krađe, već organizovana zavera stranih sila i njihovih agenata.

Ana Dajmond, autorka i naučnica sa Oksforda, bila je zatvorena u Teheranu od 2014. do 2018, a njen slučaj se pominje i u procedurama Ujedinjenih nacija. Glavni tužilac u njenom slučaju bio je Ebrahim Raisi, preminuli predsednik Irana, koji je potekao iz pravosuđa.

"Klimao bi glavom dok sam govorila, dajući utisak da me sluša, ali mi nikada nije pogledao u oči", rekla je Ana.

"To odsustvo priznanja, u razgovoru o mogućoj smrtnoj kazni ili doživotnom zatvoru, zaista mi je oduzelo dostojanstvo", rekla je naučnica sa Oksforda.

Ana kaže da joj se Raisi nikada nije direktno obratio.

"Ali kad je progovorio, njegova moć je postala jezivo jasna. Podsetilo me je na stilizovanu brutalnost sovjetskih procesa, gde je ishod unapred određen", rekla je.

Kao što su potvrdili Ana i drugi, iransko pravosuđe do presuda dolazi uz upotrebu svih mogućih trikova i pritisaka - od višemesečnih saslušanja u samici, do navođenja optuženih da potpišu dokumenta koja im nisu dozvoljena da prethodno pregledaju.

"Bila sam u samici mesecima, a porodici nije rečeno gde sam, niti su meni govorili bilo šta o njima. Stalno su mi pretili smrću, izgladnjivanjem, prisilnim lekovima i podvrgavali me invazivnim i ponižavajućim procedurama poput testa nevinosti", rekla je Ana, žaleći se što se sve to često uvija u "islamski moralizam" i izgovara u "tonu svetosti".

Milad Poureisa, studentski aktivista trenutno u egzilu, uhapšen je ispred predsedničke kancelarije tokom protesta zbog brutalnih napada na političke zatvorenike u zatvoru Evin 2014, poznatih kao Crni četvrtak.

Pravosuđe nije dozvolilo istragu, iako je šef Uprave zatvora Gholam-Hosein Esmaili smenjen, samo da bi kasnije bio unapređen i postao šef kabineta predsednika Raisija. U skraćenom suđenju koje je vodio sudija Abolgasem Salavati, Milad je osuđen na šest godina i tri meseca zatvora. Nije mu data mogućnost žalbe.

"Žalbeni sud funkcioniše tako da se ne podrazumeva održavanje sednice - mi smo samo došli da preuzmemo presudu", rekao je.

Sve je bilo unapred određeno.

"Čak ni na prvom ročištu nisam imao šansu da iznesem odbranu. Samo sam došao da prepišem presudu koja je već bila pripremljena", naveo je.

To je način rada koji objašnjava zašto su toliki Iranci s oduševljenjem hvalili "herojskog konobara".

(Telegraf.rs)