"Moja tetka je ubijena, pronašla sam ubicu i zavela ga na Fejsbuku": Kristinina sestričina dovela do hapšenja

Nakon što su vlasti Velike Britanije i Južne Afrike naizgled odustale od pronalaženja ubice Kristin Robinson, njena nećaka je stvar uzela u svoje ruke.

Lehan Sergison je 30. jula 2014. godine bila u Pizza Expressu sa prijateljicom kada se na njenom telefonu pojavio južnoafrički broj. Pretpostavila je da je to njena tetka Kristin Robinson koja je živela ovoj u zemlji poslednjih 12 godina.

Umesto toga, ženski glas joj je rekao: "Lehan, Kristin je ubijena".

"Bilo je brutalno", seća se Lehan Sergison, a šok je još svež 11 godina kasnije.

"Konobar mi je dodao picu, a ja sam upijala ono što mi je rečeno".

Njena 59-godišnja tetka je živela skoro 9.600 kilometara daleko u Tabazimbiju, u Južnoj Africi. Međutim, njih dve su bile bliske, razgovarale su telefonom svake nedelje i pisale imejlove.

A onda je Kristin Robinson pronađena, silovana i ubijena u kolibi u njenom vlasništvu. U početku se smatralo da je u pitanju ubistvo na farmi, ali se onda ispostavilo da je 26-godišnji baštovan, Andrea Imbajarvo (tada poznat kao Endru Ndlovu), nestao sa oko 1.400 funti.

Sa tako očiglednim osumnjičenim, Serdžison i njena porodica su razumno očekivali da će njegovo hapšenje i suđenje biti brzi, ali kako su dani postajali nedelje, a zatim meseci u godine, svaka šansa za pravdu kao da je nestala.

Hvatanje ubice Kristin Robinson postalo je nešto od čega su južnoafričke vlasti, vlada Velike Britanije, pa na kraju i njena porodica u Engleskoj odustale. Svi, zapravo, osim Lehan Sergison, penzionisane geodetske inženjerke iz Bromlija, koja nikada nije prestala da veruje da bi ubicu mogla da izvede pred lice pravde.

Početak puta koji je trajao šest godina

Tako je počela potraga koja će na kraju, šest godina nakon što je njena voljena tetka ubijena, rezultirati hapšenjem odgovornog čoveka. To što je konačno uhvaćen bilo je sve zahvaljujući Lehan Sergison, koja je sama stupila u kontakt sa glavnim osumnjičenim, navela ga da joj se poveri na Fejsbuku i na kraju dovela policiju do njegovog mesta boravka.

Ono što je njeno dostignuće učinilo još neverovatnijim jeste to što je Lehan sve ovo uradila, a da nikada nije posetila Južnu Afriku. Kako je uspela da obezbedi osudu ubice tema je novog dokumentarca, "Fejsbuk zamka: Hvatanje ubice".

Danas je ova 54-godišnjakinja i dalje zapanjena svojom ulogom u obezbeđivanju pravde za svoju ubijenu tetku. Kao nekome ko je uvek vodio miran život, učešće u dokumentarcu nije nešto što joj je bilo prirodno. Prvenstveno ju je vodila želja za pravdom za tetku ali iako priznaje da je ništa što je uradila neće vratiti, proteklih 11 godina joj je dokazalo kako se femicid dozvoljava da se dešava praktično bez ikakvog izazova.

U Južnoj Africi se svakodnevno prijavi 153 silovanja, a osam žena je ubijeno.

"Mislim da je tamo život jeftin. To se prihvata. Čak i kada pronađu muškarce odgovorne za zločin, slučajevi propadaju jer sistemi nisu dovoljno čvrsti. A onda počneš da čitaš UN izveštaje o femicidu, silovanjima i nasilju zasnovanom na polu, i oni pokazuju da širom sveta žene nemaju nikakvu vrednost.

To što je njena hrabra, živahna tetka tako lako svedena na još jednu fotografiju ubijene žene, na naslov u novinama, nešto je protiv čega se ona i dalje buni.

Ona je bila stvarna osoba, sa stvarnim životom i još mnogo toga što je želela da doživi, a to joj je oduzeto na najnasilniji mogući način", navodi se u dokumentarcu.

Život i smrt Kristine Robinson

Ceo svoj život, Lehan Sergison je gledala na svoju tetku kao na nekoga ko je u potpunosti uživao u životu. Učiteljica iz Liverpula živela je svuda, od Moskve do Kuvajta, i putovala na Galapagos, u Kinu i Australiju.

"Sela bi pored Kris u autobusu i znala bi njenu životnu priču. Bila je pričljiva i duhovita. Imala je mnogo prijatelja širom sveta. Odrasla je u velikom siromaštvu, ali imala je ambiciju i želela je da putuje".

"Vraćala bi se kući sa koferom punim fotografija dece iz svog razreda i pričala bi o njima kao da su njena sopstvena deca. Bila je brižna kao učiteljica, pretpostavljam. Želela je decu, ali jednostavno se nije dogodilo", navodi Lehan.

A 2002. godine, nakon što je u četrdesetim godinama upoznala i udala se za Robija, ljubav svog života, par je kupio safari park blizu granice sa Bocvanom.

Iako su ona i Robi bili zabrinuti zbog nasilja, život koji su odabrali bio je daleko od nasilnih južnoafričkih predgrađa. Imali su video nadzor i dva nemačka ovčara, obučena za zaštitu.

"Radila je sve što je trebalo da radi", Lehan.

I život je bio dobar. Sve dok Robiju nije dijagnostikovan rak. Preminuo je 2012. u svojoj rodnoj Irskoj, a Kristina Robinson je bila pored njega. Nakon toga, još uvek duboko u žalosti, Robinson je odlučila da se vrati u Južnu Afriku i nastavi da vodi safari sa 30 gostiju.

"Vozila sam je na aerodrom i rekla sam: ‘Ne moraš ovo da radiš, Kris. Možemo da angažujemo advokata da to reši.’ Ali nije bila tamo već 18 meseci. Morala je da završi sve te pravne stvari, plus želela je da se vrati uspomenama i uživa u njima".

Do trenutka kada je Lehan primila poziv u Pizza Expressu dve godine kasnije, Robinson je već bila u procesu prodaje biznisa, s namerom da se vrati u Veliku Britaniju. Na dan kada je ubijena, propustila je sastanak u vezi sa prodajom.

Istog dana kada je Kristina Robinson pronađena umotana u jorgan, sa prerezanim grlom, Imbajarvo je pobegao u svoj rodni Zimbabve.

To što je neko ko je bio blizak njenoj tetki, a radio tamo šest godina, mogao da uradi tako nešto, šokiralo je Lehan.

"Mislim da je bilo nekih sitnih krađa, ali ništa ovako. Posle sam pretražila sve mejlove koje mi je Kris slala, tražeći da li ga pominje, i nikada nije bilo nijedne priče o njemu. Pisala je o kuvarima, spremačicama, ali nikada o njemu".

‘Frustrirajuća’ istraga

Ono što je usledilo bila je bolno neadekvatna pokušaj ekstradicije iz Zimbabvea.

"Bilo je tri ili četiri pokušaja ekstradicije, ali papirologija je uvek bila pogrešna na neki način. Govorili bi mi da se radi na tome, ali nije. Vlasti su bile toliko nesposobne".

Lehan je jednako frustrirana bila i u komunikaciji sa Ministarstvom spoljnih poslova. "Naša vlada nije vršila dovoljno pritiska da se to reši. Otišla sam na jedan sastanak koji je bio zakazan dve nedelje unapred, a službenik koji je vodio slučaj nije znao ništa o njemu. Nije čak imao pristojnosti ni da otvori dosije i pogleda detalje. Sve što je rekao bilo je: ‘Biću bolji sledeći put’".

Tek kada je stupila u kontakt sa humanitarnom organizacijom "Murdered Abroad", shvatila je da je njeno iskustvo veoma uobičajeno. "Svi misle na slučaj Madlen Mekan, kada policija odmah uskoči u akciju. Ali to se ne dešava", kaže Lehan.

Čak je i južnoafrička neprofitna organizacija "Action Society", koja se zalaže za reformu pravosudnog sistema, posebno u vezi sa nasiljem zasnovanim na polu, utihnula.

"Prešli su na sledeći slučaj. I dok je to frustrirajuće, shvataš da moraju da usmere resurse tamo gde mogu".

Odlazak u Južnu Afriku za nju nije dolazio u obzir zbog sopstvenih zdravstvenih problema. Lehan boluje od teške astme, zbog koje je više puta bila hospitalizovana na intenzivnoj nezi.

Putem poruka i mejlova održavala je kontakt sa ljudima poput Noel Denis, upravnice safarija i prijateljice Kris Robinson. Preko nje je 2015. godine saznala da je Imbajarvo viđen, vratio se u Južnu Afriku i živeo u Johanezburgu. Lehan je obavestila južnoafričke vlasti. Ništa se nije dogodilo.

Odlučila je da uzme stvar u svoje ruke

Njegova Fejsbuk stranica je bila neaktivna otkako je pobegao 2014. godine, ali 2016. godine, kada je postala detektivka, Sergison je otkrila da ima tri druga profila, pod kojima je objavljivao novije fotografije. Frustrirana nedostatkom bilo kakvih drugih istraga, odlučila je da stvar uzme u svoje ruke, kreirajući sopstveni lažni profil. Koketirajuća stjuardesa u dvadesetim godinama po imenu Misi Falkao, kombinacija imena njena dva penzionisana trkačka hrta, kako bi ga namamila.

Pošto se sprijateljila sa nekim od njegovih Fejsbuk prijatelja, koketno mu je slala poruke govoreći mu da je "tako zgodan" i da ima "seksi oči".

Imbajarvo je naseo na mamac i tokom narednih šest meseci Sergison je prikupila nove informacije koje je prosledila južnoafričkim vlastima.

"Rekla sam mu da sam stjuardesa jer to znači da nisam uvek dostupna za kontakt. Morala sam da budem opuštena. Nisam želela da se vežem u laži kojih se nisam mogla setiti. Mislila sam da ako ga budem laskala, to će zadržati njegovo interesovanje", kaže ona o svojim porukama.

Sergison nije rekla svojoj porodici šta radi. Naučila je da im ne budi nade. Gubitak sestre je užasno pogodio Sergisoninu majku i bila je svesna da je štiti od veće patnje.

Sve vreme, Sergisonin muž Simon je bio zabrinut, ali i podržavajući, kaže ona.

"On nije neko ko diže glavu iznad parapeta, a ni ja nisam bila pre svega ovoga. Prilično sam stidljiva, ali kada vas nešto pokreće, morate nešto da preduzmete".

Ipak, bilo je trenutaka kada je odustala:

"Jer sam pomislila: 'Ovo nije zdravo'. Morala sam da se brinem o svom zdravlju i blagostanju. Poruke su često bile kasno noću. Bilo je teško. I nisam imala podršku u vezi sa tim šta bi trebalo da kažem ili uradim. Sećam se jednog puta kada sam bila na večeri sa prijateljem i Endru mi je poslao poruku, a ja sam odgovorila. I pomislila sam: 'Šta to radiš? Prestani sa ovim!' Nisam mogla da dozvolim da me to obuzme".

Njene informacije dovele su do neuspele triangulacije njegove lokacije od strane vlasti 2017. godine. A onda, kada je operacija podmetanja propala nakon što se Imbajarvo nije pojavio na sastanku, trag je nestao 2018. Sergison je imala osećaj kao da je sve bilo uzalud.

Sve vreme joj je Ministarstvo spoljnih poslova govorilo da ne radi ništa sa informacijama koje je imala, da se time bave južnoafričke vlasti. To više nije bilo dovoljno da Sergison ućutka.

"Još uvek je bio napolju i uživao je u svom životu. A južnoafrička policija je bila previše preopterećena da bi radila bilo šta osim štikliranja kućica. Britanska vlada nikada nije objavila njegovu sliku na mreži i glupo sam ih poslušala. Ali imala sam sve ove nove fotografije. Pitala sam se da li bi ga neko sada prepoznao ako bih ih objavila?".

Na šestu godišnjicu ubistva Kristine Robinson 30. jula 2020. godine, Lehan Sergison je odlučila da pokuša. Napisala je:

"Pre šest godina, ovaj čovek je silovao i ubio moju tetku Kristin Robinson. Endru Ndlovu je i dalje slobodan čovek koji uživa u svom životu nakon što je uzeo njen".

Ijan Kameron iz organizacije "Action Society" podelio je objavu, što je dovelo do toga da postane viralna, sa više od 70.000 ljudi koji ju je podelili. Istog dana, žena po imenu Melisa se javila. Imbajarvo je radio za njenu porodicu poslednjih pet godina i živeo je u njenom dvorištu poslednjih godinu dana.

Pravda konačno, te večeri je uhapšen

"Godinama je radio za njih i bio je čovek od poverenja", kaže Lehan.

Bio je to neverovatno brz rezultat, posle toliko vremena. Međutim, u Južnoj Africi, stope osuđujućih presuda za femicid su šokantno niske zbog nedostatka temeljnih dokaza i gonjenja.

Statistika Saveta za medicinska istraživanja otkriva da manje od jednog od pet slučajeva seksualnih prestupa završi na sudu, a samo 8,6 odsto svih slučajeva seksualnih prestupa se okonča presudom krivice. Ovde je sreća konačno bila na strani porodice.

Šest meseci pre hapšenja, tužilac je pregledao slučaj i tražio da se popune rupe. Kao rezultat toga, policija je dobila izjavu od Imbajarvoove devojke u vreme ubistva, u kojoj je prepričala svoje priznanje. Iako su DNK dokazi protiv Imbajarva bili jaki, on se izjasnio da nije kriv, tvrdeći da je seks bio uz pristanak.

Na sudu u aprilu 2022. godine, Lehan Sergison je angažovala posmatrača da izveštava sa suđenja. Ne samo da je bila previše bolesna da bi putovala u Južnu Afriku, već je bila i na intenzivnoj nezi u bolnici sa sumnjom na tuberkulozu. Uprkos svim očekivanjima, uspela je da napiše izjavu o uticaju na žrtvu koja je pročitana na sudu.

"Bilo je važno da sudija čuje da ona nije niko. Imala je porodicu, imala je prijatelje. Bila je stvarna. Nije bila samo fotografija u dokaznom materijalu", kaže ona.

Imbajarvo je proglašen krivim za ubistvo i silovanje osam godina nakon što je ubio i silovao Kristin Robinson. Sergison je kasnije rečeno da je imao devojku sa kojom je živeo u vreme hapšenja.

"Izgleda da je bila u komadima. Samo sam pretpostavila da je usamljenik, jer nisam mogla da podnesem da mislim drugačije. Ali ona je živela sa njim i imala je vezu sa njim".

"Ostao joj je život koji je morala da vodi, a neko joj ga je oduzeo za 1.400 funti".

Njena tuga za tetkom ostaje.

"Dolaze nedelje kada bismo uvek razgovarale, ali telefonski pozivi ne stižu, a imejlovi ne stižu. Gde god da je bila u svetu, dobijala bi rođendansku čestitku i najčudniji poklon. Vratila se iz Moskve jednog Božića sa koferom punim kavijara i prsluka", smeje se Lehan Sergison dok suzdržava suze.

"Imala je život pred sobom, a neko joj ga je oduzeo za 1.400 funti. Sigurna sam da bi mu to dala. Mogla je biti luda, ali je znala vrednost svog života.“

Ona brine šta će se desiti u budućnosti. "Najmanje naredne 22 godine biće u zatvoru. Ali ako dobije uslovnu slobodu i bude pušten, biće mojih godina".

Kako ju je njeno iskustvo promenilo?

"Postala sam glasnija. Bila sam prava ljubiteljka govora, nisam bila za javni nastup. Ali kada saznate šta se dešava ženama i mizoginija se nastavlja i femicid se prihvati, osećate se obaveznim da nešto preduzmete.“

"Moji prijatelji koji me poznaju dugo su šokirani kada znaju da sam imala tu vatru u stomaku".

(Telegraf.rs)