Od "Nikad više" do "Ponovo svuda": O Evropi, fašizmu i savremenoj Evropi

Prenosimo tekst Mensura Halitija o položaju Roma u savremenoj Evropi:

"Svake godine, 2. avgusta, romske zajednice širom Evrope obeležavaju Dan sećanja na Holokaust  Roma. Tog dana 1944. godine, skoro 3.000 romske dece, žena i muškaraca ubijeno je tokom jedne noći u logoru Aušvic-Birkenau. To je dan žalosti, ali i upozorenja. Tada izgovaramo: „Nikad više.“

Preporučujemo

Ali 2025. godine, to obećanje zvuči prazno. Ta fraza i dalje se ponavlja u govorima i na komemoracijama, ali više ne postavlja granice političkog ponašanja u Evropi. Unutar Evropske unije, sistemi zakona i demokratije, koji su stvoreni kako bi sprečili povratak fašizma, nisu propali, već su se prilagodili da ga prihvate.

U Mađarskoj, Slovačkoj, Italiji i Austriji, vlasti sistematski koriste ustavne mehanizme za učvršćivanje izvršne moći. Sudovi su potčinjeni, opozicija marginalizovana. U Holandiji i Francuskoj, stroge mere nadzora i migracione politike neprimetno su postale deo zakona. U Rumuniji, vodeći predsednički kandidat otvoreno koristi fašističku retoriku. Bugarska ćuti. Čak i Nemačka, nekada liberalni stub posleratne Evrope, koketira s regionalnom ekstremnom desnicom.

Ovo nije haos državnih udara ili brutalna diktatura. Ovo je nešto stabilnije i podmuklije. Svedočimo reintegraciji autoritarne vlasti unutar demokratskog okvira. Izbori se održavaju. Institucije funkcionišu. Ali moć se pomerila. Izvršna dominacija, ideološka kontrola i stalna bezbednosna logika sada deluju iznutra, ne protiv sistema.

Instrumenti koji su nekada služili za očuvanje demokratije postali su temelj autoritarizma. Član 7: nekada poznat kao „nuklearna opcija“ EU protiv članica koje krše osnovne principe, danas je blokiran. Mehanizam vladavine prava, zamišljen da uskraćuje sredstva režimima koji narušavaju demokratiju, postao je predmet političkog pregovaranja. Prošle godine, Mađarska i Poljska su povratile sredstva bez sprovođenja pravosudnih reformi. Presude se ignorišu. Rokovi prolaze. Sistem ćuti.

Zašto? Zato što EU sprovodi procedure, a ne suštinu. Dokle god se izbori održavaju i dokumenti formalno važe, vlade se ne suočavaju s posledicama zbog gušenja neslaganja, isključivanja manjina ili centralizacije moći putem zakona. Štaviše, upravo takvo ponašanje ih štiti.

A trend se širi. Ekstremna desnica više ne mora da pobeđuje, dovoljno je da bude imitirana. U Nemačkoj, tradicionalne stranke preuzimaju retoriku AfD-a. U Francuskoj, jezik kontrole migracija postao je državna politika. U Holandiji, stavovi s margine postali su deo koalicionih sporazuma.

Ovo nije kolaps, već konvergencija. Pod pritiskom, centristički akteri usvajaju taktike ekstremne desnice. Cilj je neutralizacija pretnje kroz ponašanje slično toj pretnji. Rezultat: fašistička logika ugrađena u institucionalnu rutinu.

I sve se to dešava u Evropi koja je verovala da je sećanje dovoljno. Evropska unija nastala je iz pepela Drugog svetskog rata. Holokaust, logori, fašistički režimi XX veka, trebalo je da postave nepovratne granice. Danas su te granice zaobiđene, ne negirane. Ekstremna desnica ne želi prošlost, tvrdi da štiti budućnost: kroz kontrolu, isključenje, i „poredak“.

Institucije koje su imale zadatak da čuvaju sećanje sada su nemoćne. Zakoni koji su štitili demokratiju danas legitimizuju ućutkivanje. Građani, nekada ciljana publika demokratskih vrednosti, postaju neosetljivi na moralne pouke istorije.

Gde nas to ostavlja?

U neprijatnoj istini: fašizam u Evropi više nije sećanje. On je metoda, funkcionalna, institucionalizovana i legalno ugrađena u sisteme koji su mu se trebali suprotstaviti. Pretpostavka da će zakon, sećanje ili evropske vrednosti biti dovoljni, više ne važi. Ako želimo da se suočimo sa stvarnošću, moramo prestati da se oslanjamo na prošlost. Otpor mora počivati na jasnoći, a ne nostalgiji. Sistem se nije srušio, već se transformisao. Sada omogućava ono što je trebalo da spreči.

„Nikad više“ nije trebalo da bude parola. Trebalo je da bude granica. Dana 2. avgusta, dok se sećamo života uništenih fašizmom, moramo pogledati i u pravcu sistema koji danas omogućavaju njegov povratak. To suočavanje neće biti lako. Ali je neophodno. Jer ono što danas živimo nije upozorenje, već tiha, legalna, neprekidna repriza onoga što smo obećali da se nikada više neće ponoviti."

(Telegraf.rs/Mensur Haliti)