Ovaj čovek je preživeo bombardovanje Hirošime i ima jezivo upozorenje za sve nas!

Punih 80 godina nakon bombardovanja Hirošime, jedan od preživelih Tošijuki Mimaki kaže da se svet danas suočava sa svojom "najopasnijom" erom.

Tošijuki Mimaki deluje iscrpljeno prilikom susreta sa novinarima Sky News. Ovaj osamdesettrogodišnjak tone u svoju stolicu, zatvara oči i moli novinare da budu kratki.

Preporučujemo

Ali onda počinje da govori i kao da godine nestaju pred snagom njegovih reči.

Tošijuki Mimaki je preživeo atomsku bombu bačenu na Hirošimu, doživotni je zagovornik nuklearnog razoružanja i, od prošle godine, dobitnik Nobelove nagrade za mir.

Ali sada, na 80. godišnjicu bombardovanja, donosi više od uspomena, on objavljuje poruku. I ona je ozbiljna.

"Sada je najopasnija era. Rusija bi mogla da je upotrebi nuklearnu bombu, Severna Koreja bi mogla da je upotrebi, Kina bi mogla da je upotrebi", kaže Tošijuki Mimaki i nastavlja:

"A predsednik SAD Tramp, on je potpuni haos. Apelujemo i apelujemo, za svet bez rata i nuklearnog oružja ali oni ne slušaju".

Nadamo se da će njegov apel čuti oni koji bi trebalo pre nego što bude kasno...

Nisam čuo nikakav zvuk

Mimaki imao je tri godine kada su Sjedinjene Američke Države bacile atomsku bombu na grad Hirošimu. Bio je to prvi put da je nuklearno oružje upotrebljeno u ratu, i ostalo je zapamćeno kao jedan od najstrašnijih događaja u istoriji oružanih sukoba.

Procene govore da je bomba ubila preko 70.000 ljudi na licu mesta, svakog petog stanovnika, oslobađajući toplotu na tlu od oko 4.000 stepeni Celzijusa, koja je topila sve na svom putu i sravnila dve trećine grada.

Užasavajuće priče su polako izlazile na videlo o izgorelim leševima i koži koja je visila s tela žrtava poput dronjaka.

"Ono čega se sećam je da sam se tog dana igrao napolju i da je bljesnulo", priseća se Mimaki i nastavlja:

"Bili smo 17 kilometara udaljeni od hipocentra. Nisam čuo prasak, nisam čuo nikakav zvuk, ali sam pomislio da je grom".

"Zatim je došlo popodne i ljudi su počeli da izlaze u velikom broju. Neki su imali potpuno raščupanu kosu, pocepanu odeću, neki su nosili cipele, neki nisu, i svi su tražili vodu".

Grada više nije bilo

Njegov otac se četiri dana nije vratio kući sa posla u centru grada. Mimaki s emocijama opisuje putovanje koje je njegova majka preduzela, vodeći njega i mlađeg brata sa sobom, pokušavajući da ga pronađe. Mogli su da stignu samo do određene tačke, razaranje je bilo preveliko.

"Moj otac se vratio kući četvrtog dana. Bio je u podrumu na svom radnom mestu. Presvlačio se u radnu odeću. Tako je preživeo. Kada je izašao na površinu, grad Hirošima više nije postojao".

Ljudi i dalje pate

Tri dana kasnije, SAD su bacile još jednu atomsku bombu na grad Nagasaki, što je dovelo do bezuslovne kapitulacije Japana i završetka Drugog svetskog rata.

Do kraja 1945. godine, broj mrtvih iz oba grada porastao je na procenjenih 210.000 ljudi, a do danas se tačan broj onih koji su kasnije umrli od raka i drugih posledica nikada nije utvrđen.

"To se i dalje dešava, čak i sada. Ljudi i dalje pate od posledica zračenja, nalaze se u bolnicama", navodi Mimaki.

"Vrlo je lako dobiti rak, možda čak i ja dobijem rak, to je ono što me sada brine"

Nažalost, mnogi koji su preživeli bombardovanje proveli su veći deo svog života noseći teret stigme. Zbog nerazumevanja uticaja zračenja, često su bivali izbegavani i odbijani bilo za posao, bilo kao bračni partneri.

Mnogi su zbog toga pokušavali da sakriju svoj status Hibakuše (osoba pogođena atomskom bombom), a sada, u starijim godinama, suočavaju se s poteškoćama da ostvare finansijsku pomoć na koju imaju pravo.

A tu su i ogromne psihološke posledice - posttraumatski stresni poremećaj i problemi sa mentalnim zdravljem koji traju ceo život. Mnogi Hibakuše nikada nisu želeli da pričaju o onome što su videli tog dana i žive s osećajem krivice jer su preživeli.

Kod Tošijuki Mimakija, to je prisutno kada prepričava priču o tome kako su on i još jedna devojčica, otprilike njegovih godina, oboleli od onoga za šta danas veruje da je bilo trovanje radijacijom.

"Ona je umrla, a ja sam preživeo", kaže on uz težak uzdah i napetost u očima.

Nakon toga je posvetio svoj život aktivizmu i danas je kopredsednik udruženja preživelih iz atomskog bombardovanja, Nihon Hidankjo. Njegovi članovi dobili su Nobelovu nagradu za mir 2024. godine.

"Zašto ljudi toliko vole rat?"

Ali ne zadržava se mnogo na ponosu koji bi možda mogao da oseti. Zna da neće proći mnogo vremena dok bombe ne izblede iz živog sećanja, i duboko se plaši šta bi to moglo da znači u svetu koji danas deluje nestabilnije nego decenijama unazad.

Uprkos zalaganju ljudi poput njega, u svetu i dalje postoji oko 12.000 nuklearnih bojevih glava, u rukama devet zemalja.

"Nikada ne znaš kada bi mogli da ih upotrebe. Rusija-Ukrajina, Izrael-Gaza, Izrael-Iran negde uvek ima rata", kaže on.

"Zašto ta bića, ta životinja koja se zove čovek, toliko voli rat? Stalno to govorimo, stalno ih upozoravamo, ali ništa ne dopire do njih. Osamdeset godina, niko nije slušao. Mi smo Hibakuše. Moja poruka je: nikada više ne smemo stvoriti nove Hibakuše".

(Telegraf.rs)