Evo šta možemo da očekujemo od današnjeg sastanka Trampa i Putina: Da li je moguće uskladiti želje i ishod?

Predsednik SAD Donald Tramp dao je Rusiji ultimatum u vezi saratom u Ukrajini, a zatim je, u suštini, sam ispunio njegove uslove, poslavši svog specijalnog izaslanika Stiva Vitkofa u Kremlj, a potom zakazavši sastanak sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom.

Sastanak, koji će se održati danas na Aljasci, za sada je Trampa oslobodio potrebe da sprovede svoje pretnje o uvođenju sekundarnih sankcija kupcima ruske nafte, a na duže staze, i da isporuči Ukrajini oružje dugog dometa.

Ipak, Putin nije ispunio glavni uslov ultimatuma: Da prekine napade na Ukrajinu. Naprotiv, dani nakon što je Tramp izdao ultimatum bili su jedni od najgorih u ratu, po broju civilnih žrtava i razaranju gradova.

U početku je sastanak Putin–Vitkof delovao kao neuspeh, pošto su 2 strane otišle bez ikakvih izjava, a Tramp potpisao dodatne carine protiv Indije zbog njenog nastavka kupovine ruske nafte. Ali nekoliko sati kasnije, Tramp je najavio predstojeći samit, što može značiti dve stvari. Ili je Vitkof ipak doneo Trampu neke nove predloge od Putina, ili se Tramp umorio od čekanja i odlučio da preokrene situaciju: Putin već dugo zahteva sprovođenje dugog spiska uslova za prekid vatre, pa je sada možda prekid vatre uslov za njihovu eventualnu primenu.

Putin je već izneo mnoštvo ideja na koje Tramp nije pristao bez prekida vatre, poput obnove direktnih letova između Rusije i SAD, potpunog obnavljanja rada diplomatskih misija, kupovine flote Boinga za "Aeroflot", sklapanja sporazuma o retkim metalima i zajedničkog razvoja Arktika.

Tramp takođe nije pristao na Putinove predloge da se uspostavi spoljno upravljanje UN nad Ukrajinom, da se Zelenski smeni pre bilo kakvih mirovnih pregovora, niti da se pitanje okončanja rata rešava isključivo između Moskve i Vašingtona. Sve ukazuje na to da će Tramp biti zadovoljan samo potpunim prekidom vatre, čak i po cenu Ukrajine.

Iz Putinove perspektive, zadatak je prilično prozaičan: Jednostavno sedeti i čekati željeni ishod. Putin sebe vidi kao "dugu vlast" i istorijsku ličnost, za razliku od "kratke vlasti" zapadnih, prolaznih političkih figura. Trampu je potreban neki uspeh na koji će moći da ukaže pre kraja svog predsedničkog mandata (ili još bolje, pre izbora za Kongres 2026. godine), dok je jedini pritisak vremena na Putina biološki.

Jedan od scenarija koji se razmatra jeste da će Putin predložiti da Ukrajina evakuiše preostale teritorije takozvane Donjecke Narodne Republike (DNR) u zamenu za trenutni prekid vatre, a da se sva ostala otvorena pitanja rešavaju u narednim pregovorima. To se uklapa u ideju "duge vlasti" i omogućilo bi Putinu da odmah dobije nešto, dok bi svoja sopstvena nepovratna obavezivanja odložio za kasnije.

Uostalom, ako dalji pregovori ne uspeju, rat se može nastaviti, dok bi Rusija bez borbe dobila ostatke Donbasa, uključujući simbolički i vojno važna mesta kao što su Slavjansk i Kramatorsk.

Tramp, sa svoje strane, izgleda računa na drugačiju taktiku. Donošenje neočekivanih i disruptivnih odluka, poput poziva Putinu na Aljasku. Sama ideja održavanja samita na Aljasci, teritoriji koja je geografski i istorijski most između Rusije i Sjedinjenih Država, prilično je revolucionarna, a ipak dovoljno konzervativna da se dopadne obema stranama.

Obojica lidera su opsednuta slavnom prošlošću svojih zemalja. Za Rusiju, Aljaska simbolizuje vrhunac ekspanzije, jedini put kada se ruska kontinentalna imperija, poput onih u Evropi, prostirala preko okeana. Za Sjedinjene Države, ona predstavlja zlatno doba kolonijalnih kupovina ogromnih površina susedne zemlje.

Tramp namerava da se suprotstavi Putinovom postepenom, delimičnom i vremenski iscrpljujućem pristupu svojom revolucionarnom arhaizacijom. Sama zemlja će mu pomoći, podsećajući kako su države nekada razmenjivale teritorije za novac i druge teritorije. Ako je Ukrajincima teško da se odreknu zemlje, a kamoli gradova i ljudi na njoj, mogu je prodati ili zameniti. Uostalom, zar moderni okviri Poljske, Finske, Grčke, Bugarske, Turske, Slovačke i Rumunije nisu nastali upravo tako, razmenom teritorija za mir?

Ipak, nije jasno kako bi razmena teritorija izgledala u praksi. Rusija bi mogla da se odrekne zemlje koju je zauzela u ukrajinskim oblastima na koje zvanično ne polaže pravo: u Harkovskoj, Sumskoj i Dnjepropetrovskoj oblasti. Međutim, nejednakost takve razmene je očigledna: ukupna ruska dostignuća u tim oblastima iznose oko 1.500 kvadratnih kilometara, a jedini grad tamo je Kupjansk, danas prepušten beživotnim ruševinama. U Donjeckoj oblasti, na koju Rusija polaže pravo, i dalje postoji 6.500 kvadratnih kilometara pod kontrolom Ukrajine, uključujući prilično naseljene velike gradove i ključne fortifikacije.

Time što je pristao na sastanak "jedan na jedan" sa Putinom pre bilo kakvog prekida vatre, Tramp preuzima veći rizik nego Putin. Ako Putin ne pristane na prekid vatre, trgovina ruskom naftom biće izložena sekundarnim sankcijama, u čiju delotvornost ni sam Tramp ne veruje. Predsednik SAD će morati da nastavi da pomaže Ukrajini oružjem, doduše evropskim novcem, ili čak da joj isporuči rakete dugog dometa a to je korak ka direktnom sukobu sa Rusijom, bez garancije da će to uopšte preokrenuti rat u korist Ukrajine. Za Trampa bi bilo neprijatno da sa samita ode praznih ruku, a to, strahuju saveznici Kijeva, može ga navesti da pristane na razne Putinove smicalice.

Putinova pozicija uoči sastanka deluje povoljnije. Za diktature, sam čin direktnog kontakta sa legitimnim demokratskim liderom, posebno sa predsednikom Sjedinjenih Država, već je diplomatski uspeh, a kamoli poziv da ga poseti. Štaviše, u diplomatiji, agresor nema šta da izgubi. Nudeći smirivanje tenzija, a da nije pretrpeo vojni poraz, taj isti agresor počinje da izgleda kao mirotvorac.

Tramp možda nije nasedao na Putinove ranije sitne provokacije, ali bi mu bilo teško da odbije nešto suštinskije. Tada bi simbolička odgovornost za nastavak rata u sadašnjoj formi prešla na njega. Moraće da izabere da li da pristane na ruski predlog i iskoristi ga kako bi uvukao Rusiju u mir, ili da, kao strana koja je odbila mirovne korake, preuzme obaveze, troškove i rizike nastavka rata.

Tramp bi se lako mogao odlučiti za ideju moratorijuma na sprovođenje udara Rusije i Ukrajine duboko na teritoriju onog drugog još jedna od ideja o kojoj se već govorilo. To bi ga poštedelo najgorih slika razaranja u naseljenim gradovima i potrebe da Ukrajini isporuči rakete dugog dometa.

Teško je zamisliti da će se Putin odreći slike pobede koja se formirala tokom rata: dodatne teritorije za Rusiju, novih granica, neutralnosti Ukrajine, ukidanja jezičkih zakona tamo, ukidanja sankcija protiv Rusije i slično. U svim svojim govorima (a, očigledno, i u privatnim razgovorima sa Amerikancima) ti uslovi se predstavljaju kao apsolutni minimum: uostalom, ruski napori i žrtve moraju biti opravdani, a sam rat postao je isplativo unutrašnje političko sredstvo.

Ali, kao i svaki rizični kapital, i ovo je podložno oscilacijama. Najveći adut Ukrajine trenutno je to što je poslednjih meseci uspela da rat učini vidljivim za veliki broj ljudi u Rusiji: kroz slučajne civilne žrtve, paljenje naftnih skladišta, uništavanje bombardera, zatvaranje aerodroma i prekide u radu komunikacionih mreža.

Istina, ankete pokazuju da je to uglavnom proizvelo veće neprijateljstvo prema Kijevu i podstaklo Ruse da se okupe oko svog lidera, ali raspoloženja su promenljiva, a promene javnog mnjenja se obično beleže tek naknadno.

Početni šok rata i pitanja za rusko rukovodstvo zaista su ustupili mesto svojevrsnom kolektivnom ponosu zbog toga što je ruski narod uspešno zajedno prevazišao iskušenje sankcija, "otkazivanja", spoljne kritike i odlaska neistomišljenika i poznatih ličnosti. U međuvremenu, život ide dalje: restorani i pozorišta su puni, nema nestašica robe, a domaći turizam cveta. Ipak, taj masovni "meki patriotizam" i osećaj zajedništva takođe su vrsta reakcije na ratni šok, i nema garancije da će to raspoloženje trajati zauvek. Moglo bi ponovo da ustupi mesto pitanjima, pa čak i prekorima.

Putinova dugoročna strategija odbacivanja bilo kakvog mirovnog sporazuma može rezultirati previše kratkoročnim trijumfom. Trenutno je njegova pregovaračka pozicija jača. Ali ako odbije da napravi ustupke neophodne za dogovor, ostaće mu da nastavi dugotrajan, izuzetno skup rat pod sve većim pritiskom sankcija, uništavajući puk za pukom ni zbog čega osim beskorisnih ruševina nepoznatih sela i pretvarajući iritantne prepreke mirnom životu u dugoročne lišavanja. Vojska takođe gubi strpljenje kada se ne nazire jasan kraj. U 14. godini prilično uspešnih kolonijalnih ratova, portugalski oficiri su svrgnuli svoj režim upravo zato što nije pronašao političko rešenje.

Premeštanje borbi na manje, lokalizovanije područje nakon razmene teritorija, na primer, pomoglo bi u širenju raspoloženja mekog patriotizma, tako da baš kao i pre delimične mobilizacije Rusije, "specijalna vojna operacija" ne bi zabrinjavala obične Ruse. Odvijala bi se negde daleko, istovremeno sa pregovorima koji bi se sigurno uskoro završili pod povoljnim uslovima. Na to su usmerene ruske ideje o delimičnom (samo u vazduhu, na primer) ili postepenom prekidu vatre.

Samo jedno tumačenje Putinovih ratnih ciljeva omogućiće Trampu da formuliše predlog koji se ne bi sveo na teritorijalne ustupke za Ukrajinu i, shodno tome, ne bi bio odbačen. Iako su Putin i njegovi podređeni ponudili mnoga kontradiktorna objašnjenja za rusku agresiju, najjednostavnije je reći da se bore da preokrenu ishod Hladnog rata: da se vrate na priznatu poziciju velike sile, sa sferom uticaja i pravom da diktiraju uslove. Najvažniji ključevi priznanja su i dalje u Vašingtonu i drugim zapadnim prestonicama: ni Kina niti ceo BRIKS nisu dovoljni za to.

Određeni oblik priznavanja legitimiteta ruskih spoljnopolitičkih zahteva teoretski bi mogao da okonča Putinov mentalitet ratnog stanja, čime bi se smanjio broj ustupaka potrebnih od Ukrajine. Neće biti moguće izbeći situaciju u kojoj agresor biva nagrađen, ali možda spasavanje žrtve te agresije može biti izvesna uteha, uz činjenicu da su početni agresivni planovi bili još veći. Neće biti lako pronaći kombinaciju za otključavanje takvog ishoda, i možda će biti potrebno izvršiti pritisak na Putina.

Nema apsolutnih garancija da će se sastanak na Aljasci održati ili da će učesnici napustiti prostoriju sa rezultatom. Tokom svog prvog predsedničkog mandata, Tramp se tri puta sastao sa Kim Džong Unom u nadi da će zameniti priznanje za okončanje severnokorejskog nuklearnog programa, ali nikada nije dešifrovao kod, a sastanci su se sveli na puki ritual.

(Telegraf.rs)