Zbog čega je tako teško okončati krvavi rat u Ukrajini?

Na vrhuncu rata u Iraku, blogeri su skovali izraz "Fridmanova jedinica" u odnosu na kolumnistu Tomasa Fridmana (The New York Times), koji je imao naviku da tvrdi kako će narednih šest meseci biti presudnih za ishod sukoba.

Sve se značajno ubrzalo u našoj post-Tviter eri, pa je možda prikladno da ukrajinski ratni ekvivalent "Trampova jedinica" traje samo dve nedelje, navodi Vox u analizi koju prenosimo:

Predsednik SAD Donald Tramp izjavio je prošlog meseca da će ruskom predsedniku Vladimiru Putinu dati "par nedelja" da preduzme ozbiljne korake ka okončanju rata pre nego što uvede nove kaznene mere Rusiji.

"Za dve nedelje ću znati šta ću da radim", rekao je Tramp.

On je prethodno u aprilu, maju i julu Putinu davao još po dve nedelje. (Ovo nije jedino pitanje za koje je Tramp obećavao da će biti rešeno za 14 dana.)

Tramp je obećao da će rat okončati u roku od 24 sata od preuzimanja funkcije, a osam meseci kasnije čini se da postoje dve konstante: Trampovo nezadovoljstvo što ga Putin možda "zavlači" dok nastavlja sa napadima na ukrajinske gradove, i njegova, izgleda, nepokolebljiva vera da je Putin ozbiljan u nameri da postigne mir u kom slučaju bi rešenje rata moglo biti odmah iza ugla.

"Mislim da Putin želi da napravi dogovor sa mnom, razumeš, koliko god to zvučalo ludo", rekao je francuskom predsedniku Emanuelu Makronu u trenutku kada su mikrofon nesvesno ostavili uključenim u Beloj kući 18. avgusta. Dve nedelje kasnije, izjavio je da je "veoma razočaran" u Putina.

Sve ovo ne znači da su razgovori sa Rusijom besmisleni, čak i najmanja šansa za pregovaračko rešenje treba da se istraži. Ali, nažalost, činjenica je da postoji velika verovatnoća da će se ovaj rat nastaviti još dugo vremena.

Gde su crvene linije svake nacije?

Najveća promena u ratu otkako je Tramp preuzeo funkciju jeste to što dve strane razgovaraju. Američki zvaničnici od februara vode direktne pregovore sa svojim ruskim kolegama o Ukrajini, što je zaokret u odnosu na mantru iz vremena Džozefa Bajdena da neće biti razgovora "o Ukrajini bez Ukrajine".

Rusija i Ukrajina takođe su održale prve direktne razgovore od prvih nedelja rata, pristajući na nekoliko razmena zarobljenika, ali uz malo napretka ka prekidu vatre.

Došlo je i do izvesnog ublažavanja ukrajinskog stava. Nekada je u Kijevu važilo kao dogma da neće pristati na okončanje rata dok ruske trupe ne budu proterane sa cele međunarodno priznate teritorije Ukrajine. Ali sada, ukrajinski lideri guraju ka prekidu vatre koji bi ostavio značajan deo teritorije pod ruskom okupacijom, uz nadu da bi kasnije mogao biti povraćen.

Stvarnost na bojnom polju verovatno bi diktirala ovu promenu bez obzira na to ko je u Beloj kući, ali Trampova želja za brzim okončanjem rata, kao i potreba Ukrajine da ga održi zadovoljnim, verovatno su je ubrzali.

Što se tiče Rusije, iako čak i Putin sada možda prihvata da je malo verovatno da će njegova vojska u potpunosti srušiti ukrajinsku vladu, nije nimalo jasno da je odustao od zahteva koji bi u suštini pretvorili Ukrajinu u podređenu satelitsku državu. Moskva je zahtevala da se Ukrajina ne samo odrekne teritorije, koja je trenutno pod ruskom kontrolom, već i da ustupi dodatnu teritoriju na koju Rusija tvrdi da polaže pravo, ali je još nije osvojila.

Drugi nedavno objavljeni zahtevi uključuju međunarodno priznanje ruskih teritorijalnih pretenzija, političku neutralnost Ukrajine i ograničenja njene vojske i međunarodne vojne pomoći koju prima. Ovo bi mogle biti samo maksimalističke pregovaračke pozicije, ali neki ruski posmatrači kažu da postoje crvene linije sa kojih se Putin verovatno nikada neće pomeriti.

"Nažalost, realnost je da nismo zaista mnogo naučili o spremnosti Rusije na kompromis i da smo u osnovi u istoj poziciji u kojoj smo bili pre naleta diplomatije, a možda čak i malo gore", rekla je Andrea Kendal-Tejlor, direktorka Transatlantskog programa bezbednosti i Centra za novu američku bezbednost.

Od Trampovog samita sa Putinom na Aljasci i njegovog sastanka u Vašingtonu sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim i evropskim liderima, veliki deo diskusije u evropskim prestonicama vodio se oko budućih bezbednosnih garancija za Ukrajinu, uključujući, kako se navodi, "prilično precizne planove" za raspoređivanje trupa nakon sukoba koje bi podržavale te garancije. Tramp i državni sekretar Marko Rubio rekli su da će SAD pružiti izvesnu podršku ovim garancijama, mada ne "čizme na terenu".

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je, međutim, naglasio da Rusija želi da bude deo razgovora o bezbednosnim garancijama, da želi svog saveznika Kinu kao jednog od garanta i da ne sme biti raspoređenih stranih trupa u Ukrajini. Stoga su sve diskusije u Vašingtonu, Kijevu i evropskim prestonicama o tome kakav će oblik ove garancije imati još uvek pomalo teoretske.

"Čitavo pitanje o stranim vojnicima na ukrajinskom tlu, to je apsolutno neprihvatljivo za Kremlj", rekao je Andrej Soldatov, ruski novinar i analitičar sa sedištem u Ujedinjenom Kraljevstvu u Centru za analizu evropske politike. Putin bi se "borio do poslednjeg vojnika protiv toga".

Putin je više puta rekao da se moraju rešiti "osnovni uzroci" sukoba, pod čime misli na širenje NATO i svrgavanje ukrajinske vlade koju podržava Rusija 2014. godine, što opisuje kao "državni udar" koji podržava Zapad. Drugim rečima, ovo je mnogo više od "razmene teritorija".

Soldatov kaže da ulog ovog sukoba za ruske lidere, koji su raspad Sovjetskog Saveza u godinama nakon Hladnog rata videli kao period ponižavajućeg poraza za Rusiju, ne treba potcenjivati.

"Oni veruju da je ovo egzistencijalni rat, i to ne samo sa Ukrajinom, već i sa Zapadom. U ovoj vrsti rata možete ili pobediti ili izgubiti, a ako izgubite, to je katastrofalno za Rusiju", rekao je on.

Uz sve to rečeno, Rusija je više nego spremna da nastavi da učestvuje u pregovorima, makar samo zato što je Tramp više puta bio nevoljan da nametne bilo kakve ozbiljne posledice Rusiji sve dok je ona nominalno uključena u mirovni proces.

"Putin misli da je rešio Trampov problem", rekao je Džon Herbst, bivši ambasador SAD u Ukrajini, sada u Atlantskom savetu.

"Tramp je dozvolio da se njegove crvene linije pređu, a da nije preduzeo nikakve korake".

Da li Putin ima tačku pucanja?

Ako Putin zapravo ne želi da sklopi dogovor samo da bi učinio nešto Trampu, da li bi mogao biti primoran na to većim pritiskom?

Poslednjih dana, administracija je reklamirala svoje tarife Indiji (portparolka Bele kuće Karolin Livit nazvala ih je "sankcijama", što je prilično zapaljiv izraz u Nju Delhiju) kao dokaz da SAD ozbiljno shvataju pojačavanje pritiska.

"Put ka miru vodi, barem delimično, pravo kroz Nju Delhi", rekao je Trampov trgovinski savetnik Piter Navaro.

Ovo je čudan stav. Istina je da Indija sada kupuje značajnu količinu nafte od Rusije, ali Kina kupuje još više, a administracija je bila primetno tiša po tom pitanju. U svakom slučaju, čini se da su tarife približile Indiju Kini, a ne udaljile je od Rusije.

Između SAD i Rusije postoji malo bilateralne trgovine, tako da Trampova preferirana taktika pritiska tarife nije baš pogodna za pritisak na Putina. Stručnjaci kažu da postoje dodatni koraci koje bi SAD mogle da preduzmu, kao što je oštriji suzbijanje "flote u senci" tankera za naftu koji prevoze rusku sirovu naftu širom sveta kršeći zapadna ograničenja, ili zaplena zamrznute suverene imovine Rusije.

Tramp je takođe predložio ukidanje ograničenja na ukrajinske udare dugog dometa na Rusiju, koji utiču na rusko domaće snabdevanje energijom. Nazvao je Bajdena nesposobnim jer nije dozvolio Ukrajini da "uzvrati udarac", što primetno nije ono što je govorio u to vreme.

Ali Samjuel Čarap, bivši službenik Stejt departmenta koji je sada u korporacija RAND je skeptičan prema pozivima za pojačavanje pritiska.

"Suština je da ne postoji verovatan prag bola koji bismo mogli da pređemo, a koji bi naterao Putina da fundamentalno promeni svoj pristup Ukrajini", rekao je on.

Ono što bi verovatno moglo dati Ukrajini jednako, ako ne i više, uticaja od bilo kog novog sistema naoružanja, kapaciteta ili programa sankcija, jeste jednostavno poverenje da će se američka pomoć nastaviti. Bilo je kratkih pauza u isporukama oružja Ukrajini, kao i u razmeni obaveštajnih podataka otkako je Tramp stupio na dužnost, a nedavno je objavljeno da Pentagon blokira Kijevu upotrebu raketa dugog dometa.

Za sada, sve dok Evropa plaća za oružje i sve dok se nazire mirovni sporazum dostojan Nobelove nagrade za mir, Tramp izgleda sklon da ne napusti Ukrajinu u potpunosti. (Njegov potpredsednik bi mogao biti druga priča.) Ali nema garancije da Tramp neće promeniti stav, i to je samo podsticaj za Rusiju da nastavi borbu.

"Mislim, iz ruske perspektive, da možda još uvek postoji neka nada da će se Tramp frustrirati ovim procesom i otići", rekla je Kendal Tejlor iz Centra za novu američku bezbednost.

Čak i ako razgovori dovedu do mira, biće potrebno vreme

Samjuel Čarap iz RAND, koji je vodeći zagovornik pregovora od ranih dana rata, kaže da još uvek nismo dovoljno odmakli u procesu da bismo znali da li postoji šansa za dogovoreno rešenje. On ističe da je bilo potrebno stotine sastanaka da bi se pregovaralo o primirju kojim je okončan Korejski rat, i 22 meseca da se pregovara o sporazumima na Veliki petak u Severnoj Irskoj.

Iako je Tramp stavio veliki naglasak na održavanje trostranog samita između sebe, Putina i Zelenskog, detalji ovih sporazuma imaju tendenciju da se razrađuju mesecima na mnogo manje poznatim sastancima od strane mnogo nižih zvaničnika. (Trampovo smanjenje broja zaposlenih proredilo je redove stručnjaka za Rusiju u Stejt departmentu, Savetu za nacionalnu bezbednost i CIA)

"Videli smo da je Rusija spremna da razgovara. Bez obzira da li su spremni da okončaju rat pod uslovima koji su prihvatljivi za Ukrajinu još uvek nismo u potpunosti testirali taj predlog. Testiranje tog predloga zahtevaće vreme i strpljenje", rekao je Čarap.

Ali koliko vremena ima Ukrajina?

Rusija u međuvremenu nastavlja da ostvaruje stalne dobitke na bojnom polju, iako zastrašujuće sporim tempom sa šokantno visokim stopama žrtava. Nažalost, činjenica je, međutim, da Rusija jednostavno ima više ljudi i materijala za borbu i uprkos severnokorejskim vojnicima i municiji manje je zabrinuta za međunarodnu podršku.

Samit na Aljasci, nakon čega je usledila proslava u Pekingu, pokazali su da međunarodni napori da se izoluje Putin propadaju. Uprkos naporima da se poveća proizvodnja u SAD i Evropi, Rusija i dalje proizvodi daleko više municije od svojih zapadnih rivala, što je uprkos opravdanoj pažnji posvećenoj visokotehnološkim bespilotnim letelicama i dalje ključna varijabla za dug, iscrpljujući rat poput ovog.

Čak i dok su se razgovori odugovlačili, Rusija je samo intenzivirala svoje napore da stekne prednost na bojnom polju i nanese štetu ukrajinskim gradovima.

Primeri iz prošlosti takođe ukazuju na to da Putin možda ima vreme na svojoj strani. Jedna široko citirana studija objavljena 1998. godine, koja je ispitala ratove između demokratija i autokratija u 19. i 20. veku, otkrila je da kada sukobi dostignu 18 meseci, "prednost u borbi prelazi na autokratsku državu".

Zašto? Države u kojima su lideri manje zavisni od javnog mnjenja, manje su zabrinuti zbog žrtava i sposobniji su da celu svoju domaću ekonomiju pretvore u ratnu mašineriju, zbog čega obično imaju prednost.

Ovaj rat je prešao tu tačku pre 24 meseca. Iako Putin na kraju može da sklopi dogovor, po svoj prilici, on je još daleko od završetka.

(Telegraf.rs)