Intervju - Protojerej Dušan Erdelj širi pravoslavlje u Španiji: Crkva je dom i putokaz Srbima u rasejanju

U savremenom svetu ubrzanih migracija mnogi Srbi svoj dom pronalaze daleko od otadžbine. Ipak, gde god da se nalaze, potreba za duhovnim osloncem, identitetom i zajednicom ostaje neizbrisiva. Srpska pravoslavna crkva, kroz svoje parohije u rasejanju, ne samo da pruža liturgijsku utehu, već čuva jezik, kulturu i vezu sa duhovnim korenima.

U ovom intervjuu razgovaramo sa sveštenikom koji je decenijama radio sa srpskom dijasporom – najpre u Holandiji, a danas u Andaluziji i Valensiji. Njegovo svedočanstvo o životu Srba van otadžbine, izazovima sa kojima se suočavaju i ulozi Crkve u očuvanju duhovnosti i identiteta nosi i ličnu i pastirsku težinu.

Preporučujemo

Protojerej stavrofor Dušan Erdelj decenijama služi među Srbima u zapadnoj Evropi. Nakon više godina provedenih u Holandiji, gde je osnovao i vodio živu pravoslavnu zajednicu, danas svoj misionarski rad nastavlja u Andaluziji i Valensiji među vernicima u južnoj Španiji. U razgovoru za Telegraf.rs otac Dušan govori o izazovima duhovnog života u dijaspori, ulozi Crkve u očuvanju identiteta i važnosti međugeneracijskog povezivanja u rasejanju.

Oče Dušane, na početku razgovora pitao bih Vas kada se u Vama prvi put rodila iskra svesti o veri – ne ka tradiciji, već kao unutrašnji poziv?

Ja sam taj priziv osetio još kao dete, u vreme kada je vera bila zaboravljena i kada je samo nekolicina ljudi odlazila u Crkvu, a to nije bilo popularno. Vrlo često smo bili i ismevani od vršnjaka, ali nekolicina mladića i devojaka u mom rodnom gradu okupljala se na Svetim Liturgijama.

Foto: Privatna arhiva

Da li ste kroz život dolazili do vere postepeno ili je postojao jedan snažan trenutak preokreta?

Moram priznati da sam od ranog detinjstva prepoznao i znao da je to moj život i da u veri pronalazim smisao i suštinu – pre svega svog života, a onda i života ljudi koje volim i koji me okružuju. Još u osnovnoj školi sam znao da želim tim putem da idem i da bi svaki drugi životni put bio besmislen. Zapravo, sveštenički poziv čoveka može samo da preobrazi i učini boljim.

Život u dijaspori je često veoma komplikovan i donosi izazove koji nisu svojstveni matici. Pre svega, živeti u zapadnoj Evropi poštujući kulturu lokalnog stanovništva i pravila svakodnevnog života, a istovremeno sačuvati ono suštinsko – naše Pravoslavlje, iskreno je vrlo često komplikovano. Naši ljudi su izloženi svakodnevnim iskušenjima i pritiscima koje birokratsko društvo nameće svakom pojedincu. Naravno, Crkva u dijaspori je potrebna jer je to jedino mesto gde na kraju sedmice mogu olakšati dušu i biti ono što zapravo jesu – Pravoslavni hrišćani. U Holandiji i Belgiji to je teško jer je okolina hladna i surova, ali u Španiji smo zatekli potpuno drugačiji mentalitet, topao duh i radosne ljude. Ja sam ponosan na naše ljude u dijaspori koliko se trude oko Crkve i crkvene zajednice.

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Da li je sveštenik u dijaspori osim liturgijskog služitelja i psiholog, pedagog, pravnik ili prevodilac duhovnih istina?

Sveštenik u dijaspori nije samo sveštenoslužitelj. To jeste njegova prevashodna služba, ali je pored toga i ambasador i predstavnik našeg naroda u određenoj državi, gradu ili provinciji. Vrlo često radi na misiji i dobroj prezentaciji Pravoslavlja među lokalnim stanovništvom. Organizuje razne manifestacije, komunicira sa lokalnim vlastima i drugim konfesijama.

Kako biste opisali duhovno stanje srpske dijaspore u zapadnoj Evropi?

U duhovnom smislu, naši ljudi u dijaspori često tragaju za smislom, utehom i stabilnošću. Iako su fizički daleko od otadžbine, mnogi se vraćaju Crkvi kao mestu pripadnosti. Međutim, suočeni su sa sekularnim okruženjem koje ih udaljava od duhovnih vrednosti. Najveći izazov je održati veru živom u svakodnevici koja joj često ne ostavlja prostora.

Sa kakvim se pitanjima vernici najčešće obraćaju svešteniku u inostranstvu?

To su pitanja egzistencijalne prirode: kako sačuvati brak, kako vaspitati decu u duhu pravoslavlja, kako sačuvati identitet. Mnogi osećaju duhovnu usamljenost i traže smisao i orijentir u svetu brzih promena. Sveštenik u dijaspori mora biti i otac, i savetnik, i most između svetova.

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Koliko je teško očuvati srpski identitet u takvom okruženju?

Teško je, ali nije nemoguće. Ako postoji jaka zajednica okupljena oko Crkve, to je prvi i najvažniji korak. Jezik, običaji, liturgija – sve to zajedno čini jedan duhovni i kulturni prostor u kojem se Srbi mogu osećati kao kod kuće. Međutim, to zahteva trud, strpljenje i posvećenost – i vernika i sveštenika.

Kakva je uloga Crkve među Srbima u dijaspori?

Crkva je i duhovni oslonac i kulturni stub. Nije samo mesto molitve, već i prostor okupljanja, razmene i zajedništva. Mnogi Srbi se u Crkvu vraćaju ne samo zbog vere, već i zbog osećaja pripadnosti – to je mesto gde se govori njihovim jezikom, gde se pevaju pesme njihovih predaka i gde se deca uče ko su.

Kako izgleda rad sa decom i mladima u dijaspori?

To je možda i najosetljiviji deo našeg rada. Deca brzo upijaju jezik i kulturu zemlje u kojoj rastu, a često se udaljavaju od svog duhovnog nasleđa. Na nama je da im to približimo, ne kao teret, već kao bogatstvo. Liturgijsko i versko obrazovanje, folklor, crkvene škole – sve to ima neprocenjiv značaj.

Šta ste Vi, oče, naučili od našeg naroda u dijaspori i u čemu ste se najviše menjali?

Naučio sam da pre svega sloga i zajedništvo mogu čudo da učine, ali isto tako česta neslaganja i nesporazumi mogu usporavati razvoj crkvenog života. Ono što sam najviše promenio – a potrebno je, čini mi se, još mnogo više – jeste shvatanje da se u dijaspori stvari ne rešavaju brzo i da često moram biti strpljiv kako bi ostvarili neke crkvene ciljeve.

Kakva su Vaša lična iskustva iz Holandije?

Holandija je bila izazov i blagoslov. Započinjali smo od nule – bez hrama, bez zajednice – a danas postoji stabilna parohija sa redovnim bogosluženjima, školom, vernicima svih uzrasta. Neki od najdubljih duhovnih razgovora vodio sam baš tamo, u skromnim prostorijama iznajmljenih sala. Tu se vera ogoljava i pokazuje u svom istinskom obliku.

Trenutno ste u Andaluziji i Valensiji. Kako izgleda život Srba u Španiji?

Ovde je dijaspora manja, ali postoji snažna želja da se okupe i organizuju. Ljudi su topli, otvoreni i duhovno gladni. Andaluzija i Valensija imaju dugu hrišćansku istoriju i Srbi ovde pronalaze svoje mesto pod suncem – bukvalno i duhovno.

Foto: Privatna arhiva

Šta biste poručili Srbima u dijaspori koji se osećaju izgubljeno ili udaljeno od Crkve?

Bog nikada nije daleko – a Crkva je uvek tu. Ako misle da su zaboravljeni ili da ih vera više ne dotiče, neka naprave korak – makar mali. Neka dođu na liturgiju, zapale sveću, razgovaraju sa sveštenikom. Duhovni dom im je otvoren – i čeka ih.

U vremenu kad sve izgleda “slično” i relativno, kako objasniti mladom čoveku šta Pravoslavlje zaista jeste u odnosu na druge hrišćanske ili nehrišćanske religije?

Vrlo dobro pitanje jer smo konstatovali da se mladi ljudi u zapadnoj Evropi traže. Nekako naročito u Holandiji, gde je Bog davno zaboravljen, ljudi ponovo traže suštinu i smisao života. Pored toga što imamo mnogo sveštenika koji odlično govore jezike u zemljama gde postoje naše zajednice, ljudi drugih nacija sami dolaze do Pravoslavlja. Pojave se, interesuju, počnu da istražuju i na kraju shvate da je Pravoslavlje zaista mirna luka koja polako ali sigurno plovi ka večnosti.

Da li je Pravoslavlje dovoljno “čitljivo” i razumljivo za mlade u 21. veku ili nam nedostaje prevod između jezika Svete Liturgije i jezika svakodnevnice?

Pravoslavna Crkva svih Patrijarhata radi na misiji i prevodima, ali čini mi se nedovoljno. Potrebno je mladom čoveku koji želi da bude Pravoslavan omogućiti da čita Sveto Pismo, Svete oce, kanone i naročito liturgijske prevode, gde mogu apsolutno na svom jeziku ravnopravno učestvovati u Svetoj Liturgiji.

Može li se vera, religija i pobožnost sačuvati u svetu relativizma i kako jednostavno objasniti razliku između duhovnosti i površne spiritualnosti?

Naravno da može, ali samo ako se zajednice suštinski i ontološki postave od početka na ispravno mesto. Često se susrećemo sa situacijama da se tradicija, kultura i jezik postavljaju iznad suštine u određenoj crkvenoj zajednici u dijaspori. Svakako da su i ti elementi potrebni kada je u pitanju očuvanje narodne svesti, tradicije i kulture, ali iznad svega jeste ono Božansko što nam je dato – sabornost na Svetoj Liturgiji.

Foto: Privatna arhiva

Na svakih 15–20 godina dolaze nove generacije, a sadašnja Z generacija ili nadolazeća Alfa generacija žive u svetu algoritmova, brzih i kratkih informacija, gde veštačka inteligencija sve više menja način razmišljanja i sve joj se više veruje. Da li će nadolazeće generacije više verovati AI ili Bogu i kako ih podučiti da su vera i pobožnost više od osećanja, intuicije ili trenutka otkrovenja, da je to oslonac duše?

Meni se čini da upravo zbog tempa u kome nove generacije žive, vreme interneta, platformi i raznovrsnih informacija, mladom čoveku često dosadi. Kad se to desi, počinje da traži nešto lepše i smisleno za ceo život. Naša deca i omladina imaju mnogo više empatije nego mi odrasli, i na nama je da im pristupamo ispravno, pedagoški, sa mnogo pažnje i ljubavi. Svet u kome živimo nudi mnoge izazove koji tera čoveka da ne razmišlja i da nema svoj stav. Postoji ona divna hrišćanska: “Sve mi je slobodno, ali mi nije sve na korist.” Naravno, moramo govoriti o granicama i stimulisati mlade da razvijaju osećaj da nam Gospod daruje talente koje treba umnožiti. Istina počiva jedino u evharistijskom sabranju, gde se pripremamo za Carstvo Nebesko. Savremena teologija treba da vrati čoveka Bogu i spoji čoveka sa čovekom. Pravoslavna Crkva je od vekova saborna, apostolska, okuplja ljude. Savremenom čoveku je potrebno objasniti da individualizam odvaja od suštine, a egoizam predstavlja opasnost.

Foto: Privatna arhiva

Šta biste još poručili mladima?

Pre svega, da imaju svest da nas Gospod voli iznad svega, svakog pojedinačno i svakom dariva prema sopstvenoj potrebi. Na kraju krajeva, svi će nas možda ostaviti ili okrenuti lice, ali Stvoritelj nikada. Mlad čovek može uz prisustvo Boga ponovo naći smisao života. Dobri odnosi među ljudima su ključ – današnji najveći problem skoro svakog društva jesu podele, socijalna nepravda, ratovi i stradanja. A Gospod reče: “Ljubite jedni druge kao što ja ljubim vas.”

Zašto su vera i religija večito aktuelne teme i kako u sadašnjoj faseti vremena očuvati tišinu duše, potrebu za iskrenom molitvom i unutrašnjim mirom?

Vera je večito aktuelna jer nije nauka, već suština. Predstavlja našu ontologiju i neprestano poziva na ljubav kao jedinu kategoriju postojanja. Najveća potreba čovekove duše jeste molitvena komunikacija sa Gospodom i priznanje drugog da i ja postojim. Kada se postigne balans u srcu i duši – ljubav prema Bogu, ljubav prema ljudima, poštovanje prirode – tada nema problema i tuga se pretvara u radost. Vera nije misterija niti kolektivna fantazija. Pravoslavna vera je naš život na zemlji, konkretan susret sa živim Bogom na evharistijskim sabranjima i svest da nismo od ovoga sveta, nego izabrani za Carstvo Nebesko, koje očekujemo i kome se nadamo.

Šta biste poručili Srbima u dijaspori koji se osećaju izgubljeno ili udaljeno od Crkve?

Bog nikada nije daleko – a Crkva je uvek tu. Ako misle da su zaboravljeni ili da ih vera više ne dotiče, neka naprave korak – makar mali. Neka dođu na liturgiju, zapale sveću, razgovaraju sa sveštenikom. Duhovni dom im je otvoren – i čeka ih.

U razgovoru sa ocem Dušanom nismo dobili gotove formule i uobičajenu frazologiju, već putokaze – tihe, ali sigurne. Danas, kada se vera često svede na formu, religioznost na naviku, a duhovnost na self-help klišee, važno je čuti glas koji ne žuri, koji pamti i koji veruje smireno. Ovaj intervju je poziv – ne da se vratimo unazad, već da pogledamo dublje. Da se setimo da je duša stvorena za nešto više od brzine i buke. Jer, kako reče jedan svetitelj: “Duša se ne ispunjava onim što joj svet daje, već onim što iz nje Bogu ide.”

(Boban Vujović)