"Dozivala sam je 'Danijela, Danijela', ali bila je mrtva": Potresna ispovest žrtve masakra na festivalu Nova

Jeza! Jednostavna je reč od četiri slova koja na najbolji način opisuje kako se čovek oseća kada poseti Nova Memorijalni centar, mesto nedaleko od Pojasa Gaze gde su teroristi Hamasa u napadu od 7. oktobra počinili pojedinačno najveći zločin pri napadu na jug Izraela.

Muzički festival te subote je bio prepun, sa preko 3.500 posetilaca, a na kraju dana njih 348 bilo je ubijeno. Danas ovo mesto čuva uspomenu na taj stravičan dan. Na ulasku u Centar sa desne strane je spomen park, gde je zasađeno po jedno drvo za svaku od nevinih žrtava. Tu u blizini je i mali natkriveni bar, koji je ostao netaknut kao te kobne subote. Njegov pod bio je prekriven telima žrtava što je šokiralo policajce koji su prvi došli na mesto masakra.

Tu u blizini je i nekadašnja dens arena na kojoj su sada postavljene fotografije ubijenih. Čitav kompleks postao je mesto hodočašća koje organizovano posećuju školarci, turisti i oni koji žele da se bolje upoznaju sa tim šta se desilo ovde. Samo dok smo mi bili tu stigla su četiri prepuna autobusa. Ekipu novinara iz Srbije i Crne Gore, koja je u Izrael stigla zahvaljujuci Ambasadi Izraela u Srbiji, iznenadio je letnji pljusak. Danas je čak i ova kiša koja je lila kao iz kabla, doprinela opštem utisku da nezamisliva jeza koja se ovde dogodila nikada neće i ne sme biti zaboravljena i izbrisana.

Mazal Tazazo (35) noć Nova festivala nikad neće zaboraviti. 7. oktobra 2023. godine bila je ovde sa svojim prijateljima... Priča da su i prethodnih godina posećivali festival... Niko nije ni slutio šta će se dogoditi, da će u pokolju ostati bez svojih dragih prijatelja - Danijele i Johaija.

"Svi smo se okupili ovde i veče je bilo predivno, a onda pred jutro, odjednom je sve stalo. Pomislila sam: 'Bože, gađaju nas raketama.' Ali kao što sam rekla, živim ovde blizu i već sam bila naviknuta na to, tako da nisam paničila i nadala sam se da će muzika ponovo da krene...", priča Mazal.

Kaže kako im je ubrzo prišlo obezbeđenje i reklo da moraju brzo da napusti festival, ali nikome ni dalje nije bilo jasno šta se događa. Jedino što pamti jeste da je svima bilo mnogo čudno što je na nebu tako puno raketa.

"Rakete su i dalje letele, mi smo uzeli stvari i krenuli prema parkingu. Krenuli smo da bismo izašli napolje, ali smo se zaglavili... Videla sam put, glavni put, taj put 232 — tolika vozila su nas iznenadila na putu. Zaglavili smo se u gužvi... Nije nam bilo jasno šta se događa. Čak i nakon što smo čekali nekoliko minuta, ništa nam nije bilo jasno... Onda smo čuli pucnje, dolazili su iz pravca Reima. U tom trenutku shvatamo da je neki napad, ali nam nije bilo to na umu. Mislili smo - jedan terorista, možda dvojica...", priča Mazal.

I dalje nije strahovala, videla je policiju i pripadnike obezbeđenja, verovala je da će oni brzo da "reše stvar".

"Ali shvatamo da ih je sve više, da ulaze u područje, da su to teroristi. Ali kako nismo mogli da se vratimo na put, čuli smo pucnje sve bliže nama. I onda smo rekli: u redu, hajde kolima da se probijemo kroz šumu, između drveća, misleći da ćemo tako zaobići gužvu i izaći na put iz drugog pravca"...

Tu su se naša sagovornica i njeno dvoje prijatelja zaglavili.

"Izašli smo napolje, pogledali smo u pravcu odakle su se pucnji čuli i videli smo policiju, videli smo naše policajce koji uzvraćaju vatru, vikali su jedni na druge. Čujemo da viču, ali ne razumem šta, a onda mi je jasno da smo usred rata, jer ovde u Izraelu nikad nećete videti policajca ili vojnika ili nekog ko ima dozvolu za oružje da izvuče oružje i puca ako neko drugi nije prvi zapucao. Tad nam je bilo jasno da ne mogu da ih zadrže i da mi moramo da bežimo... Ali pre toga je Johai shvatio da su sva vozila na putu napuštena, te da i mi moramo da napustimo automobil, jer policija ne može da ih obuzda, prilaze nam sve bliže i bliže", prisetila se jezivih trenutaka.

Nakon što su napustili automobil, krenuli su u pravcu jednog od kibuca, nadajući se da će pronaći još policije. Čula je rafale sa svih strana.

"U tom trenutku, kunem se, nisam znala ko odakle puca. Samo sam se molila da sam sa 'prave strane'. I onda od kola do kola, ljudi vrište, devojke... Ne znam ni kako to da objasnim. U početku si mislio - to je napad, teroristički napad, mislio si dvoje, troje ih je, a sada sve počinje da liči da ne znaš koliko ih je, dolazi iz svih pravaca, čuje se u daljini... Onda u jednom trenutku čujemo glasove koji pričaju na arapskom. Nisu više samo pucnji - shvatamo da su fizički ovde, da moramo da se sakrijemo", govori Mazal.

Verovali su da će im utočište pružiti nisko drveće posađeno duž puta. Pokušavali su da se zavuku u rastinje i da se sakriju.

"Ovo mesto je toliko otvoreno, a to drveće malo, nije nešto što može da vas sakrije. A zemlja... Zemlja je kao kamen, sve je mnogo suvo. Ne možeš da iskopaš, nema lišća nigde... Ali to je jedino što imaš...", ističe.

Dok pokušavaju da pronađu spas, shvataju da su opkoljeni sa svih strana i da nemaju gde. Mazal "spas" pronalazi u jednom udubljenju u zemlji.

"Danijela i Johai su legli na leđa i krenuli da se pokrivaju biljkama. Uradila sam isto to, ali se nisam osećala bezbedno, tako da sam se okrenula na stomak i pokušala da zaštitim glavu. I posle nekoliko sekundi smo ih čuli... Išli su kroz žbunje, i onda je terorista rekao na engleskom: 'Ustajte, ustajte, ti, ti i ti.' Znala sam da priča nama, a istovremeno sam odbijala da poverujem u to", priča jedna od preživelih.

Mazal je tada osetila da je neko kundakom udara u potiljak i tada joj se sve zacrnilo pred očima. Kada se povratila, osetila je da joj neko nešto petlja oko nogu. Jedina misao koja joj je prolazila kroz glavu bila je da mora da se pravi mrtva! Ta odluka će joj spasiti glavu, ali ne i njenim prijateljima Danijeli i Johaiju. Kako je Mazal uspela da pobegne od terorista pogledajte u njenoj ispovesti...

(Telegraf.rs)