Ruski novinar Andrej koji živi u egzilu, za Telegraf: "Ako rat sad stane, to bi bila tempirana bomba..."

Definiciju slobodnih medija kao temelja demokratije ruski novinar Andrej (puno ime poznato redakciji) naučio je nažalost na svom primeru. Već godinama živi u egzilu u jednoj evropskoj zemlji, a od januara 2025. godine u svojoj domovini je označen kao "strani agent".

U vrlo iskrenom i emotivnom intervjuu za Telegraf.rs Andrej, čiji identitet iz razumljivih razloga ne otkrivamo, kaže da je svestan da "u ovom životu više neće videti svoje roditelje"...

Preporučujemo

• Za početak, Andrej, kakav je osećaj kada te vlasti rođene zemlje stave na listu stranih agenata? Živiš u egzilu, da li se plašiš za svoju bezbednost? (Duga je lista napada koje su ruske tajne službe izvodile u inostranstvu, prim aut).

Pre svega, ne brinem o svojoj bezbednosti. Jednostavno ne želim da razmišljam o tome. Dosadno je. Ovde je mirno mesto, čak i kriminalci poštuju vaš lični prostor. Neki od mojih kolega su govorili da je proglašenje za "stranog agenta" svojevrsno priznanje za vaš rad i aktivnosti na društvenim mrežama. Ali su grešili. To je veoma neprijatan osećaj kada se vaša država, vlasti i sudovi slože da ste vi neprijatelj države. To je zaista užasno i počnete da razmišljate o nečemu poput toga - Gde ja zapravo pripadam? Da, ne volim gospodina Putina, čak mislim da je on čisto zlo za moju zemlju. Ako je to razlog da me proglase neprijateljem, onda sam tim više u pravu.

Apsolutna većina jednostavno ćuti

• Kako održavaš kontakt sa članovima svoje porodice? Pročitao sam jednom tvom ranijem intervjuu (The Guardian) da kao "strani agent" ne smeš da pošalješ novac sestri ili mami jer bi i one automatski mogle da postanu "strani agenti"...

Od tog intervjua, mnogo toga se dogodilo. Ne samo da mi nije dozvoljeno da šaljem novac, već uopšte ne mogu da posetim Rusiju. Izgubio sam sve parnice na građanskom sudu dok sam pokušavao da dokažem da je apsurdno proglasiti me "stranim agentom", jer sam samo jedan od hiljada ljudi koji rade u inostranstvu. Sledeći korak bio bi krivični postupak protiv mene, tako da, ako bih poleteo za Moskvu, nema garancije da bih prošao graničnu kontrolu. I ne mislim da je dobra ideja provesti neko vreme u zatvoru. Kao rezultat toga, jasno shvatam da u ovom životu više nikada neću videti svoje roditelje. Oboje imaju više od 70 godina, za njih je gotovo nemoguće da putuju, naročito ako živite u ruskoj provinciji i želite da putujete u bilo koju evropsku zemlju uz sve ove vizne restrikcije. Zato ih svaki put gledam tokom video-poziva u aplikacijama za dopisivanje i osmehujem se. To je jedina opcija koju mogu sebi da priuštim. I to je cena koju treba platiti.

• Kakva je trenutna situacija u Rusiji, još malo će biti pune četiri godine od početka ruske invazije na Ukrajinu, da li je običnim ljudima u Rusiji više dosta rata?

Možda je ovo najvažnija stvar koju treba razumeti o ljudima u Rusiji. Oni koji podržavaju rat su jasna manjina. Apsolutna većina jednostavno ćuti jer nema druge opcije. Nema oko koga da se okupi, niko neće javno govoriti protiv rata. Ovu sliku vidim razgovarajući sa svojim roditeljima i prijateljima koji su odlučili da ostanu u Rusiji. Jedan jednostavan primer: U grupnom četu su maturanti naše škole iz različitih generacija. Tamo ima više od 500 ljudi. Samo jedan od njih podržava rat, mrzi sve što je ukrajinsko i prikuplja sredstva za rusku vojsku. Jedan od 500.

Ljudi iz Putinovog najbližeg kruga ga se plaše

• Gledajući iz ove perspektive čini se da Putin čvrsto drži sve konce vlasti u Rusiji, da li je to zaista baš tako?

Ovo je sto posto tačno. Ali postoji još jedna stvar koju morate da razumete o savremenoj Rusiji. Putin više nije izabrani predsednik, on je car. Prilično sam siguran da će biti "predsednik" do kraja svog života. Svi poslednji izbori bili su praćeni velikim kršenjima zakona - barem koliko ja mogu da vidim dokaze. Gotovo svi poslednji opšti izbori uglavnom su se odvijali putem interneta. Tako da nemate nikakvu mogućnost da proverite konačni rezultat. Mislim da se svi ljudi iz Putinovog najbližeg kruga plaše njega. Jer niko od njih nije nevin kada je reč o krivičnim delima povezanim sa korupcijom. I nijedan od njih nije baš siguran da smrt Jevgenija Prigožina nije bila nesreća.

• Nije bilo masovne regrutacije mladića iz Moskve i Sankt Peterburga, na front su išli plaćenici i zatvorenici, kao i mladići iz ruralnih delova Rusije. Videli smo i pokušaj pobune Vagnera i sada već pokojnog Jevgenija Prigožina. Sve ukazuje na to da se Putin mnogo plaši rata u svojoj blizini, kako to komentarišete?

Komentarisaću oprezno, jer nisam vodeći stručnjak za ovu temu. Ljudi iz siromašnih krajeva Rusije odlaze u rat bez pritiska, jer nema normalnih poslova, nema stabilne plate, njihov život je unapred određen i u njemu neće biti sreće. Rat im deluje kao nešto novo, kao avantura, nešto neobično zbog velikog novca. Ispričaću vam jednu priču koja me je duboko pogodila. Jedan moj poznanik, ne baš blizak prijatelj, neko iz školskih dana, poginuo je u ratu. Ceo život je bio panker u prljavim farmerkama. To je normalno kada imaš 15 godina, ali postavlja pitanja kada se približavaš pedesetoj. Iz potpune beznadežnosti odlučio je da dobrovoljno ode u rat i gotovo odmah je tamo poginuo. Moja prijateljica, koja mu je bila devojka još u školskim danima, napisala mi je: "Kako su stvari ponekad čudne. U životu je bio marginalizovana figura, a sada će ga sahraniti u Aleji heroja". Ne mislim da se Putin plaši bilo čega unutar zemlje. Svi strastveni ljudi su mrtvi, u zatvoru ili u emigraciji.

• Sve je više izveštaja na Zapadu koji navode da ruska ekonomija sve više tone i da neće još dugo moći da podnese sankcije i prebacivanje na "ratnu ekonomiju". Da li bi ekonomski slom mogao da bude okidač za proteste i eventualne promene u Kremlju?

Još jedan oprezan i kratak odgovor: ne. Rusija je obnovila svoju ekonomiju. Glavni državni rashodi sada su povezani sa ratom i životom pod sankcijama. Rusija je i dalje prisutna na svetskim tržištima sa gasom i naftom. Da, cene za obične ljude u supermarketima rastu svakog meseca. Ali odatle neće doći revolucija. Ljudi su nezadovoljni, ali ostaju mirni.

Tempirana bomba za buduće generacije

• Čini se da je rat ušao u završnu fazu, nijedna od strana izgleda da više nema snage za veće ofanzivne operacije. Da li bi vas iznenadilo da se rat završi sa sadašnjom linijom razdvajanja?

Iskreno, to ne bi izazvalo snažne emocije. Da, mnogi ljudi bi preživeli, i to je jedino što me ohrabruje. Prema mom shvatanju situacije, ako bi rat sada bio zaustavljen duž linije fronta, to bi bila tempirana bomba za buduće generacije. Još jedna stvar o savremenoj Rusiji. Ako bi neko (ne mogu ni da zamislim ko) zbacio Vladimira Putina, proglasio ovaj rat monstruoznom greškom i povukao trupe barem na granice iz 2014. godine… Obični ljudi ne bi posebno reagovali. Gledali bi televiziju i otišli na spavanje. Gotovo sam sto posto siguran u to.

• U prvim mesecima rata u Ukrajini iz Rusije je pobegao veliki broj mladih (više hiljada ih je došlo i u Srbiju), da li misliš da će se oni uopšte vratiti kada se rat završi i kada Putin ode sa vlasti?

Nisam siguran da li mogu da govorim u ime desetina hiljada ljudi, naročito ako su Rusi. Nadam se da će se većina njih vratiti posle Putinovih dana, Rusija bi mogla da bude dobro mesto za prilike. Ali što više vremena provodite u inostranstvu, sve manje razumete zašto biste se vratili, šta biste radili u svojoj domovini? Da li ste sigurni da će Rusija postati veoma prijateljsko mesto za sopstvene građane ili će biti "kao i obično"?

• Da li se Putinu uopšte može verovati kada kaže da neće napasti Evropu? Uoči invazije na Ukrajinu u februaru 2022. iz Moskve su više puta ponavljali da su u pitanju vojne vežbe i da neće biti rata. Danas, posle skoro četiri godine te poruke izgledaju smešno...

Da, u pravu ste, ne mislim da je on sposoban, niti da ima dovoljno snage da napadne bilo koju evropsku zemlju. Vidim dve opcije. Prva, ruski vojnici će naučiti da se razmnožavaju prostom deobom. Druga, Putin će napasti nuklearnim oružjem i mi ćemo živeti (ako uopšte budemo živeli) u potpuno drugačijem svetu.

(Telegraf.rs)