Da li je Amerika upravo okrenula leđa Evropi novom strategijom odbrane?

Nova američka nacionalna odbrambena strategija za 2026. godinu, sprovodi u delo promene koju je uvela Trampova administracija. To znači da će američka odbrana dati prioritet sopstvenoj državi, zapadnoj hemisferi i Indo-pacifičkoj regiji, dok se Evropa sve više tretira kao područje od sekundarnog značaja zbog slabljenja njene ekonomske moći.

Strategija nalaže da će Sjedinjene Države ostati "angažovane" u Evropi, ali će "prilagoditi raspored svojih snaga i aktivnosti na kontinentu". Naglasak se prebacuje s kvantiteta na kvalitet, dajući prednost "ograničenoj, ali ključnoj" podršci.

Preporučujemo

Od Evropljana se očekuje da preuzmu "primarnu odgovornost" za svoju konvencionalnu odbranu, dok će se SAD fokusirati na pružanje strateške podrške poput razmene obaveštajnih podataka, operativnog planiranja i naprednih vojnih sposobnosti, piše Defence24.

Od čega se sastoji strategija?

Središnji deo ovog pristupa jeste ispunjavanje Haške obaveze NATO saveznika o izdvajanju 5% BDP-a za odbranu, što američko Ministarstvo rata nastoji da "podstakne i omogući".

Vašington zato planira da iskoristi procese unutar NATO-a, proširi transatlantsku odbrambeno-industrijsku saradnju i smanji prepreke u trgovini odbrambenom opremom kako bi ubrzao evropsko naoružavanje.

Strategija opisuje Rusiju kao "trajnu, ali podnošljivu pretnju istočnim članicama NATO-a u skorijoj budućnosti. Ta procena temelji se na "ogromnim vojnim i industrijskim rezervama" Kremlja, kao i na "nacionalnoj odlučnosti" pokazanoj u dugotrajnom ratu protiv Ukrajine.

Uprkos tome, u dokumentu se tvrdi da "Moskva nije u poziciji da teži evropskoj hegemoniji" jer, kako se navodi, "evropski NATO" višestruko nadmašuje Rusiju po broju stanovnika i ekonomskoj snazi, a time i po potencijalnoj vojnoj moći.

Na temelju takvog razmišljanja, zaključuje se da je Evropa spremna da preuzme "primarnu odgovornost" za svoju konvencionalnu odbranu. Ista se logika primenjuje i na Ukrajinu: od Evropljana se očekuje da preuzmu vodstvo u održavanju podrške Kijevu i primarnu odgovornost za okončanje rata.

Strategijom se nastoji održati "povoljna ravnoteža snaga" protiv svih glavnih suparnika, uključujući Kinu, Rusiju, Iran i Severnu Koreju. Postizanje tog cilja zahteva veću podelu tereta sa saveznicima, pri čemu se od Evrope očekuje da se brine za Evropu.

U tom smislu, strategija se vodi logikom percepcije pretnje, prema kojoj se od svakog saveznika očekuje da se fokusira na svoj najneposredniji izazov. To je načelo formulisano na sledeći način: "U Evropi i drugim područjima, saveznici će preuzeti vodstvo protiv pretnji koje su za nas manje ozbiljne, ali za njih više."

U širem smislu, Evropa se posmatra kao deo "odbrambenog perimetra oko Evroazije", koji čine američki saveznici i partneri poput Japana, Južne Koreje i Australije.

Argument je da ta mreža objedinjuje značajne geografske i ekonomske prednosti koje bi, usklađene s ispunjavanjem Haških obaveza o izdvajanjima za odbranu, mogle, zajedno sa Sjedinjenim Državama, da odvrate i na kraju se suprotstave koordiniranom delovanju protivnika.

Strategija kristalno jasno pokazuje da su SAD spremne da igraju samo ograničenu, potpornu i uslovnu ulogu u odbrani Evrope. To implicira da će "uzorni saveznici" imati prioritetan pristup američkoj saradnji, stvarajući time de facto hijerarhiju unutar NATO-a u kojoj su neki saveznici sigurniji u podršku SAD od drugih, prenosi Index.

Ovako se Evropi zapravo poručuje da gleda svoja posla i da se ne meša u američke prioritete: "Konačno, bićemo jasni s našim evropskim saveznicima da su njihovi napori i resursi najbolje usmereni na Evropu."

Evropa može biti jaka, ali ne i prejaka

Po svemu ovome može se videti da SAD preferira Evropu koja je dovoljno jaka da osigura svoju teritoriju, ali ne toliko jaka da može biti konkurencija američkim interesima.

Poziv strategije na dublju odbrambeno-industrijsku saradnju moglo bi biti teško pomiriti s evropskim težnjama za strateškom autonomijom i smanjenom zavisnošću uvozom. Ta je ambicija u suprotnosti s američkim interesom za negovanjem odnosa zavisnosti, u kojem Evropljani nastavljaju da kupuju američko oružje, donoseći Americi milijarde dolara i dodatni uticaj.

SAD razlikuje "evropski NATO" i "NATO bez SAD-a"

Spominjanje "evropskog NATO-a" ili "NATO-a bez SAD-a" u strategiji pojačava strahove od distanciranja SAD-a od evropskih saveznika i samog Saveza.

To se događa usred najdublje transatlantske krize od osnivanja NATO-a, podstaknute američkim pretnjama u vezi s Grenlandom, koji se u tekstu pet puta spominje kao ključno područje za sigurnost domovine SAD-a.

Zanimljivo, dokument direktno traži od Evrope da se brine o svojoj konvencionalnoj odbrani, pri čemu reč "konvencionalna" implicitno isključuje nuklearno odvraćanje koje pružaju Sjedinjene Države. Barem retorički, to sugeriše da SAD planira da zadrži svoj nuklearni kišobran za Savez, umesto da podstiče Evropu da samostalno preuzme odgovornost i za tu komponentu.

Na kraju, dokument zanemaruje činjenicu da je Evropa, u skladu s odredbama strategije, već preuzela gotovo punu finansijsku odgovornost za održavanje ukrajinskih ratnih napora. Uprkos tome, nije osigurala srazmernu ulogu u mirovnim pregovorima, delom i zato što Sjedinjene Države često nisu insistirale da Evropa učestvuje.

Sve u svemu, ovo je još jedan signal da Evropa ne bi trebalo da očekuje odlučnu američku podršku protiv ruske pretnje. Ipak, strategija takođe sugeriše da SAD nisu voljne u potpunosti da napuste kontinent.

(Telegraf.rs)