"Prepustiš se Božjoj volji, sudbini": Iskrene ispovesti ukrajinskih boraca, neki su se opet vratili na front

Na treću godišnjicu ruske potpune invazije, bili su veterani koji su pokušavali da se prilagode civilnom životu nakon godina provedenih u ratu u Ukrajini. Rekli su da su ponosni na svoju službu i spremni da se vrate ako bude potrebno, prenosi Kyiv Post. I vratili su se.

Sada su ponovo u uniformi kao aktivni vojnici, obeležavajući četvrtu godišnjicu rata na prvoj liniji fronta. Oni su ispričali šta ih je vratilo, kako se rat promenio tokom njihovog odsustva i kako je ponovo boriti se.

Preporučujemo

"Da branimo Ukrajinu i isečemo Moskovljane na komade"

Anatolij "Lytsar" (Vitez) Musijenko, koji trenutno služi u Oružanim snagama Ukrajine (AFU), rekao je da je njegov povratak u redove bio "povratak u prirodno stanje kao branioca".

Pre intervjua za Kyiv Post čuo je da su njegovi saborci bili pod granatiranjem i brinuo se da li su živi. Do kraja razgovora dobio je dobre vesti - bili su dobro.

"Kao umetnici, ne slikamo zbog priznanja ili da bismo bili voljeni i poštovani. Umetnik slika zato što je umetnik, u suprotnom on više nije svoj. Ali je žalosno što smo, poput umetnika, najčešće priznati posthumno", rekao je Vitez.

U intervjuu prošle godine rekao je za Kyiv Post da ima osećaj da civilni svet vojnike vidi "kao virus", nešto što treba odbaciti, a ne prihvatiti. Sada kaže da sebe više ne vidi kao virus, već kao imunitet, boreći se protiv spoljne i unutrašnje infekcije.

"Svi govore da vojno osoblje treba da se prilagodi civilnom životu nakon povratka, ali to nije tako. Ljudi treba da gledaju na svet kroz naše oči. Ne mislim da vide užase koje smo mi videli, već da cene stvarnost i njen smisao, da postanu zaista ‘slobodni’."

Na pitanje kako je njegova porodica reagovala na njegov povratak u vojsku, on je rekao da razumeju "da duša umetnika koji ne stvara umire, a oči tigra u kavezu blede".

Anatolij priznaje da se rat značajno promenio tokom njegovog odsustva, ali kaže da je njegov glavni cilj ostao isti - "da brani Ukrajinu i iseče Moskovljane na komade".

"Rat se menja svakih nekoliko nedelja. Ono što je juče funkcionisalo, sutra više ne funkcioniše. Istina rata je: prilagodi se ili umri", rekao je.

Vojna komandna struktura i strategija su se takođe razvile, dodao je, primorane, poput tehnologije, da se stalno prilagođavaju novim izazovima.

"Sada je to više kao fantastični film, gde ljudi više ne pucaju jedni na druge, već mehanizmi love ljude. A ljudi izmišljaju načine da se bore protiv njih. Ali najvažnija je sposobnost da se stalno prilagođavaš i izmišljaš, da se prilagodiš i ne prestaneš da se boriš."

Foto: Dmytro Smolienko/UKRINFOR / Sipa Press / Profimedia

Ova zima je bila posebno teška, ali Anatolij kaže da je u ratu uvek potrebno prilagoditi se promenljivim uslovima, uključujući i vremenske prilike.

"Grejala nas je ljubav prema Ukrajini", našalio se. "A i peći na drva, topla odeća i obuka. Svako godišnje doba donosi svoje nijanse u životu i radu. Hladnoća je prošla, počele su poplave, i ponovo moramo da se prilagodimo promenljivim uslovima. I ko zna šta je gore, hladnoća ili tolika voda."

Prošle godine podelio je svoje teško iskustvo civilnog života. Sada kaže da mu kratka pauza nije omogućila da se odmori ili popravi zdravlje.

"Telo skuplja snagu kada je potrebno. U ratu si u stalnoj napetosti. Ponekad treba da se povučeš i odmoriš da ne bi radio do iznemoglosti", rekao je Anatolij.

"Ali odmor je veliki luksuz, jer niko ne želi da dođe da nas zameni. Verovatno je to bio jedan od razloga za povratak, jer ne mogu da napustim svoje“, dodaje.

Uoči četvrte godišnjice potpune invazije, Vitez kaže da se njemu i njegovim saborcima raspoloženje podiže "kada eliminišemo još jednu grupu okupatora".

"Naravno, ima onih koji su iskreno umorni, i razumem ih, jer postoje različite uloge u vojsci i različite teškoće. Ali sigurno znam da nam podrška ljudi kojima je stalo daje snagu. Iako nismo ovde zbog toga, bilo bi lepo da je osetimo."

Iako mu je opterećenje od povratka u službu postalo veće i fizički i emocionalno, istovremeno mu je lakše.

"Jer si tamo gde treba da budeš, jer si ono što jesi", rekao je on.

"Raspoloženje je sada samo da stisneš zube i radiš svoj posao"

Dmitro Ivič Verbič pomagao je u odbrani aerodroma u Donjecku kada su ga 2014. godine ruski separatisti držali pod opsadom, a sada je borac u jedinici Signum. Postoji određena ironija u tome što se Dmitro, autor knjige Tačka bez povratka, koja beleži borbe u Donbasu 2014–2015, vraća na front po treći put.

"To se dogodilo u leto 2025. Motivacija za povratak nije nestala. Iako je bilo moralnih i psiholoških padova, svest o situaciji nije nestala", rekao je za Kyiv Post.

Živeći kao civil tokom potpune invazije, kaže da je shvatio da za njega i ljude njegovog karaktera postoje samo dve opcije: pokušati da sve zaboravi i napusti zemlju, "što je veoma teško, gotovo nemoguće", ili da se vrati u vojsku i tamo pronađe ispunjenje.

"Jer biti civil je neka vrsta apsolutno sivog života, lišenog svrhe, smisla, bilo kakvog stvarnog kretanja, punine. Muškarci koji izbegavaju službu, odlažu je na svaki mogući način, žive u nekoj vrsti večnog odlaganja života za kasnije. To je, po mom mišljenju, potpuno pogrešan put."

Dmitro kaže da njegov povratak na front nije iznenadio ni porodicu ni saborce.

"Svi su već navikli kakva sam osoba. Zato je reakcija apsolutno mirna. Neki saborci su bili srećni; neki su bili u fazonu: ‘Šta? Opet? Dmitro, možda si mogao još malo da sačuvaš sebe.’ Ali generalno, svi su reagovali pozitivno i podržali me."

Nakon povratka u službu, priroda njegovog rada se promenila. Sada je povezana sa bespilotnim letelicama. Ranije je upravljao FPV dronovima.

"Moraš više da učiš, više da radiš na sebi", rekao je.

Kao i Vitez, Dmitro priznaje da se rat dramatično promenio i da se situacija i dalje razvija, prvenstveno zbog dronova i zasićenosti neba različitim sredstvima uništenja, posebno FPV dronovima.

"Zona ubijanja je postala toliko velika da na 15 kilometara od uobičajene linije kontakta ne možeš da se osećaš bezbedno, ako postoji radio-horizont i ako je vreme dobro", rekao je.

"Neprijatelj lovi; mnogo je neprijateljskih sredstava na nebu. A sredstva maskiranja i taktike koje su ranije funkcionisale sada više nisu efikasne. Stalno moraš nešto da menjaš, da razmišljaš. Teško je. I meni je u početku bilo teško da se naviknem", dodao je.

Foto: Tanjug/AP

Kaže da mu nije trebalo da se navikne na sam rat, ali jeste da se uklopi u novi tim.

"Bivše zasluge i autoritet su sjajni, ali moraš biti efikasan ovde i sada, raditi, nije vreme za opuštanje."

"Moraš da razumeš da su dok si ti pravio pauzu ljudi nastavili da se bore, nosili teret i napredovali. A ti se vratiš i počneš, ako ne od nule, onda sa niže pozicije nego kada si otišao. Ali moraš biti spreman na to kada doneseš odluku da odeš."

Dmitro naglašava da je navikao da bude efikasan i uspešan u ratu.

"Sada je situacija donekle drugačija, jer postoje nova sredstva i nove aktivnosti. Postoje objektivne okolnosti koje mi ne dozvoljavaju da se razvijam onoliko brzo koliko bih želeo. I lično nemam efikasnost koju bih sada želeo. I to je teško. Moraš samo biti strpljiv i raditi za budućnost", rekao je.

Uopšte mu ne nedostaje civilni život i priznaje da bi, kada bi mogao, skratio vreme provedeno van fronta.

"Bio sam civil više od godinu dana. To je bilo previše i nepotrebno. Ali bila je to dobra prilika da povratim zdravlje."

Sada, ponovo u uniformi, pažljivo prati svoje zdravlje, uzima vitamine i bavi se fizičkom aktivnošću kad god je to moguće.

"Zdravlje je veoma lako izgubiti, a veoma teško povratiti", dodaje.

Dmitro kaže da ne razmišlja o budućnosti i ne očekuje da će se rat uskoro završiti.

"Raspoloženje je sada samo da stisneš zube i radiš svoj posao. I da ne razmišljaš o budućnosti, da ne praviš planove, da se ne nadaš da će se rat uskoro završiti, da će nam neko pomoći. Samo prihvatiš sve onako kako jeste. Ovde si i sada, i u tom trenutku radiš ono što moraš najbolje što možeš. Prepustiš se, ne znam, Božjoj volji, sudbini", rekao je.

Savetuje ljude oko sebe da ne obraćaju pažnju na analitičare ili izjave sa međunarodne scene.

"To su sve gluposti koje samo uzdrmaju psihu. Fokusirajte se na svoj zadatak, na ono na šta lično možete da utičete, i uradite to najbolje što možete", rekao je Dmitro.

Prošle godine rekao je za Kyiv Post da bi posle rata voleo da se nastani u kolibi u šumi, ima psa i puši lulu pored kamina. Za sada ta vizija ostaje nepromenjena.

"Jedino što mogu da dodam jeste da bih definitivno voleo da živim u inostranstvu. Barem pola godine, možda i duže, da se uopšte ne pojavljujem u Ukrajini. To je veoma potrebno", zaključio je on.

(Telegraf.rs)