SVE OPCIJE SU U IGRI Da li je Iran na ivici građanskog rata: Šta posle rata na Bliskom istoku?

Ovaj rat počeo je iznenađujućim prizorima. Kada su 28. februara prve bombe pale na Iran, ljudi su u Teheranu stajali na krovovima svojih kuća i klicali. To nije nužno reagovanje koju bi se očekivalo kada od strane vlade proglašeni zakleti neprijatelji SAD i Izrael započnu rat koji je prema međunarodnom pravu u najmanju ruku sporan.

Ipak, mnogi Iranci spremni su da prihvate civilne žrtve i ratnu štetu ako bi time bio okončan omraženi teokratski režim. Iako SAD daju protivrečne izjave o ratnim ciljevima, u vazduhu je i dalje "promena režima" kao jedna od glavnih ciljeva, prenosi Dojče Vele.

Preporučujemo

Američki predsednik Donald Tramp direktno je pozvao ljude koji su u januaru učestvovali u brutalno ugušenim masovnim protestima da preuzmu vlast. "To bi možda mogla da bude jedina prilika za generacije", rekao je on.

Samo nekoliko sati kasnije objavljeno je ubistvo verskog vođe Alija Hameneija. Međutim, iranski režim i nakon takvog udarca odsecanjem glave i dalje je potpuno funkcionalan i zbog toga je i dalje potpuno otvoreno da li će SAD i Izrael ostvariti svoje ratne ciljeve. Koji su scenariji za Iran mogući nakon rata?

Venecuelanski scenario

Nakon smrti Alija Hamneija SAD bi se već mogle zadovoljiti time da bude imenovan naslednik po njihovom ukusu. Sam Tramp rekao je za New York Times da ima "tri vrlo dobre opcije" na umu, koje u tom trenutku ipak nije želeo da navede.

Promena na vrhu, bez promene strukture sistema prema tom obrascu već je sprovedena operacija SAD u Venecueli. Početkom januara specijalne jedinice SAD tamo su otele tadašnjeg vladara Nikolasa Madura i sklopile politički dogovor s njegovom dotadašnjom zamenicom Delsi Rodrigez.

"Ono što smo uradili u Venecueli je savršen scenario", rekao je Tramp u vezi s Iranom.

Stručnjak za Iran Kornelijus Adebar iz Nemačkog društva za spoljnu politiku rekao je za nemački javni servis ARD da bi Iran potragu za naslednikom mogao da iskoristi kako bi izgradio novo vođstvo oslonjeno na snazi Revolucionarne garde i Amerikancima se ponudi za nove odnose.

"To je taj scenario kao u Venecueli. Zameni se samo vrh, a na kraju se promeni mnogo manje nego što su se ljudi izvorno nadali".

Međutim, nije jasno favoriziraju li SAD zaista ovaj scenario. U istom intervjuu za New York Times Tramp je ponovio i mogućnost prema kojoj bi se iransko stanovništvo moglo pobuniti i tražiti sveobuhvatniju promenu sistema.

Ključno pitanje: Šta će biti s iranskim državnim rukovodstvom?

Pad režima je, prema mišljenju Pejmana Asadžadea iz Belfer centra američke "Harvard Kennedy School", takođe moguća posledica rata. U kratkoj analizi on kao drugu opciju navodi "ponovno kalibrirani kontinuitet". To bi se dogodilo ako bi takozvana Skupština stručnjaka izabrala nekog pragmatičnijeg za Hamneijevog naslednika.

"Unutar politički prioriteti bili bi ekonomska obnova, stabilizacija i političke reforme, dok bi se spoljna politika okrenula deeskalaciji". Ova varijanta verovatno se takođe uklapa u već spomenuti venecuelanski scenario.

"Pragmatičan smer posleratnog rukovodstva u Teheranu imao bi svrhu deeskalacije prema SAD i time omogućio ekonomske povlastice za  dobrobit miliona Iranaca", smatra Burku Ozčelik, stručnjakinja za Bliski istok u britanskom sigurnosnom think tanku RUSI.

"To bi pak moglo otvoriti put stabilnijoj i preko potrebnoj fazi oporavka", tvrdi ona.

Asadžade kao treću mogućnost opisuje i scenario po kojem bi se postojeći sistem okupio oko konzervativnijeg tvrdolinijaša i čak dodatno pojačao dosadašnju ideologiju.

Julian Borger, dopisnik britanskog Gardijana u tom kontekstu iznosi svoju bojazan:

"Nakon ponovljenih napada preživeli članovi rukovodstva mogli bi zaključiti da je atomska bomba jedina garancija opstanka. Mogli bi još oštrije da suzbiju opoziciju, a režim bi postajao sve sličniji Severnoj Koreji. Izolovan, paranoičan i nuklearno naoružan".

Koliko je demokratija uopšta moguća?

Dve nedelje pre početka rata, paralelno s Minhenskom sigurnosnom konferencijom, oko 250.000 Iranaca u egzilu i drugih demonstranata poslalo je konkretan signal o tome šta bi moglo da usledi posle režima mula. U prvi plan su postavili Rezu Pahlavija, sina šaha koji je proteran tokom Islamske revolucije 1979. godine. On je više puta naglasio da ne teži povratku monarhije, nego demokratizaciji Irana.

Pahlavi nije neosporan, ali je tokom protesta protiv režima u januaru dobio veliku pažnju, verovatno i zato što je režim mnoge druge opozicionare zatvorio ili na drugi način ućutkao.

"Pahlavi je izradio ozbiljne planove o tome kako bi prelaz mogao biti organizovan", pišu Mark Dubovic i Ben Koen iz američkog Udruženja za obranu demokracija (FDD).

"Ali planiranje nije moć. Jer nema sigurnosti oko toga ko bi vladao Iranom nakon pada režima. Iran takođe nije monolit, nego mozaik  Azerbajdžanaca, Kurda, Arapa, Beludža i drugih etničkih skupina", pišu stručnjaci FDD.

Da li je  moguć porast unutrašnjih sukoba posle rata?

Uoči Islamske revolucije 1979. vojska je ubrzala slabljenje šahove vlasti kada je u januaru objavila da neće pucati na njegove protivnike. Novo rukovodstvo potom je u maju osnovalo Revolucionarnu gardu kako bi osiguralo svoju moć.

Do danas vojska (Arteš) i Revolucionarna garda (IRGC) postoje paralelno, pri čemu većina analitičara danas Revolucionarnoj gardi pripisuje znatno veću moć. Ona uz vlastitu kopnenu vojsku, vazdušne snage, mornaricu i obaveštajnu službu ima i uticaja na i profitabilna preduzeća.

Evropska unija proglasila je IRGC terorističkom organizacijom nakon učešća u gušenju protesta u januaru. U prvim danima rata Tramp je pozvao vojsku, Revolucionarnu gardu i policiju da polože oružje. Prema stručnjacima, zasad se međutim ne primećuju znakovi rasipanja.

Burku Ozčelik smatra mogućim da bi se Revolucionarna garda sve više mogla suočavati s unutar političkim otporom protiv svog elitnog patronatskog sistema.

"To bi se moglo ogledati u oštrijim institucionalnim podelama. Jedna mogućnost je sve veći raskol između Revolucionarne garde i konvencionalne vojske, pri čemu bi se Arteš mogao doživljavati kao ‘reformirano’ lice obnovljenog iranskog patriotizma i funkcionalne države", smatra stručnjakinja iz RUSI.

Tako je barem teoretski zamisliv scenario u kojem bi vojska i Revolucionarna garda mogle da završe u različitim političkim taborima. Tada čak ni građanski rat, kakav već gotovo tri godine traje u Sudanu, ne bi bio isključen.

A i već spomenuta etnička raznolikost Irana mogla bi postati opasna za unutrašnju sigurnost ako bi različite separatističke grupe pokušale da iskoriste vakuum moći u svoju korist. Samo nedleju dana pre početka rata pet kurdskih organizacija udružilo se u jedinstveni front protiv režima.

One takođe odbacuju Rezu Pahlavija kao prelaznu figuru. Ovo je primer koji pokazuje: u svakom slučaju političko preuređenje u Iranu biće složeno.

(Telegraf.rs/DW)