U Teheranu se nada u promene pretvorila u paniku: "Pretvaraju zemlju u ruševine"

Hoda je bila toliko besna zbog nasilnog obračuna Irana sa demonstrantima u januaru da je želela da bezbednosne snage te zemlje budu napadnute kao odmazda. A onda su bombe počele da pogađaju oblasti u blizini njenog doma u Teheranu.

"Uvek sam bila protiv tih ljudi i mislila sam da će sve biti ograničeno i brzo završeno", rekla je o američkim i izraelskim napadima i dodala:

Preporučujemo

"Žalim zbog toga i povlačim te reči. Oni pretvaraju zemlju u ruševine",

Hoda (40), kao i drugi sagovornici intervjuisani za ovaj članak, zamolila je da se koristi samo njeno ime iz straha od hapšenja ili uznemiravanja od strane bezbednosnih snaga, prenosi NBC News.

Od početka rata, vojske SAD i Izraela gađale su više lokacija širom zemlje, ali upravo u Teheranu, užurbanom i gusto naseljenom velegradu sa 10 miliona stanovnika, napadi su se najviše osetili. Prema podacima Iranskog društva Crvenog polumeseca, do četvrtka je u izraelskim i američkim napadima poginulo više od 1.200 ljudi.

Pored značajne štete nanete istorijskim kulturnim znamenitostima u Teheranu, poput raskošne palate Golestan, gađanje naftnih postrojenja dodalo je, kako stanovnici kažu, nadrealan element svakodnevnom životu u prestonici: gust dim u vazduhu i crna kiša koja pada i ostavlja sluzav talog na automobilima. Mnogi ljudi izbegavaju ulice, gde je i pre početka rata bilo uobičajeno da se provede dva do tri sata u saobraćajnim gužvama kako bi se prešao grad.

Hoda živi sa svojim 45-godišnjim bratom Hadijem i njihovim starim roditeljima u kući u centralnom delu Teherana. Poslednjih dana, otrovni požari izazvani bombardovanjem ostavili su čudan miris i masni sloj na prozorima, rekla je.

Sada je zabrinuta zbog dugoročnog ekonomskog uticaja rata. Njen posao uvoz mašina za tkanje tepiha teško je pogođen tokom protekle godine, rekla je, a čak je i nabavljanje novca za svakodnevne troškove postalo naporno.

Banke rade ograničeno radno vreme, a bankomati imaju dnevni limit podizanja od 500.000 tomana, odnosno oko 3 dolara. Mnogi ljudi sada jednostavno koriste debitne kartice gde god mogu. Cene osnovnih proizvoda porasle su za oko 10 odsto od početka rata, kažu stanovnici.

U slučaju Hadija, koji je takođe tražio da se njegovo prezime ne objavi iz bezbednosnih razloga, njegova turistička kompanija je propala nakon rata prošlog leta, protesta i stalnih prekida interneta u prošloj godini. Njegova trinaestogodišnja ćerka i bivša supruga su se preselile na obalu Kaspijskog mora na severu Irana, odakle su mnogi stanovnici Teherana pobegli poslednjih nedelja, bilo u porodične kuće ili iznajmljene nekretnine.

Hadi je rekao da je platio da njegova ćerka pohađa privatnu školu, ali sada dovodi u pitanje svoj izbor jer ona nije mogla da pohađa školu više od 100 dana u ovoj školskoj godini.

Hoda i njen brat provode veći deo dana gledajući satelitske vesti ili proveravajući vesti na internetu putem VPN za koji plaćaju 3,8 miliona tomana, ili približno 23 dolara, mesečno.

Hoda je rekla da je gledala na satelitskim TV kanalima kako članovi iranske dijaspore govore o mogućnosti da bivši prestolonaslednik Reza Pahlavi vodi zemlju, ali kaže da nisu upoznati sa realnošću na terenu.

"Oni nemaju predstavu o tome kako je to kada vam je avion na krovu kuće i svaki dan mislite da ste mrtvi", rekla je ona.

Nedaleko odatle, 46-godišnji Kijanuš je rekao da je prestravljen i da se bori da shvati značajnu promenu koja bi mogla da se desi Iranu nakon godina života pod strogom teokratijom. Pogođeno je nekoliko sportskih kompleksa i drugih područja u njegovoj blizini u centru Teherana.

"Čujemo neprekidne eksplozije. Koliko dugo ovo može da traje?", pita se on.

Kijanuš, dokumentarni reditelj, preselio se kod roditelja nakon početka rata kako bi ih zaštitio. Iako je bilo nekih nestanaka struje, još uvek nema znakova masovnih nestanaka struje i nestašica vode koji su mučili Teheran prošle godine, rekao je.

Za njega je svakodnevni život čudan ritam dosade nedavno je gledao film "Interstelar" da bi prekratio vreme, rekao je, prekidan eksplozijama.

Ali Kijanuš se često zatekne kako razmišlja o milionima Iranaca, celoj generaciji, kojima je uskraćena šansa da žive običnim životom. Koliko god da je zabrinut zbog bombi, rekao je da se takođe brine da će obe strane proglasiti pobedu i otići, ostavljajući zemlju u neizvesnom limbu.

Projekti na kojima je ranije radio, poput dokumentarca o retkim azijskim gepardima u Iranu, više ne deluju mogući zbog haosa dva rata za manje od godinu dana i masovnih protesta širom zemlje.

Kijanuš sada živi od svoje ušteđevine i pita se kako će se ekonomija koja je već bila na nogama oporaviti od rata.

"Normalan život je nestao", rekao je.

Zabrinutost zbog ekonomije takođe u velikoj meri opterećuje Amina, 42-godišnjeg vlasnika kafića, iako njegov posao za sada cveta.

Početak rata poklopio se sa Ramazanom, vremenom kada mnogi Iranci, religiozni ili ne, koriste ovo jednomesečno obeležavanje kao izgovor da se sastanu sa porodicom i prijateljima nakon zalaska sunca.

Aminov kafić se pretvorio u mesto za okupljanje gde ljudi dolaze da razgovaraju o ratu i puše nargile kaljun. Vlasti ga nisu uznemiravale zbog mešanja muškaraca i žena u kafiću, koji je otvoren do oko 2 sata ujutru.

Tokom dana, Amin i njegova supruga šetaju obližnjim parkom i brinu o zemlji i ekonomiji.

"Nismo bogati. Ako se ovo odugž, imaćemo problema", kaže pomirljivo.

(Telegraf.rs)