Tramp možda neće moći da okonča rat koji je započeo protiv Irana: Čak i ukoliko to bude želeo

Rat koji je "dobijen", ali "još nije završen". "Izlet" koji zahteva "bezuslovnu kapitulaciju" Irana. Ovi retorički čvorovi predsednika Donalda Trampa dobro se uklapaju u njegov stil diktiranja američke informativne agende, ali nailaze na tvrdu realnost rata kada se suoče sa surovom stvarnošću sukoba.

"Pobeda" u ratu nije kao u sportu: rezultat ne proglašava pobednika posle unapred dogovorenog trajanja. Hvalisanje i video-snimci u stilu video-igara koje američka vlada objavljuje dok vodi napad na Iran prikrivaju izuzetnu ozbiljnost jednog tvrdokornog trenutka: koliko daleko Amerikanci moraju da idu, ne samo da bi proglasili "pobedili smo", kao što je Tramp rekao u Kentakiju, već da bi Iran naterali da se ponaša kao da je pretrpeo poraz?

Preporučujemo

Tramp je sada upao u najstariju zamku modernog ratovanja, prenosi CNN, a to je verovanje da će brza, hirurški precizna vojna operacija doneti brze i trajne političke rezultate. Sovjeti su to uradili u Avganistanu, Sjedinjene Države u Iraku 2003. godine, Vladimir Putin je to učinio u Ukrajini i još uvek ratuje.

Kakvu god silu vojska primeni ili ne uspe da primeni na početku, ljudi koje napada imaju veću posvećenost odbrani svoje zemlje i svojih domova.

Bela kuća je možda u ovo ušla prebrzo, iskoristivši priliku za udar na vrh vlasti, koju je pružila izraelska obaveštajna služba. Izraelski premijer Benjamin Netanijahu ima veoma drugačije regionalne ciljeve, a dugotrajno američko učešće u ratu protiv Irana odgovara njegovoj želji za Iranom koji je u stalnom raspadu i više ne predstavlja pretnju. Međutim, smrt vrhovnog vođe Alija Hamneija 28. februara stvorila je isto toliko problema koliko ih je rešila.

Ne postoji neka Delsi Rodrigez koja čeka u pozadini da je Tramp postavi na vlast, kao što je bio slučaj kada su američke snage pokušale da smene predsednika Nikolasa Madura. Umesto toga, iranski tvrdolinijaši popunili su vakuum postavljanjem Hameneijevog sina, Modžtabe Hamneija, upravo čoveka za koga je Tramp javno rekao da ga ne želi.

Nije jasno da li je Modžtaba u dovoljno dobrom zdravstvenom stanju da snimi video u kojem objavljuje svoje vođstvo, iako je ono što su iranski državni mediji nazvali njegovom prvom porukom otkako je postao vrhovni vođa pročitano u programu.

Međutim, potpuno je jasno da Korpus Islamske revolucionarne garde  (IRGC) traži krvavu osvetu zbog nemilosrdnih atentata na svoje komandante baš kao što bi se moglo očekivati da bi američke trupe reagovale kada bi bili ubijeni Tramp, Združeni generalštab i veliki deo američke obaveštajne zajednice.

Ovaj bes onemogućava Trampove neposredne izglede za kraj. Iran je u roku od 13 dana pretvorio ovo u test izdržljivosti koji, izgleda, preživljava.

SAD mogu bombardovati mesecima, ali ne bez iscrpljivanja svojih vitalnih zaliha municije i suočavanja sa većom političkom štetom pred novembarske međuizbora i rizikom od većih američkih žrtava.

Iran će nastaviti da gubi lansere, baze dronova, osoblje i infrastrukturu, ali će verovatno preživeti dovoljno da njegove snage nikada ne moraju da stanu i padnu na kolena. Vođe IRGC su se godinama pripremale za ovaj trenutak. To je njihov poziv. Možda će im ponestati bombi, dronova ili čak ljudi, ali ne i motivacije. I to je bila lekcija iz Iraka i Avganistana.

Iran je podeljen u svojoj podršci režimu. Ali vazdušno bombardovanje stvara čudne saputnike među bombardovanima. Kratkoročna ideja da bi dovoljno preciznih udara potencijalno osiguralo široki iranski narodni ustanak polako je razotkrivena kao prevara. Demokratija i promena režima sada su težnja u retrovizoru Trampa dok on traži kraj rata.

Umesto toga, otkrivaju se ograničenja američke vazdušne moći. One mogu da promene režime u smislu njihovih sposobnosti ili liderskih ličnosti ali još uvek nisu, u slučaju Irana, naterale režim da promeni svoje metode ili da nateraju na promenu režima. Vremenom će baraž verovatno postati manje efikasna i smrtonosnija za civile kako se lista meta proređuje, a stavke koje Amerikanci i Izraelci treba da pogode postaju sve više upletene u civilni život.

Za Irance, računica rizika naspram nagrade ide u drugom smeru. Oni mogu da uznemiravaju i uništavaju brodove u Ormuskom moreuzu, držeći cenu nafte iznad 100 dolara i primoravajući globalnu ekonomiju da protestuje zbog toga što je Tramp trebalo da predvidi ovo. Iranski raketni baraži mogu postati ređi, ali njihova sama istrajnost je pobeda.

Sada kada je Tramp počeo da govori o kraju, svakodnevno, i o pobedi, učinio je to previše opipljivim da želi da prestane. Disciplina u porukama je korisna u ratu, i on je stavio do znanja svom neprijatelju da želi da odmah izađe.

I tako je za iranski režim put do pobede ili barem ne do poraza iznenada veoma jasan, iako dug. Samo mora da preživi. Tramp ili Izrael bi mogli da ubiju drugog Hamneija, ali bi rezultirajuću iransku odlučnost bilo još teže savladati. Amerikanci su u Avganistanu naučili da su njihovi noćni napadi na talibansko vođstvo zapravo otežali okončanje rata ostali su im samo usijani, ožalošćeni sinovi mrtvih vođa sa kojima su mogli da pokušaju da razgovaraju.

Ipak, ovo za sada nije "večiti rat". Traje dve nedelje. Verovatnije je da će tiha diplomatija ili puka iscrpljenost dovesti do toga da nasilje prestane u narednim nedeljama, na način da obe strane mogu da proglase pobedu.

Zatim će se iranski režim ponovo izgraditi, biće tvrdokorniji, nasilniji, brutalniji njegovi članovi će biti svesni da sva moć američke vojne moći može da ubije njihovog vrhovnog vođu, uništi njihovu vojsku, ali ipak neće pomeriti njihovu nepopularnu kliku. To je veliki psihološki trijumf. Rusija i Kina će im nesumnjivo pomoći da se vrate na noge ne visoke tri metra, ali dovoljno stabilne da zadaju udarac.

SAD će verovatno morati da razmotre ponovljeni napad, u nekom trenutku u budućnosti, kako bi umanjile obnovljeni Teheran. Možda će se suočiti i sa istom dilemom koju Evropa sada ima sa Ukrajinom. Rusija provocira evropske saveznike Ukrajine asimetričnim ratovanjem  sabotažom i sajber napadima kako bi možda izazvala širi sukob, uz istovremeno nametanje troškova.

Iran će verovatno upasti u isti obrazac. Iritiraće SAD dovoljno često da neuspeh SAD u suzbijanju Irana bude očigledan, ali ne dovoljno da ponovo rizikuje otvoreni sukob.

Najozbiljnija odluka koju bilo koji američki predsednik može da donese jeste da pošalje svoje trupe u rat. Tramp nije jedini koji se muči sa ovom loptom. Džordž V. Buš je to uradio (dva puta). Barak Obama je mislio da može da pobedi u Avganistanu, ako se malo više potrudi, a haos povlačenja Džozefa Bajdena je definisao koliko loše su SAD shvatile svoje neuspehe tamo.

Tramp je proglasio pobedu posle samo 12 dana, a koju još nije zaslužio niti je video da je njegov protivnik prihvatio. Sada se suočava sa nemogućim zadatkom da pomiri svoju nepremostivu potrebu da izgleda kao pobednik sa upornom željom Irana da nikada ne prestane na poraz. Icrpljivanje se nastavlja...

Sva najnovija dešavanja sa Bliskog istoka pratite u našem blogu.

(Telegraf.rs)