NA LICU MESTA Frederik Pleitgen jedini zapadni novinar u Iranu: "To je očigledno velika odgovornost"

Frederik Pleitgen, viši međunarodni dopisnik CNN, imao je prilično uobičajeno veče prošlog četvrtka. Kod kuće u Berlinu sa svojom porodicom, prošetao je svoja dva psa i proveo neko vreme sa svoje dvoje tinejdžerske dece.

Taj povratak normalnom životu usledio je nakon što je proveo nedelju dana u ratom pogođenom Iranu kao jedini zapadni televizijski dopisnik kojem je odobrena viza za izveštavanje iz te zemlje.

Preporučujemo

Iako Frederik Pleitgen nije stranac u izveštavanju iz neprijateljskih područja poput Irana i Rusije, gde takođe radi kao dopisnik iz Moskve, ovaj 49-godišnji novinar rekao je da je njegova supruga imala "loš predosećaj" u vezi sa ovim konkretnim putovanjem u Iran.

Ali, na kraju je rekao da je to bila prevelika prilika da bi je propustio, iako je u utorak imao blizak susret sa opasnošću, kada su on i njegova producentkinja, Klaudija Oto, bili primorani da pobegnu sa jedne lokacije nakon što su čuli protivvazdušnu paljbu i eksploziju.

U vreme ogromne medijske pažnje i očiglednog neprijateljstva iz Bele kuće, CNN se suočio sa podrugljivim komentarima i sugestijama da Frederik Pleitgen radi propagandu za iranski režim, uključujući i potcenjivački tvit jednog člana administracije predsednika Donalda Trampa,  zato što se nalazio u zemlji uz dozvolu vlade, na šta je CNN podsećao gledaoce kada se uključivao u program.

"Mogu da podnesem kritike. Mislim da je to u redu", rekao je u intervjuu za britanski The Guardian, koji prenosimo:

Kako ste se osećali kao jedini novinar zapadne televizijske mreže u celoj zemlji tokom rata?

"Očigledno je to velika odgovornost, a tamošnja vlada zna da ste jedini tamo, pa pokušavaju da vas odvedu na mesta gde se nešto dogodilo ili na događaje koje žele da vam pokažu. Ali s druge strane, pratio sam i međunarodnu situaciju naravno, takođe dobijate mnogo uvreda od ljudi koji ne žele da budete tamo ili kojima se ne dopada vaše izveštavanje".

Zašto mislite da vam je Iran odobrio vizu?

"Tamo odlazim već duži vremenski period, tako da te ljude poznajem godinama, i u trenutku kada je sve počelo podneo sam zahtev za vizu i kontaktirao ministarstvo kulture, koje je nadležno za strane medije, i rekao im da zaista želimo da dođemo i da je važno da međunarodni mediji budu tamo. I onda su mi odobrili vizu".

Da li ste imali pratioca? Da li vas je neko vodio okolo?

"Ne, nismo. Dakle, nemamo pratioca. Imamo prevodioca, momka koga zapošljavamo i plaćamo, ali on očigledno – Ministarstvo kulture ga traži da nas ne vodi na mesta koja su osetljiva. Takođe su nam rekli da kada idemo ovog puta, moramo da ih obavestimo pre nego što negde krenemo, jer ako idete na mesta napada, mesta posledica napada, tamo ima mnogo bezbednosnih službenika Revolucionarne garde. A ako oni ne znaju da dolazite ili ako nemate nekoga ko će ublažiti činjenicu da ste tamo ili posredovati između vas i njih, onda to može prilično brzo postati veliki problem. A onda, za veće događaje i slične stvari, morali ste da se prijavite pre nego što odete tamo. Ovog puta je bilo restriktivnije nego što je bilo ranije, ali ipak, uglavnom, mogli smo da radimo sve što smo želeli".

Da li ste bili iznenađeni onlajn diskusijom i kritikama od strane nekih o vašem prisustvu u zemlji uz dozvolu vlade i odluku da intervjuišete savetnika vrhovnog vođe za spoljnu politiku?

"Nisam bio. Bio sam siguran da će se to desiti. Mislim da se trenutno, posebno u SAD, debata o skoro svemu što Trampova administracija radi obično odvija po stranačkoj liniji, pa će vas ljudi koji ne vole liberalne medije ili šta god. Tako da me to nije baš iznenadilo. I iskreno, ne vređam se ni zbog toga. Mislim da je to prirodna stvar koja se dešava, i mislim da je mnogo toga više reči nego bilo šta drugo... Čak i ako postoje ograničenja, uvek je bolje biti na terenu nego ne biti na terenu...

Jedna od stvari koju uvek imam na umu je da je ovo posebno važna stvar za mnoge ljude. Ovo se ne tiče samo Trampove administracije, ovo se tiče iranske dijaspore i stvari kojima se nadaju decenijama... Mogu da prihvatim kritike. Bilo je mnogo toga što je bilo preterano. Ali mogu da razumem da su ljudi uznemireni".

Da li smatrate da je vaše izveštavanje bilo zaista nezavisno, s obzirom na ograničenja?

"Osećao sam se dobro u vezi sa izveštavanjem. Mislim da što se tiče tekućeg rata, mi smo definitivno uradili ono što smo naumili i ono što smo želeli da uradimo. Jedna od stvari koju bih želeo da detaljnije istražim, a koju nismo uspeli da uradimo u toj meri, jeste u kojoj meri vlada još uvek ima podršku naroda. Jer je veoma malo ljudi još uvek bilo na ulicama, a mnogi ljudi se plaše da razgovaraju sa vama".

Usred bombardovanja SAD i Izraela, kako ste znali odakle je bezbedno izveštavati?

"Odseli smo u hotelu u Teheranu koji se nalazi u severnom delu grada. Sada je to prilično bezbedna zona jer su sve policijske stanice i ostalo tamo već bombardovano. Dakle, jedino što smo zaista mogli da uradimo jeste da kad god bismo čuli avione iznad glave, kada bi bombardovanje bilo blizu nas, što se dešavalo nekoliko puta dnevno, odlazili bismo na donji sprat hotela kako bismo što više hotela odvojili od svega što bi moglo da padne na njega. To je zaista sve što smo mogli da uradimo. Nemaju sirene za vazdušnu opasnost. Nemaju nikakva utvrđena skloništa. Dakle, to je u osnovi to. A onda smo pokušavali da se držimo podalje od područja koja su često bila bombardovana...

Razlika koju imate ovde između ovog rata i rata u Ukrajini je u tome što je ovo rat u kome SAD i Izrael imaju najjače i najmodernije vazduhoplovne snage na svetu. Koriste preciznu municiju i gigantsku preciznu municiju. Dakle, ako nešto krene naopako, po mom mišljenju mogu postojati dva razloga: jedan od njih je da su uneli pogrešne koordinate ili su koordinate stare, a drugi je da koriste gigantsku municiju i stvaraju kolateralnu štetu".

Da li biste rekli da se vaša porodica potpuno navikla na to da radite iz ratnih zona?

"Radim ovo već 18 godina, tako da su se navikli. Bio sam mnogo u Ukrajini. Bio sam u Iraku, Avganistanu, Siriji, tako da su se nekako navikli. Ovog puta mi je žena rekla da je imala loš predosećaj kada sam otišao, što se ne dešava često, ali mislim da je to bilo mnogo zato što je bilo tako nejasno kakva je situacija na terenu. Ali kada smo stigli tamo i kada sam i dalje mogao da komuniciram, bilo je u redu".

Da li biste ostali duže od osam dana da ste mogli?

"Da, naravno. Apsolutno".

Da li planirate da se vratite ili da podnesete još jedan zahtev za vizu?

"Da, svakako ću pokušati da se vratim. Podneću još jedan zahtev za vizu što je pre moguće i pokušati da se vratim. Definitivno. Mislim da je važno biti tamo i videti šta se dešava".

(Telegraf.rs)