Ko je Ali Laridžani? Vladar iz senke, preuzeo Iran u haosu, dugogodišnji insajder režima

Nakon pogibije ajatolaha Alija Hamneija u vazdušnom napadu, u prvi plan iranske politike došao je Ali Laridžani (67) kao privremeni vođa Irana, a izraelske snage su danas potvrdile da su ga eliminisale.

Laridžani je kao privremeni vođa došao trenutku duboke krize, jer ga je ajatolah imenovao za naslednika u slučaju da bude ubijen.

Preporučujemo

Laridžani je pripadao uskom krugu ljudi iz sistema, a poticao je iz uticajne klerikalne porodice i decenijama je bio deo političke elite. Njegov raspon delovanja bio je širok, od vođenja osetljivih nuklearnih pregovora i upravljanja regionalnim odnosima do učešća u odgovorima vlasti na unutrašnje nemire. Samo mesec dana nakon što su mu Sjedinjene Američke Države u januaru uvele sankcije zbog navodne uloge u obračunu s demonstrantima, upravo je on predvodio iranske napore u pokušaju postizanja dogovora s Vašingtonom o nuklearnom pitanju.

U jeku napada na Iran optužio je Sjedinjene Američke Države i Izrael da žele da destabilizuju i oslabe zemlju te zapretio odlučnim odgovorom svim "separatističkim grupama" koje bi pokušale da deluju protiv države.

Prethodno je u avgustu bio imenovan za sekretara Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, institucije koju je vodio i pre dvadesetak godina. Na tu funkciju vratio se nakon prošlogodišnjeg 12-dnevnog vazdušnog sukoba Irana i Izraela, u koji su se uključile i Sjedinjene Američke Države. Tokom karijere obavljao je niz visokih funkcija, ostajući pritom lojalan Hamneiju i istovremeno gradeći reputaciju pragmatičnog političara sposobnog da komunicira s različitim frakcijama unutar režima.

Njegova uloga strateškog poverenika dodatno je potvrđena nedavnim putovanjem u Oman, gde je učestvovao u pripremama za indirektne pregovore sa SAD-om, dok je Vašington paralelno pojačavao vojno prisustvo na Bliskom istoku. Poslednjih meseci često je boravio i u Moskvi, razgovarajući s ruskim zvaničnicima o bezbednosnoj i političkoj saradnji, a učestvovao je i u jačanju odnosa s Kinom, što je 2021. rezultiralo 25-godišnjim sporazumom o partnerstvu.

Po pitanju nuklearnog programa neretko je zauzimao ton koji su analitičari opisivali kao pragmatičan. Prošlog meseca za omansku državnu televiziju izjavio je da je spor sa SAD-om rešiv ako je fokus na sprečavanju razvoja nuklearnog oružja. Ipak, još kao glavni nuklearni pregovarač u periodu od 2005. do 2007. snažno je branio pravo Irana na obogaćivanje uranijuma, uporedivši jednom evropske ponude da Teheran odustane od proizvodnje nuklearnog goriva sa "zamenom bisera za bombonu".

Kao predsednik parlamenta od 2008. do 2020. bio je na toj funkciji i u vreme sklapanja nuklearnog sporazuma 2015. između Irana i šest svetskih sila, iz kojeg su se Sjedinjene Američke Države povukle 2018. odlukom predsednika Donalda Trampa. Laridžani je više puta naglasio da se iransko nuklearno znanje ne može izbrisati. U razgovoru za PBS Frontline 2025. uporedio je to s izumiteljem kojem je ukradena mašina, ali koji i dalje zna kako da je ponovo napravi.

Laridžanijevu karijeru obeležile su i kontroverze vezane za unutrašnju politiku. Nakon talasa protesta početkom godine, američko Ministarstvo finansija uvelo mu je sankcije, navodeći da je kao visoki zvaničnik Saveta za bezbednost učestvovao u suzbijanju demonstracija. U obrazloženju je istaknuto da je bio među prvima koji su pozvali na snažan odgovor na zahteve demonstranata te da je delovao po nalogu vrhovnog vođe. Organizacije za ljudska prava tvrde da su u tim obračunima stradale hiljade ljudi. Javno je priznao da ekonomske teškoće podstiču nezadovoljstvo građana, ali je istovremeno tvrdio da su nasilne akcije podstaknute spolja, optužujući Izrael za podsticanje destabilizacije. Pozvao je demonstrante da se odvoje od, kako ih je nazvao, "urbanih kvaziterorističkih grupa".

Kratka biografija

Rođen 1958. u Najafu u Iraku, u porodici uglednih iranskih klerika, kao dete se preselio u Iran gde je kasnije doktorirao filozofiju.

Njegov otac bio je ugledni ajatolah, a porodica Laridžani tokom decenija izgradila je snažnu mrežu političkog i pravosudnog uticaja. Njegova braća vodila su pravosudne, parlamentarne i akademske strukture države, stvarajući jednu od najuticajnijih porodičnih mreža unutar Islamske Republike Iran.

Međutim, Ali Laridžani nikada nije bio tipičan predstavnik klerikalne elite. Umesto teološke karijere izabrao je matematiku i filozofiju, doktorirajući uz intenzivno proučavanje zapadne političke misli, uključujući Kanta i Hegela, što je retkost među visokim iranskim zvaničnicima.

Ta intelektualna pozadina kasnije je oblikovala njegov politički stil: racionalan, hladan i izrazito strateški. Dok su mnogi političari nakon revolucije legitimitet gradili kroz ideološku rigidnost ili revolucionarni zanos, on je reputaciju sticao kao administrator sistema, čovek sposoban da upravlja složenim institucijama bez stvaranja otvorenih sukoba.

Njegov prvi veliki uspon dolazi tokom devedesetih, kada preuzima vođstvo državne radiotelevizije Islamic Republic of Iran Broadcasting (IRIB), jedne od najvažnijih poluga političke kontrole u zemlji. Upravljanje medijskim aparatom omogućilo mu je duboko razumevanje načina na koji se oblikuje politička stabilnost, ne kroz represiju vidljivu javnosti, već kroz kontrolu narativa i ravnotežu između različitih centara moći.

Kasnije preuzima jednu od najosetljivijih funkcija u državi, mesto sekretara Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, gde postaje i glavni nuklearni pregovarač Irana. Upravo tada Zapad prvi put ozbiljno upoznaje Laridžanija. Za razliku od revolucionarnih retoričara, delovao je kao hladni strateg koji razume logiku međunarodnih odnosa i ograničenja iranske pozicije. Iako pregovori nisu uvek donosili rezultate, u diplomatskim krugovima ostavio je utisak političara s kojim se može razgovarati bez ideološke teatralnosti.

Bio na čelu parlamenta

Njegova prava politička težina dolazi tokom dvanaestogodišnjeg mandata na čelu parlamenta od 2008. do 2020. godine. To razdoblje obuhvatilo je sankcije, unutrašnje proteste, regionalne ratove i pregovore o nuklearnom sporazumu. Larijani se tada profilisao kao ključni posrednik između suprotstavljenih političkih blokova. Podržao je nuklearni sporazum iz 2015. godine i sarađivao s umerenim predsednikom Hasan Rohanijem, ali nikada nije izgubio poverenje vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija, što predstavlja gotovo nemoguću ravnotežu u iranskoj politici.

Upravo ta sposobnost balansiranja objašnjava zašto Laridžani nikada nije percipiran kao pretnja sistemu. On nije pokušavao da promeni Islamsku Republiku, već da je stabilizuje. Njegov konzervativizam nije bio revolucionaran nego institucionalan, usmeren na očuvanje države kroz prilagođavanje okolnostima.

Kada mu je 2021. zabranjena kandidatura na predsedničkim izborima, činilo se da je politički marginalizovan pobedom tvrđe bezbednosne struje koja je podržala predsednika Ebrahim Raisija, koji je poginuo u padu helikoptera nakon povratka iz Azerbejdžana. Mnogi su tada verovali da era pragmatičnih konzervativaca završava.

Međutim, geopolitička realnost ubrzo je promenila prioritete. Ratovi u regionu, rast napetosti s Izraelom, ekonomski pritisak sankcija, društveno nezadovoljstvo i pre svega pitanje budućnosti nakon starog i zdravstveno oslabljenog ajatolaha Alija Hamneija otvorili su potrebu za političarima koji mogu da upravljaju tranzicijom. U takvim trenucima Islamska Republika Iran tradicionalno poseže za ljudima od poverenja, a ne za ideološkim maksimalistima.

Eevolucionarna garda ga je videla kao političara koji razume bezbednosne interese države, tehnokrate ga doživljavaju kao racionalnog upravljača ekonomskim izazovima, dok strani diplomati u njemu prepoznaju sagovornika sposobnog za strateško pregovaranje. Malo je političara u Iranu koji uživaju takav stepen prihvatljivosti među međusobno suprotstavljenim centrima moći.

(Telegraf.rs)