POGLED IZ DRUGOG UGLA Evo kako se zapravo odvija rat protiv Irana

Dok je predsednik Donald Tramp govorio Amerikancima da Operacija "Epski bes" „značajno napreduje ispred plana“, koliko zapravo dobro Sjedinjene Države i Izrael uspevaju da primoraju Iran da se povinuje našim zahtevima, ma koliko oni bili nejasni u pogledu ishoda koje želimo da postignemo?

Prema izveštajima medija, američki zvaničnici su potvrdili da je pet tankera KC-135, ključnih za dopunu goriva borbenim avionima, oštećeno u vazduhoplovnoj bazi u Saudijskoj Arabiji. Jedan je doživeo sudar u vazduhu i srušio se, pri čemu je poginula njegova posada, navodi se u komentaru uglednog portala The Hill.

Preporučujemo

Takođe se navodi da je jedan F-35 oštećen, ali je bezbedno sleteo u bazu. Pored tri F-15 koja su oborena prijateljskom vatrom iz Kuvajta, više od 200 američkih pripadnika oružanih snaga je ranjeno ili poginulo usled iranskih raketa i dronova.

Dakle, uprkos Trampovim izveštajima o uništenju iranske mornarice i vazduhoplovstva, Teheran i dalje sprovodi raketne i bespilotne napade protiv SAD i lokalnih saveznika u Persijskom zalivu. Ključno pitanje je koja je strategija Irana i da li ona funkcioniše ili ne uspeva?

U ovoj fazi nema odgovora na to, niti na pitanje da li će SAD i Izrael ostvariti svoje političke ciljeve oslanjajući se na upotrebu vojne sile. Tramp je već ukorio Izrael zbog napada na iranska postrojenja za proizvodnju gasa. Ali tu postoji klasična ironija.

Iran je zatvorio Ormuski moreuz. Dok administracija razmatra ukidanje sankcija na iransku naftu, Tramp je naglasio da protok energije iz Zaliva mora ostati otvoren, dok cene goriva u SAD rastu ka 4 dolara po galonu. Njegova politika je kontradiktorna. Jedini pritisak koji Tramp ima jeste pretnja iranskim energetskim postrojenjima. Ali time zapravo samo povećava troškove energije, što bi moglo da mu se obije o glavu na novembarskim izborima.

Sa američke i izraelske strane, nakon više od 7.000 izvedenih napada, pronalaženje odgovarajućih meta mora predstavljati problem. Pošto se čini da je energetska infrastruktura van granica, a veliki deo iranskih vojnih kapaciteta uništen ili nedostupan jer je duboko pod zemljom, postavlja se pitanje kuda su sve te bombe i rakete usmerene?

Nadalje, pošto ponovno naoružavanje američkih ratnih brodova na moru Tomahavk raketama i drugim sredstvima nije moguće, kako će se površinske pratnje dopunjavati? Takođe, nakon što je požar primorao nosač aviona USS Džerald R. Ford da se vrati na Krit radi popravki, biće potrebno vreme da ga drugi nosač zameni.

Sjedinjene Države šalju ekspedicionu jedinicu marinaca u Zaliv. Iako takva jedinica obično obuhvata najmanje tri broda u ovom slučaju LHA "lajtning nosač" i dva amfibijska desantna broda sa oko 2.500 mornara i marinaca, samo 800 marinaca nalazi se u pešadijskom bataljonu.

Pomisao da bi tako mala snaga, uprkos vazdušnoj moći koja bi mogla biti raspoređena iz Zaliva da je podrži, mogla da preuzme kontrolu nad Ormuskim moreuzom ili da zarobi iranski uranijum kod Natanza, podseća na "Pad Crnog jastreba" i fijasko u Mogadišu, gde je zarobljen somalijski ratni vođa 1993. godine, što je dovelo do smrti 19 američkih i 79 ranjenih.

Iako se može tvrditi da je Iran pokrenuo briljantnu kampanju za pobedu tako što nije izgubio, koristeći kombinaciju raketa i dronova da kazni države Zaliva, dok je blokirao moreuz kako bi nametnuo ogroman ekonomski pritisak na SAD, zašto nije mogao da spreči SAD i Izrael da unište njegove konvencionalne snage?

Sigurno je Iran imao mesece da reaguje na bombardovanje "Ponoćnim čekićem" koje je "uništilo" njegove nuklearne ambicije, ako je Tramp u pravu. Ali nije pokušao da koristi mamce i zaklon kako bi zaštitio svoje vazduhoplovstvo i mornaricu. Imao je tri sposobne podmornice klase Kilo ruske proizvodnje. Izgleda da nijedna nije bila operativna. Zašto ne? I znajući da je američki nosač aviona morao da prođe kroz Suec i Crveno more, zašto Iran nije mobilisao svoje saveznike Hute da omete taj prolaz?

Vremenom, na sva ova pitanja može se dobiti odgovor. Ako se podsetimo, početni napadi NATO snaga u Avganistau ili Iraku 2003. bili su izuzetno uspešni. Međutim, da li te operacije imaju ikakve posledice po Iran? Dok su talibani i Sadamova vojska bili razbijeni, ko vodi glavnu reč u Kabulu? I ko vodi Irak?

Ponekad je previše lako otići u rat, posebno sa poslušnim Kongresom. Okončanje ratova, kao što su SAD naučile u Vijetnamu, Avganistanu i Iraku posle 2003. godine, nije prošlo dobro. Pitanje je da li se predsedniku Trampu govori o realnosti ovog rata. Ili njegovi savetnici samo potvrđuju njegove odluke, kao što je tim Lindona Džonsona i Džordža V. Buša predvodio marš ludosti u neuspeh i poraz?

Autor komentara je dr Harlan Ulman, viši savetnik u Atlantskom savetu. On i bivši šef odbrane Ujedinjenog Kraljevstva Dejvid Ričards su autori knjige o sprečavanju strateške katastrofe, koja će uskoro biti objavljena.

(Telegraf.rs)