Rat u Iranu nema veze sa Kinom, ali se Si Đinping pripremao za njega GODINAMA! Kako?

Šok u energetskoj sferi izazvan ratom na Bliskom istoku zatekao je Kinu, najvećeg svetskog kupca nafte, nespremnu. Ali Peking se godinama pripremao za krizu poput ove.

Kina je gomilala sve veće količine nafte u svojim rezervama. Aktivno je razvijala obnovljive izvore energije poput solarne, vetro i hidroenergije do te mere da njena potražnja za rafinisanim naftnim proizvodima, dizelom i benzinom opada. Takođe je koristila tehnologiju da smanji oslanjanje na sirovine iz inostranstva koje ulaze u masovnu proizvodnju njenih fabrika.

Preporučujemo

Vladajuća Komunistička partija Kine dugo je posmatrala svoje industrije kao temelj strategije nacionalne bezbednosti. Taj pristup je oštrila - i proširivala - od prvog mandata predsednika Trampa. Kina je udvostručila napore u politikama za razvoj lokalnih industrija, jačajući svoj globalni uticaj nad resursima i lancima snabdevanja, piše NY Times.

"Videli ste više industrijske politike odozgo-nadole, više usmeravanja od strane centralne vlade za razvoj određenih strateških sektora koje Kina smatra neophodnim za jačanje kako ne bi bila kontrolisana od strane zapadne sile", rekao je Heivai Tang, direktor Asia Global Institute na Univerzitetu u Hong Kongu.

Energetska sfera bila je ključna.

Pre deset godina, Kina je bila najveće tržište automobila sa unutrašnjim sagorevanjem. Danas je najveće tržište električnih vozila. Kina je nekada bila najveći kupac naftnih hemikalija iz inostranstva, sirovina dobijenih od nafte koje se koriste za proizvodnju plastike, metalnih i gumenih komponenti i drugih ključnih sastojaka u robi koju proizvode njene fabrike. Sada uglavnom koristi domaći ugalj za proizvodnju određenih hemikalija, poput metanola i sintetičkog amonijaka. Vladino planiranje i ulaganja bila su ključna za te napretke.

Kako je Ormuski moreuz, put kojim protiče gotovo sva nafta ka Aziji, uglavnom zatvoren, Kina se do sada pokazala otpornijom nego veći deo sveta.

Kina sada može da pokreće mnoge svoje automobile i vozove električnom energijom, značajno smanjujući oslanjanje na naftu. Kina je takođe usavršila korišćenje uglja - a ne nafte - za proizvodnju sopstvenih petrohemijskih proizvoda. Ova tehnologija, razvijena u Nemačkoj i korišćena za održavanje ekonomije tokom Drugog svetskog rata, daje Pekingu alternativu nafti za proizvodnju sirovina koje njene fabrike trebaju.

Vijetnam i Filipini, suočeni sa ozbiljnim nedostatkom nafte i drugih izvora energije, prošlog meseca su se obratili Kini za pomoć.

"Kina je spremna da ojača koordinaciju i saradnju sa zemljama jugoistočne Azije i zajednički reši pitanja energetske bezbednosti", rekao je portparol kineskog ministarstva spoljnih poslova.

Peking je dugo bio opsednut rešavanjem svog oslanjanja na izvore energije i materijala iz inostranstva. Pre dvadesetak godina zvaničnici su se brinuli zbog još jednog uskog prolaza kroz koji je nafta putovala ka Kini: moreuz Malaka, koji razdvaja Indoneziju i Maleziju od Singapura. Kina je 2004. godine stvorila hitne naftne rezerve kako bi se suočila s tim brigama. U poslednjim mesecima, brzo je povećavala svoje rezerve.

Kako je Kina postajala fabrička sila sveta krajem 1990-ih, bila je zavisna od stranih hemijskih kompanija poput DuPonta, Shella i BASF-a da postave fabrike i snabdeju hemikalijama koje su njenim fabrikama potrebne. U poslednjim godinama, kineske kompanije su počele da dominiraju velikim delom svetske hemijske proizvodnje. Tri četvrtine svetskog poliestera i najlona, na primer, proizvodi se u Kini.

Kina je i dalje najveći kupac nafte i gasa u svetu, i tri četvrtine njene nafte dolazi iz uvoza. Dok Peking ne otkriva veličinu svojih rezervi, uvoz sirove nafte porastao je 4,4 odsto u 2025. u odnosu na prethodnu godinu, dok je potrošnja rasla 3,6 odsto, prema kineskoj vladi.

Ali nakon milijardi dolara direktnih subvencija proizvođačima električnih vozila i stotina milijardi uloženih u obnovljive izvore energije, kineski napori su se isplatili. Potražnja za rafinisanim naftnim proizvodima, benzinom i dizelom opala je dve godine zaredom, što je navelo stručnjake da prognoziraju da je potrošnja nafte i gasa u Kini dostigla svoj vrhunac.

Istovremeno, potrošnja nafte u kineskoj petrohemijskoj industriji raste kako dodatno osigurava lance snabdevanja.

Industrija Kine je procvetala kako je vlada uložila velike sume, davala jeftine kredite i podsticala univerzitete da obrazuju hemijske inženjere, rekao je Joerg Vutke, koji je 27 godina bio glavni predstavnik BASF-a, nemačke hemijske kompanije, u Kini.

Ovi napori su se ubrzali pod Si Đinpingom, vrhovnim liderom Kine, i tokom prvog predsedničkog mandata Donalda Trampa.

"Sve što Tramp radi pokreće još veću samostalnost Pekinga", rekao je Vutke, koji je sada partner u konsultantskoj firmi DGA-Albright Stonebridge Group.

Tokom svog prvog mandata, Tramp se suočio sa Kinom po ekonomskim i poslovnim pitanjima, pokrećući trgovinski rat i tehnološki sukob. Konfrontacioni pristup Trampa prema Kini izazvao je uzbunu.

Kineski lideri su počeli da šalju signale. Godine 2019. tadašnji premijer Li Kećang, pozvao je Kinu da koristi ugalj za proizvodnju i električne energije i hemikalija u okviru napora da smanji zavisnost od pomorske nafte. To je bio odstupanje od kineskog fokusiranja na eliminaciju uglja.

Do kraja 2020. godine, dok je pandemija harala, izazivajući velike poremećaje u transportu i globalnoj trgovini, a tenzije sa Sjedinjenim Državama dostigle su nove vrhunce, Kina je objavila zvaničnu mapu puta, pripisanu Si Đinpingu, za prevazilaženje perioda turbulencija.

Objavljena u "Qiushi", vodećem teorijskom časopisu Komunističke partije, publikacija je bila poziv industrijama Kine na pripremu. Rečeno im je da razvijaju tehnologije brže od konkurencije u inostranstvu kako bi postigli samostalnost i izolovali Kinu od poremećaja u lancima snabdevanja.

"Tramp 1.0 je bio vrlo jasan raskid koji je promenio kinesku geopolitičku kalkulaciju i ponovo aktivirao stare strahove", rekao je Lauri Milivirta, suosnivač Centra za istraživanje energije i čistog vazduha, nezavisne istraživačke organizacije, koji je pratio rast korišćenja uglja u kineskoj proizvodnji petrohemijskih proizvoda.

"Sam Si je govorio o otpornosti lanaca snabdevanja. Sve ovo je samo omogućilo da bum petrohemijske industrije dobije zamah", navodi sagovornik New York Times-a.

Signali sa vrha omogućili su industriji da se širi i gradi fabrike koje koriste ugalj umesto nafte za proizvodnju petrohemijskih proizvoda.

Kina je 2020. godine koristila 155 miliona tona standardnog ekvivalenta uglja za proizvodnju hemikalija. Do 2024. godine, korišćenje je poraslo na 276 miliona tona. Do 2025. godine, ta cifra je porasla još 15 odsto, nadmašivši ukupnu potrošnju uglja u Sjedinjenim Državama od 230 miliona tona.

Kineski zvaničnici su rekli da je korišćenje uglja privremeni most ka većoj zavisnosti od obnovljivih izvora, i takođe su investirali u tehnologiju koja koristi električnu energiju za proizvodnju petrohemijskih proizvoda. Ali korišćenje uglja kao alternative nafti se za sada isplaćuje dok su nestašice nafte i gasa podigle cene.

Uzmimo, na primer, azotno đubrivo. Kina proizvodi trećinu svetske proizvodnje, a 80 odsto se pravi koristeći ugalj umesto nafte. Od kada je rat na Bliskom istoku počeo, međunarodne cene za ureu, glavnu hemikaliju u đubrivu, porasle su za više od 40 odsto, dok je kineski domaći ekvivalent ostao na manje od polovine globalne cene.

Čak i pre nego što su američka i izraelska vojska počele da razmenjuju vatru sa Iranom, preteći jednom od najvažnijih svetskih oblasti za resurse koji pokreću zemlje, Kina je već zauzela dominantnu poziciju, rekla je Džoana Krebs, analitičarka u Mercator Institute of Chinese Studies, nemačkom think tanku.

"Kinezi će najverovatnije ovo videti kao podstrek na putu ka potpunoj samostalnosti", navodi ona.

(Telegraf.rs)