Putin je ostao bez najboljeg prijatelja u EU: Na koga on sad može da računa posle pada Orbana?

Bio je najbolji prijatelj Vladimira Putina u Evropskoj uniji, i poznat po politici koja je često išla u pravcu interesa sopstvene vlade, uključujući i stavove o ratu u Ukrajini i odnosu prema evropskim institucijama. Odlazak Viktor Orban sa mađarske i evropske političke scene ne menja samo politički pejzaž u Karpatskom basenu, već i lišava Moskvu najbližeg onome što je mogla da nazove prijateljem unutar bloka, prenosi britanski The Telegraph.

Sada, ko su preostali saveznici Rusije unutar evropskog okvira? I može li Kremlj da se nada da će od nekog od njih stvoriti novog Orbana?

"Orban je bio Putinov prijatelj delimično zato što mu je to bilo korisno“, kaže Sam Grin, profesor ruske politike na "King’s College London".

On kaže da pronalaženje identične zamene neće biti lako.

"Ne mislim da je to jednostavno kao kod fudbalskog trenera koji treba da kaže: ‘Sledeći igrač napred’".

Ipak, postoje potencijalni kandidati. Evo ljudi koje bi Putin mogao sledeće pokušati da pridobije.

Glavni kandidati

Najizgledniji kandidat da zauzme Orbanovo mesto jeste lider Slovačke. Robert Fico, kao i bivši mađarski lider, jeste borbeni nacionalistički populista koji uživa u rušenju briselskih ortodoksija, uključujući one u vezi sa Rusijom i Ukrajinom.

On je, zajedno sa Orbanom, jedan od samo trojice evropskih lidera koji su se sastali sa Putinom u Rusiji od početka potpune invazije na Ukrajinu. Kao što je Orban činio, Fico vodi zemlju koja u velikoj meri zavisi od ruske energije.

Jeftina energija je od ključnog značaja ne samo za potrošače kao i u Mađarskoj, ona takođe predstavlja temelj izvozu orijentisane ekonomije zasnovane na istočnom širenju zapadnih proizvođača nakon 1989. godine, u potrazi za jeftinijom radnom snagom.

Ficovo prihvatanje ruskih narativa nije u potpunosti samo predstava. Ipak, on nema vrstu odnosa sa Putinom kakvu je Orban imao. Takođe, Slovačka, kao i sve druge bivše komunističke članice EU, izuzev nekadašnje Istočne Nemačke, neto je primalac sredstava iz EU.

"Orban se možda nije plašio da ulazi u sukobe sa onima koji su ga finansirali čak i ako je to dovelo do toga da Brisel uskrati ukupno oko 35 milijardi evra sredstava EU namenjenih njegovoj zemlji. Ali Fico", kaže Oleg Ignatov, viši analitičar za Rusiju u Crisis Group, "nema ni sklonost ni unutrašnju političku sigurnost za takvu vrstu konfrontacije".

Vredi podsetiti da je čak i Orban gotovo uvek na kraju popuštao Briselu.

"Fico je u sličnoj poziciji može da koristi svoj status autsajdera ili status izazivača za domaće političke svrhe i za potrebe pregovora sa Briselom. Ali na kraju krajeva, on zna da Rusija ne može da pruži Slovačkoj ono što Evropa može. Dakle, postoje ograničenja u stepenu do kojeg je spreman da to insistira. A Orban je upravo jasno stavio do znanja ta ograničenja“, kaže Grin.

Dalje na zapad u Pragu, milijarder Andrej Babiš predsedava koalicionom vladom koju čine njegova sopstvena populistička stranka Akcija za nezadovoljne građane (SFO), krajnje desničarska stranka Sloboda i direktna demokratija (SPD) i stranka koja se fokusira na jedno pitanje i zastupa vlasnike automobila.

Kao i Fico i Orban, on je ličnost na koju se gleda sa izvesnom sumnjom među evropskim mejnstrimom i sa izvesnom naklonošću u Moskvi. U decembru prošle godine, pridružio se Orbanu i Ficu u odbijanju da garantuje paket kredita EU od 90 milijardi evra za Ukrajinu.

Takođe je ponovio neosnovanu rusku tvrdnju da je Boris Džonson uništio rani mirovni sporazum između Ukrajine i Rusije 2022. godine i podržao je Orbanove pozive da Evropa direktno razgovara sa Kremljem. Ali je takođe pokušao da održi distancu između sebe i druge dvojice centralnoevropskih populista.

On je potpuno pogazio predizborno obećanje da će obustaviti inicijativu prethodne vlade koju je predvodila Češka za kupovinu municije za Ukrajinu. I lično se založio da će zaštititi članstvo u NATO i EU, uprkos tome što njegovi koalicioni partneri iz SPD žele da izađu iz obe organizacije.

"Nemamo isti stav kao Slovačka i Mađarska", rekao je nakon odluke o kreditu u decembru kada je zamoljen da objasni svoj usrednji stav. "Podržavamo Ukrajinu. Ne želimo da garantujemo kredite. Slovačka i Mađarska su odbile bilo kakvu podršku".

Kao i Fico u Slovačkoj, on je nacionalista ne neko ko je emocionalno ili ideološki vezan za Rusiju. I kao Mađarska i Slovačka, Češka je neto primalac sredstava EU. To su najbliži izbori koje Kremlj ima onome što bi se moglo nazvati partnerima oni svakako nisu saveznici u vladi u EU danas. Ali približavaju se višestruki izbori u drugim zemljama koji bi mogli da promene tu sliku.

Drugi kandidati

Uzmimo Bugarsku. Tamo je Rumen Radev, evroskeptični, proruski bivši predsednik, spreman da u nedelju pobedi na osmim opštim izborima u zemlji za pet godina. Kremlj bi to svakako smatrao povoljnim ishodom. Radev je kritikovao evropsku politiku naoružavanja Ukrajine i osudio desetogodišnji bezbednosni sporazum sa Ukrajinom koji je potpisala aktuelna vlada.

Ali Bugarska je najsiromašnija članica EU i još više zavisi od velikodušnosti Brisela nego Mađarska ili Slovačka.

Iako većina analitičara veruje da bi pobeda Radeva zaustavila politički haos u zemlji koji je trajao nekoliko godina, on će verovatno morati da se snađe sa manjinskom vladom. On je daleko od toga da bude moćni posrednik u stilu Orbana.

Rusija je nakratko osetila još jednog evropskog saveznika u gornjem toku Dunava 2024. godine, kada je krajnje desničarska, proruska Slobodarska partija osvojila najveći udeo glasova (29 odsto) na opštim izborima. Ipak, usled nemogućnosti da pronađe voljne koalicione partnere, na kraju je ova stranka izbačena iz vlade od strane koalicije konzervativaca, socijaldemokrata i liberala koji su zauzeli ortodoksniji pogled na spoljnu politiku, članstvo u EU i tradicionalnu neutralnost Austrije.

Novi ruski "prijatelj" u kalupu Orbana skoro je preuzeo vlast u Rumuniji pre dve godine, kada je praktično nepoznati proruski i anti-NATO kandidat po imenu Kalin Đorđesku pobedio u prvom krugu izbora u novembru 2024. godine.

Međutim, Vrhovni sud Rumunije naložio je ponovne izbore usred optužbi za rusko mešanje uključujući očigledno koordinisanu kampanju na TikToku. Na narednim izborima 2025. godine pobedio je nezavisni centrista Nikusor Dan, čime su se uništile nade Moskve da će u Bukureštu dobiti saveznika poput Orbana.

Ali izbori koje će Kremlj u bliskoj budućosti najpažljivije pratiti su u Francuskoj, koja će u aprilu sledeće godine izabrati naslednika Emanuela Makrona.

"Pratiće šta se dešava u Francuskoj. To je veoma važno za Evropu", kaže Oleg Ignatov.

Ali za Kremlj, kaže Ignatov, fantazija o osovini Moskva-Pariz je verovatno upravo to. Marin le Pen, ćerka osnivača Nacionalnog okupljanja, u prošlosti je ponavljala rusko pravoverje da je širenje NATO izazvalo rat u Ukrajini. Ali joj je zabranjeno da se kandiduje zbog osude za proneveru. Žordan Bardela, njen štićenik i stvarni kandidat stranke, nazvao je Rusiju višedimenzionalnom pretnjom. Dakle, Nacionalno okupljanje možda nije baš prijatelj kakvom se Kremlj nadao.

Za Moskvu, kaže Ignatov, skoro svako bi bio bolji od Makrona, jer trenutni odnos ne može biti gori.

Slična dinamika se može videti u Nemačkoj, gde je Alis Vajdel, liderka Alternative za Nemačku (AfD), pokušala da obuzda otvorenije prokremljovske glasove u svojoj stranci. Taj napor je osujećen od strane otvorenih saveznika, uključujući Tina Hrupalu, njenog ko-lidera, koji je prošle godine rekao da je Poljska veća pretnja od Rusije.

Stranka nastavlja da otvoreno zastupa prorusku politiku. Ove nedelje, AfD je usvojila manifest pre regionalnih izbora u istočnoj državi Saksonija-Anhalt u kojem se kaže: "Trenutna antiruska politika etabliranih stranaka... nije u interesu Nemačke".

Možda je najveći šok za Kremlj došao iz Italije, gde je premijerka Đorđa Meloni povela populističku desnicu u potpuno drugom geopolitičkom pravcu. U opoziciji je bila evroskeptična i prijateljski nastrojena prema Moskvi kao i svi ostali na ovoj listi, zalažući se za poboljšanje veza sa Rusijom i hvaleći Putina kao branioca evropskih vrednosti.

Ali nakon što je došla na vlast nakon Putinove invazije na Ukrajinu 2022. godine, postala je jedna od najartikulisanijih branilaca Ukrajine na evropskoj desnici. Odlazak Orbana predstavlja trijumf njene atlantističke verzije evropskog populističkog pokreta nad njegovim krilom koje naginje Rusiji.

"Kremlj bi trebalo da primeti kako je evropski nacionalistički pokret naučio koliko štetne mogu biti pogrešne vrste prijatelja", tvrdi Grin.

Nekoliko ličnosti evropske populističke desnice sukobilo se ili razišlo sa administracijom Donalda Trampa poslednjih meseci, uprkos pretpostavci nekih u Beloj kući da se na njih može računati kao na saveznike.

Razlozi variraju od besa zbog uvredljivih opaski Džej Di Vensa, potpredsednika SAD, o evropskim veteranima rata protiv terorizma, Trampovih pretnji da će anektirati Grenland i sugestije da bi Evropa trebalo da se uključi u rat sa Iranom. Vensova, nažalost, tempirana poseta Budimpešti prošle nedelje radi podrške Orbanu mogla bi se smatrati jasnim primerom kako je druženje sa Trampom postalo obaveza za birače.

Na kraju krajeva, političari uglavnom deluju u svom interesu kada su u pitanju prijateljstva koja održavaju - bilo da su na Zapadu ili Istoku.

Kako Grin kaže, odnosi Rusije u Evropi su "situacioni odnosi koje ona rado koristi kada je tamo".

"Ali to su takođe situacioni odnosi koje svi ovi političari rado koriste", dodaje on.

Baš kao i sa Orbanom, prijatelji Kremlja u Evropi mogu da ulepšaju Putinov ego u zamenu za povoljne cene gasa, ali će se takođe nastaviti okretati nazad ka Zapadu kada Evropa ponudi svoje šargarepe.

"Nijedan od ovih ljudi ne vodi prorusku politiku zato što je po svojoj prirodi proruski orijentisan. Oni vode politiku koja im odgovara na domaćem planu i koja im odgovara sa Briselom", kaže Grin.

(Telegraf.rs)