Rusija bi mogla uskoro da napadne EU, a Tramp će samo gledati: Buknuće veliki rat, zna se i odakle kreće?

Brojni mediji na zapadu analiziraju tvrdnje poljskog premijera Donalda Tuska, koji je javno i sasvim otvoreno izrazio sumnju hoće li Sjedinjene Države i ubuduće ostati čvrsto privržene obavezi odbrane Evrope u okviru NATO-a, posebno u slučaju ruskog napada.

Tusk je, u razgovoru za Financial Times, upozorio da bi Rusija mogla da napadne neku članicu Saveza već "za nekoliko meseci", što odražava duboku nelagodu koja se u evropskim prestonicama gomila nakon pretnji predsednika SAD Donalda Trampa i njegovih nejasnih poruka o budućnosti američke uloge u odbrani kontinenta.

Preporučujemo

Tusk kaže da danas, posebno na istočnom krilu NATO-a, raste pitanje je li Savez još uvek politički i logistički spreman brzo i odlučno da reaguje u slučaju da Moskva krene na neku od članica.

Naglašava da njegovi komentari ne dovode u pitanje formalnu snagu člana 5. Severnoatlantskog ugovora, koji garantuje uzajamnu odbranu, nego odražavaju njegovu želju da se "garancije s papira" pretvore u konkretne, operativne mehanizme. Premijer otvoreno govori o "kratkoročnim horizontima", više u mesecima nego u godinama, i ističe da je ključno da svi članovi Saveza svoja obećanja shvate jednako ozbiljno kao Poljska.

Preteruje li Donald Tusk? Možda u vremenskom okviru, ali većina relevantnih zapadnih analitičara danas ne govori više o tome je li ruski napad na neku članicu EU‑a moguć, nego o tome kada bi takav rizik mogao postati realan – i koliko je Evropa spremna, piše Jutarnji.

Mračna upozorenja obaveštajaca

Danska vojna obaveštajna služba procenjuje da bi Rusija u idućih pet godina mogla biti spremna za rat velikih razmera protiv Evrope ako proceni da je NATO slab i neodlučan.

Slične procene stižu iz Nemačke, gde se govori da Moskva najkasnije do kraja decenija "drži otvorenom opciju rata protiv NATO‑a".

Baltičke države idu još dalje. Njihovi bezbednosni krugovi otvoreno govore o vremenskom horizontu od svega tri godine u kojima bi napad na njih mogao postati realan scenario. Kirilo Budanov, šef ukrajinskih obaveštajaca, tvrdi da je Kremlj planove za agresiju na Evropu pomerio s 2030. na 2027, uz mogućnost okupacije baltičkih zemalja.

Glavni sekretar NATO‑a Mark Rute javno upozorava da bi Rusija mogla biti spremna da upotrebi vojnu silu protiv Saveza u roku od pet godina te da je "Savez sledeća meta Rusije".

Na to se nadovezuje niz ratnih simulacija i internih analiza u kojima se sve češće polazi od pretpostavke da je sukob s Rusijom "realna, a ne teorijska mogućnost". Sve zavisi od toga kad će se Rusija oporaviti od rata s Ukrajinom.

"Volja postoji, ali ne i kapacitet"

Ipak, deo stručnjaka upozorava da treba razlikovati političke pretnje i realne vojne mogućnosti Moskve. Estonski general i zastupnik u Evropskom parlamentu Riho Teras kaže da Rusija "ima volje, ali ne i mogućnosti" za napad na EU - barem zasad.

Prema tom tumačenju, Kremlj je iscrpljen ratom u Ukrajini, zavisi od ratne ekonomije i treba vremena, novca i tehnološkog oporavka da bi mogao da vodi veliki rat protiv NATO‑a.

Neki vojni analitičari u srednjoj Evropi upozoravaju da se deo scenarija u javnom prostoru "preuveličava", posebno kada je reč o spektakularnim invazijama duboko u teritorij Saveza, ali i oni ističu da rastu incidenti na granicama, sabotaže, dronovi i sajber-napadi – zona "ispod praga rata" kojom Moskva testira živce i jedinstvo EU‑a i NATO‑a.

Foto: Tanjug/AP

Ratne simulacije i ‘testiranje‘ Saveza

Nedavne ratne simulacije, uključujući one koje je opisao Wall Street Journal, polaze od scenarija ruskog napada ili upada u neku od baltičkih država, naprimer Litvaniju, i pokazuju ozbiljne slabosti u brzini odlučivanja i logistici NATO‑a. Rezultat takvih simulacija nije toliko zaključak da Rusija sutra kreće na Talin ili Vilnjus, koliko upozorenje da bi Savez u prvim danima krize mogao delovati sporo, nekoordinisano i podeljeno.

Zapadni bezbednosni analitičari upozoravaju i na tzv. 'test scenarije': ograničene incidente, diverzije ili "zaštitu" ruskog stanovništva u nekom pograničnom gradu unutar EU, kako bi se proverilo hoće li NATO zaista da reaguje. Takav pristup – kombinacija pritiska na granicama, propagande i pravne magle – smatra se verovatnijim od frontalne invazije na veliku državu članicu.

"Rizik raste, vreme curi"

Zajednički imenilac većine ozbiljnih analiza jeste da je direktan napad na državu članicu EU danas malo verovatan, ali da se ta verovatnoća povećava što je Evropa manje pripremljena i što su politički signali iz Vašingtona nejasniji. Stručnjaci upozoravaju da Moskva pažljivo prati nivo evropskog naoružanja, političke podele u EU i NATO-u i unutrašnju situaciju u SAD – i da će, ako proceni da je Zapad podeljen i trom, "prozor mogućnosti" za agresiju postati opasno širok.

Istovremeno, sve veći broj analitičara zaključuje da je "vreme mira kakvo je Evropa poznavala nakon hladnog rata prošlo" i da kontinent ulazi u razdoblje u kojem se mora ozbiljno ponašati kao da je rat moguć – upravo zato da do njega ne dođe.

U tom smislu, pitanje više nije samo hoće li Rusija napasti neku članicu EU‑a, nego hoće li Evropa u idućih nekoliko godina uspeti dovoljno da ojača odbranu i političku koheziju da takav napad ostane  preskup i preopasan čak i za Kremlj.

Šta je član 42. stav 7 Ugovora o EU?

Tuskove izjave dolaze u trenutku kada se čelnici Evropske unije okupljaju na samitu na Kipru, gde se, između ostalog, raspravlja i o evropskoj klauzuli uzajamne obrane – članu 42.7 Ugovora o EU-u.

Rasprava je podstaknuta Trampovim porukama o mogućem povlačenju iz NATO-a i njegovim nejasnim odnosom prema poštovanju člana 5, što u mnogim evropskim državama budi strah da se više ne mogu potpuno osloniti na američku zaštitu. Kao odgovor na rusku invaziju na Ukrajinu 2022, EU ionako pokušava da preuzme veću odgovornost za sopstvenu sigurnost: od zajedničkog finansiranja nabavke oružja i koordinacije proizvodnje naoružanja do gradnje zajedničke odbrambene infrastrukture, poputi sistema za borbu protiv dronova.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen već je ovog proleća pozvala da se član 42.7 "oživi" i pretvori u stvaran bezbednosni štit, a ne tek deklarativnu odredbu na papiru.

Ipak, mnoge članice i dalje oprezno pristupaju svemu što bi se moglo tumačiti kao slabljenje NATO-a ili dovođenje u pitanje američke uloge u odbrani Evrope, koja je temelj sigurnosti kontinenta još od kraja Drugog svetskog rata.

U tom kontekstu važnom se čini i politička promena u Budimpešti. Odlaskom Viktora Orbana, bliskog saveznika Vladimira Putina, u evropskim se institucijama otvara više prostora za ozbiljniju raspravu o aktiviranju člana 42.7 i jačoj odbrambenoj ulozi Unije.

Član 42. stav 7 Ugovora o Evropskoj uniji je klauzula o uzajamnoj odbrani: ako je neka država članica EU-a napadnuta oružanom silom, ostale članice dužne su da joj pomognu i pruže joj svu moguću pomoć i podršku svim sredstvima koja imaju na raspolaganju, u skladu s člank 51. Povelje UN-a (pravo na samoodebranu).

Šta točno piše i šta znači

Čl. 42(7) definiše da oružani napad na jednu članicu na njenu državnom području smatra napadom koji aktivira obavezu pomoći svih ostalih država članica. Pomoć se može pružati vojno, politički, obaveštajno, logistički ili na druge načine – formulacija je namerno široka ("svim sredstvima koja im stoje na raspolaganju").

Država koja je napadnuta sama formalno "aktivira" član 42.7, tj. traži pomoć od ostalih članica.

Odnos prema NATO-u

Član 42.7 je sličan, ali ne identičan članu 5. Severnoatlantskog ugovora (NATO) o kolektivnoj odbrani.

U tekstu Ugovora EU-a stoji i da se ta klauzula primenjuje "ne dovodeći u pitanje" posebnu ulogu NATO‑a za države koje su članice Saveza, što znači da se EU odbrana nadograđuje na NATO, a ne zamenjuje ga.

Već je bio korišćen

Član 42.7 prvi je put aktivirala Francuska nakon terorističkih napada u Parizu 2015, tražeći podršku partnera EU u vojnim operacijama i drugim oblicima pomoći.

Haos u odlučivanju

Kao ilustraciju svojih sumnji Tusk navodi incident iz 2025. godine, kada je grupa ruskih dronova povredila poljski vazdušni prostor. Dok je Varšava to doživela kao ozbiljnu i dobro isplaniranu provokaciju, deo partnera u NATO-u oklevao je to da tretira kao napad.

Tek je kasnije savez digao borbene avione i srušio deo dronova, što je bio prvi direktni oružani kontakt NATO-a i ruskih snaga nakon 2022.

Tusk se priseća da je tokom te "septembarske noći" imao velikih poteškoća da uveri saveznike da se ne radi o slučajnom upadu, nego o namernoj poruci Moskve Poljskoj. Prema njegovim rečima, nekima je bilo "mnogo lakše da se prave da se ništa nije dogodilo", upravo zato danas želi nedvosmislene garancije da će, u slučaju novog incidenta, reakcija biti brza, oštra i jasna.

Varšava je među najvernijim proatlantskim državama u Evropi i već sada ulaže oko 5 posto BDP-a u odbranu, čime nadmašuje ciljeve postavljene unutar NATO-a. Tusk podseća da Poljska nema problem sa statusom odnosa sa SAD‑om – Vašington je vidi kao jednog od najbližih saveznika u Evropi – ali postavlja pitanje šta to točno znači u praksi ako dođe do stvarne krize. Kaže da želi da veruje da je član 5. i dalje čvrst, ali da povremeno oseća "određena dvoumljenja" i da Savezu nedostaje praktičan okvir koji bi se automatski aktivirao u kriznim situacijama.

(Telegraf.rs)