Iranske rakete sa navođenjem na toplotu su noćna mora za pilote i ratno vazduhoplovstvo SAD

U savremenim sukobima, avioni i druge letelice su sve više ugroženi vatrom sa zemlje, čak i protiv manje naprednih vojski i nedržavnih oružanih snaga.

Zaista, Sjedinjene Države su već izgubile nekoliko desetina aviona i bespilotnih letelica u sukobima protiv Irana tokom Operacije "Epski bes", a najpoznatiji slučaj je obaranje aviona "F-15E Strike Eagle" iznad Irana pre dve nedelje, pri čemu su pilot i oficir za upravljanje naoružanjem kasnije spaseni sa zemlje.

Preporučujemo

Kako je moguće da zemlje poput Irana mogu da razviju efikasne sisteme protivvazdušne odbrane protiv daleko snažnijih država poput Sjedinjenih Država?

Odgovor u velikoj meri leži u protivvazdušnim raketama, koje se oslanjaju na tehnologiju staru više decenija, široko rasprostranjenu i relativno laku za proizvodnju čak i u državama koje su pod sankcijama poput Irana, navodi se u analizi portala The National Interest, koju prenosimo:

Kako funkcionišu protivvazdušne rakete?

Postoje tri osnovne vrste protivvazdušnih raketa

Prvo, infracrvene (IR), odnosno rakete koje se navode na toplotu, ciljaju toplotni potpis motora. Primer takve rakete je MANPADS, relativno jeftina i tehnološki jednostavna raketa koja se ispaljuje sa ramena, a koja se može videti na nedavnim snimcima kako je zamalo oborila američki F/A-18 Super Hornet.

Drugo, radarski vođene rakete koriste zemaljski ili sopstveni radar kako bi se usmerile ka cilju. Ove rakete su naprednije i nešto teže za proizvodnju.

Treće, komandno vođene rakete su rakete kojima tokom leta upravlja ljudski operater. Za razliku od prva dva sistema, koji funkcionišu po principu "ispali i zaboravi", ove zahtevaju najviši nivo veštine operatera da bi bile efikasne. Ipak, mogu biti i najefikasnije, jer se oslanjaju na vizuelni kontakt i ne mogu biti zavarane "stelt" tehnologijom. Još uvek ne postoji tehnologija koja avion čini nevidljivim golim okom.

Zahvaljujući višestrukim metodama navođenja, protivvazdušne rakete kao klasa oružja danas obično koriste više od jednog tipa navođenja, čime se smanjuje oslanjanje na jednu tehnologiju i otežava savremenim "stelt" avionima da ih izbegnu.

Kako su rakete sa navođenjem na toplotu postale prekretnica za Iran?

Rakete sa navođenjem na toplotu su posebno zanimljive jer su sistemi poput njih korišćeni izuzetno efikasno i pružili su značajnu asimetričnu prednost u Operaciji "Epski bes".

Protivvazdušne rakete sa toplotnim navođenjem detektuju motore aviona, koji emituju infracrveno zračenje. Tragač rakete detektuje toplotni kontrast između motora i okolnog, relativno hladnog vazduha. Tragač rakete se fiksira na najjači izvor infracrvenog zračenja, najčešće motor aviona, a zatim prati izvor toplote, kontinuirano podešavajući putanju leta.

I dok su se rani sistemi oslanjali na relativno jednostavne infracrvene senzore, moderne rakete sa toplotnim navođenjem oslanjaju se na infracrveno (IC) snimanje, što pilotu otežava da ih prevari kontramerama kao što su baklje i mamci.

Upaljač detonira blizu cilja, što znači da raketa ne mora fizički da pogodi avion da bi eksplodirala, samo se dovoljno približi da izazove značajnu štetu kada eksplodira. Čak i teški promašaj, kao što je često slučaj, poput obaranja američkog F-35 od strane iranskog toplotnog tragača sredinom marta, može prouzrokovati veliku štetu ciljanom avionu.

Toplotni tragači su efikasni jer su pasivni, što znači da ne emituju sopstvene radarske emisije. Avion može da detektuje kada je neprijatelj "naciljao" radarom i može da preduzme manevar izbegavanja, ali pilot često nema pojma da mu se približava raketa sa toplotnim navođenjem dok ne bude prekasno.

Toplotni tragači su takođe veoma mobilni, često iz sistema ispaljivanja sa ramena koji koštaju drastično manje od same letelice. Ovi toplotni tragači su takođe jednostavni, sa manje komponenti od radarskih sistema.

Jednostavne rakete sa toplotnim navođenjem, kao što su MPPADS, najbolje funkcionišu na malim visinama, posebno imajući u vidu ograničenja dometa. Ovo avionima na većim visinama daje izvesnu meru zaštite od njih iako ne i imunitet, kao što pokazuje susret F-35 sa katastrofama. Međutim, letelice koje lete nisko, poput jurišnih aviona, helikoptera i bespilotnih letelica, posebno su ranjive.

Ukratko, rakete sa toplotnim navođenjem su jeftina opcija za siromašne vojske ili nedržavne milicije, ali i dalje mogu nametnuti visoke troškove protivnicima, koji moraju da prilagode svoje ratno planiranje kako bi se prilagodili tako efikasnom sistemu naoružanja.

Iran nema manjak raketa sa toplotnim navođenjem

Zemlja poput Irana nema problem sa izgradnjom protivvazdušnih raketa sa toplotnim navođenjem jer je tehnologija zrela, sazrela je tokom Hladnog rata i od tada se široko proširila. Iran ima hiljade sovjetskih i ruskih sistema u svom arsenalu i može lako da ih reverzno inženjeriše.

Ovi relativno jednostavni sistemi sadrže modularne komponente tragač, pogon i bojevu glavu, koje olakšavaju proizvodnju. A pošto ne zahtevaju najsavremenije industrijske kapacitete poput naprednih kompjuterskih čipova, industrijski je izvodljivo da ih zemlja poput Irana proizvodi u zemlji, umesto da ih švercuje.

Taktički, ovi toplotni samonavodeći projektili su legitimni, stvarajući pretnju na malim visinama za avione i helikoptere koji gađaju. Korisnici MANPAD mogu koristiti taktiku zasede sa velikim efektom, lansirajući sa skrivenih pozicija. A pošto su sistemi jeftini i lako dostupni, taktike zasićenja su izvodljive, omogućavajući višestruka istovremena lansiranja koja mogu preplaviti odbranu.

Zaista, toplotni samonavodeći projektil je najopasniji kada avioni deluju nisko i sporo, namećući značajne troškove avionima koji se bave ciljevima na zemlji.

(Telegraf.rs)