Opet genocid pred očima čitavog sveta? Niko ne reaguje na stravična zverstva, ubijeno najmanje 70.000 ljudi!

Prsti su joj sasvim tanki, samo kost i koža. Nervozno vrti prsten koji joj jedva ostaje na prstu. Ova 45-godišnja Sudanka radije ne želi da kaže svoje pravo ime, a i dalje ima i psihičke i fizičke posledice.

Prošlo je oko pola godine otkako je ova majka sa svoje četvoro dece preživela masakr u rodnom Al Faširu, u ratom pogođenom regionu Darfur u Sudanu. U međuvremenu su uspeli da pobegnu u Ugandu gde su danas izbeglice. "Sopstvenim očima videla sam genocid i doživela ga na sopstvenoj koži", govori kroz suze Sudanka novinarima Deutsche Welle.

Preporučujemo

Baš sve karakteristike genocida

U Sudanu već tri godine traje rat. Humanitarne organizacije pretpostavljaju da je već na stotine hiljada ljudi poginulo u borbama ili usled rata.

Nasilje je dostiglo vrhunac prošlog oktobra: milicija RSF (Rapid Support Forces – Snage za brzu podršku), koja se bori protiv vladine vojske i njenih savezničkih milicija, nakon duge opsade zauzela je Al Fašir, najveći grad regiona Darfur, i počinila pokolj ogromnih razmera nad civilnim stanovništvom. Bilo je to svega nekoliko dana koji su u potpunosti promenili i život sagovornice DW.

"Ta zverstva pokazuju obeležja genocida", zaključuje glavni istražitelj UN-a Mohamed Čande Otman u razgovoru za DW. On je u februaru, nakon otprilike tri meseca istraživanja, pred Savetom UN-a za ljudska prava u Ženevi predstavio svoj izveštaj na 30 stranica i istovremeno ga predao i Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu. Svoje zaključke temelji, kako kaže, na tri ključne spoznaje.

"Prvo, postojanje masovnih ubistava. Drugo, mučenje i stravično seksualizovano nasilje. I treće, dugotrajno izgladnjivanje uskraćivanjem humanitarne pomoći i uništavanjem medicinskih ustanova."

Nemoguće bekstvo

Više od 18 meseci RSF je prethodno držao Al Fašir u opsadi. Internet i telefonska mreža bili su isključeni; ni zrno pirinča, ni kap benzina nisu mogli proći kroz drumske blokade RSF-a. I niko nije mogao da pobegne. U Al Faširu se nalazila i komanda 6. divizije vojske protiv koje se RSF bori. Na početku su vojnici još uspevali da odbrane grad. Zatim im je RSF presekao svako snabdevanje, a i stanovništvo je proglašeno "neprijateljem". Kada su se vojne jedinice naposletku predale, oko 250.000 preostalih stanovnika bilo je potpuno prepušteno na milost i nemilost RSF-u.

Tako i ova majka sa svojom porodicom. Kada je RSF u noći sa 25. na 26. oktobar 2025. zasuo grad artiljerijskim granatama i dronovima, sagovornica DW je pobegla zajedno sa svojom malom decom. Tada je poslednji put i videla muža koji je želeo da pomogne ranjenom nećaku.

Neprijateljska milicija je u opsadi bagerima oko grada iskopala rov dug 30 kilometara, dubok i širok po četiri metra. Iza njega je bio podignut zemljani nasip - nepremostiva prepreka, kako ona danas govori: "U haosu sam pala u rov, zatrpali su me zemlja i leševi. Kada sam došla sebi, već je bio dan. Oko sebe sam videla toliko mrtvih."

Tako je bekstvo završilo u zatočeništvu. Nakon što je rođak u Australiji platio otkupninu, ona i njena deca su naposletku pušteni na slobodu i, nakon daljih peripetija, stigli u izbeglički kamp u Ugandi.

RSF se hvalio svojim zverstvima

Mohamed Hamdan Dagolo, komandant RSF Foto: ASHRAF SHAZLY / AFP / Profimedia

Milicija je sama dokumentovala svoje zločine i takvih svedočanstava ima bezbroj. Nakon potpunog komunikacionog mraka, internet je ponovo uključen i na svom kanalu na Telegramu RSF je objavljivao video-snimke zverstava iz neposredne blizine, propraćene pompeznom muzikom. Tu su i snimci iz vazduha terenskih vojnih vozila kako voze gradom. Vide se i rov i hiljade ljudi koji su pokušali da pobegnu, ali su pali u smrtonosnu zamku iskopanog jarka.

Na jednom videu vidi se i kako komandant RSF-a Abu Lulu - jasno prepoznatljiv po svojoj raščupanoj kovrdžavoj kosi, što potvrđuju razni mediji i instituti - puca u sve one u rovu koji su još živi. Drugi video, snimljen istog dana u bolnici u Al Faširu, prikazuje borce kako prolaze kroz napola razrušenu zgradu i pogubljuju sve one koji još živi leže u krevetima ili čuče na podu: ratni zločin i zločin protiv čovečnosti i to pred kamerama.

Masovna silovanja: Od bebe do bake

General Abdel Fatah el Burhan, komandant Sudanskih oružanih snaga

Samo oko 100.000 ljudi, prema procenama Međunarodne organizacije za migracije (IOM), uspelo je nekako da pobegne. Neki su, poput sagovornice DW i njene dece, dospeli u Tavilu, izbeglički logor udaljen 70 kilometara jugozapadno, gde su konačno dobili hranu.

Tamo je radio i Bob Kičen iz Međunarodnog komiteta za spasavanje (International Rescue Committee), jedne od retkih humanitarnih organizacija koja se odvažila da bude u Sudanu. Razmere brutalnosti kojoj su ti ljudi bili izloženi duboko su ga potresle, kaže Kičen. On priča da su "gotovo svi sa kojima smo razgovarali bili seksualno zlostavljani" i to bez obzira na godine, od odojčadi do bake.

"Uglavnom se radilo o grupnim silovanjima izuzetne brutalnosti - to nasilje je vrlo jasno služilo kao sredstvo kažnjavanja."

I sateliti su sve videli

Ono što se u mesecima opsade dešavalo u Al Faširu uglavnom je prošlo nezapaženo u svetskoj javnosti i tek povremeno je objavljena neka kratka vest.

Tim forenzičara sa ugledne američke škole javnog zdravlja Jejl (Yale School of Public Health) uspeo je da te događaje prati uživo pomoću satelitskih snimaka. U svojoj najnovijoj analizi američki stručnjaci su mogli da dokažu kako je RSF već pre napada uništio polja i seoska naselja u okolini koja su snabdevala grad hranom kako bi svi u gradu ostali gladni.

Iz orbite su forenzičari u tim danima oktobra, kada je RSF zauzeo grad, na prašnjavim putevima mogli da prepoznaju leševe, čak i mrlje od krvi. Izbrojali su oko 150 gomila tela i brojna masovna groblja, kaže Natanijel Rejmond sa Univerziteta Jejl. Njegov tim nastoji da proceni broj poginulih, objašnjava on za DW. Stručnjak veruje da se barem "oko 70.000 ljudi mora proglasiti mrtvima ili nestalima".

Nakon opsade Al Fašira, o kojoj se malo izveštavalo, pokolj tog oktobra je ipak izazvao šok širom sveta. Sve su glasniji pozivi na istragu. U očima pobegle majke međunarodna zajednica je takođe krivac.

"Svetska zajednica nas je ostavila na cedilu. Morala je da interveniše još tokom opsade kako bi sprečila najgore", kaže sagovornica DW kroz suze.

"Ali ništa se nije dogodilo."

Opet.

(Telegraf.rs)