Odvela sina na planinarenje i jednostavno su NESTALI! Nakon 30 godina otkrivena istina o stravičnom zločinu

Tog 12. oktobra 1991. godine, Vivijen Kelerman spakovala je sendviče u mali ručni frižider, dok je njen sedmogodišnji sin Ilaj u dnevnoj sobi skakutao u novim planinarskim cipelama sa jarko crvenim pertlama, koje je uporno nosio danima kako bi ih "razgazio".

Napolju je Sijetl bio miran i vedar, a jutro je delovalo sasvim obično. Međutim, to će biti poslednji dan koji će porodica Kelerman pamtiti kao normalan.

Preporučujemo

Ilaj je, uz dečje uzbuđenje, sa vrata pitao:

- Mama, hoćemo li videti medveda?

Vivijen mu je uz osmeh odgovorila da će videti šta priroda donosi, ali da moraju biti tihi i pažljivi, jer su u šumi samo gosti.

Njihov plan je bio jednostavan – porodično planinarenje na stazi Tornton Krik, nekoliko sati šetnje kroz prirodu, pa povratak kući do večere. Dejvid, Ilajev otac, tog jutra je ostao kod kuće zbog prehlade i ispratio ih je iz dvorišta.

To je bio poslednji put da ih vidi.

Nestanak koji je promenio sve

Vivijen i Ilaj stigli su na početak staze oko 9 sati ujutru i uredno se prijavili kod čuvara. Plan je bio da se vrate do 16 časova. U početku je sve izgledalo normalno – čak su ih i drugi planinari videli kasnije tog jutra.

Međutim, kako je dan odmicao, njih se više niko nije video.

Kada se nisu vratili u predviđeno vreme, Dejvid je počeo da brine. Do večeri je već obavestio službe, a ubrzo je pokrenuta opsežna potraga. Stotine ljudi, spasioci i volonteri pretraživali su šumu danima, ali nije bilo nikakvih tragova – ni odeće, ni opreme, ni jasnih znakova šta se dogodilo.

Delovalo je kao da su jednostavno nestali.

Godine neizvesnosti

Godine su prolazile, a odgovor nije dolazio. Dejvid je živeo sa neprestanim pitanjem šta se desilo njegovoj ženi i sinu. Vremenom se preselio i povukao iz starog života, pokušavajući da nastavi dalje, iako odgovora nije bilo.

Slučaj je vremenom postao hladan i nerešen.

Otkriće posle tri decenije

Tek 2021. godine, nakon više od 30 godina, u teško pristupačnom pećinskom sistemu u planinskom području pronađeni su ljudski ostaci. Forenzičkom analizom potvrđeno je da pripadaju Vivijen Kelerman.

U blizini je pronađen i improvizovani prostor koji je pokazivao da je Vivijen u jednom periodu nakon nestanka bila živa i da je pokušavala da preživi u veoma teškim uslovima.

Međutim, Ilaj tada nije pronađen.Daljom istragom otkriveni su i drugi predmeti i tragovi koji su ukazivali da se u tom području godinama odvijalo niz teških zločina nad više žrtava. Istražitelji su zaključili da je u pitanju složen slučaj serijskog kriminala koji je godinama ostao skriven.

Šokantna istina

Daljom istragom i analizom podataka, kao i svedočenjima i starim zapisima, otkriveno je da je Vivijen sa sinom bila odvedena sa planinarske staze i odvojena u kompleks pećina koji je služio kao skriveno mesto zločina.

Kasnije se ispostavilo da je Ilaj, uprkos godinama koje su prošle, preživeo. On je godinama bio izolovan u podzemnom sistemu, uz povremene kontakte sa osobom koja je učestvovala u njegovom zatočeništvu i snabdevanju osnovnim stvarima, što je dodatno zakomplikovalo istragu.

Kada je konačno pronađen, bio je u veoma teškom fizičkom i psihičkom stanju, nakon decenija provedenih van normalnog života.

Povratak koji nije bio povratak

Ilaj je spašen i prebačen na lečenje. Njegovo stanje zahtevalo je dug oporavak – fizički, psihološki i emotivni. On više nije bio dete koje je nestalo 1991. godine, već odrasla osoba koja je čitav život provela u ekstremnoj izolaciji.

Njegov otac, Dejvid, konačno ga je ponovo video, ali susret nije bio jednostavan. Umesto povratka starog života, usledio je dug proces prilagođavanja i prihvatanja onoga što se dogodilo.

Posledice i novi početak

Istraga je kasnije otkrila širu mrežu zločina u tom području, a slučaj je zatvoren nakon višedecenijskog razrešenja i identifikacije više žrtava.

Za porodicu Kelerman, to je značilo kraj jedne duge agonije, ali ne i kraj posledica.

Godinama kasnije, Ilaj je počeo polako da se oporavlja, uz terapiju i podršku. Ponovo je učio da živi u svetu svetlosti, ljudi i svakodnevnog života.

U jednom trenutku, poslao je ocu poruku:

- Da li bismo mogli jednog dana zajedno da odemo u šetnju? Samo lagana staza. Mislim da sam spreman da pokušam.

Nakon svega, to je bio mali, ali važan znak da život, iako zauvek promenjen, ipak može da ide dalje.

(Telegraf.rs/Espreso)