"Više nije mogla da prehrani porodicu": Građani besni zbog smrti majke i njeno troje dece, zahtevaju odgovore!

Glas joj je smiren, ton odlučan, ali suze ubrzo počinju da joj teku niz obraze. An-Mari Kazurijan, predsednica udruženja "Bebe i porodice", koje pomaže majkama u naselju Pontkaral u Tulonu (departman Var u Francuskoj), duboko je potresena i, kako kaže, "oseća i bes".

Tužilaštvo u Tulonu kao glavnu pretpostavku nakon smrti majke i troje njene dece, koji su u sredu u zoru pali sa 13. sprata jedne od dve stambene zgrade u naselju koje se nalazi u zoni prioritetne gradske politike, razmatra samoubistvo. Četvoro starije dece iz porodice ostalo je u stanu.

Ali, nakon hladnih činjenica iz sudske istrage koja je pokrenuta zbog "ubistava počinjenih od strane roditelja nad decom", volonterka želi da "stvari budu razjašnjene", piše Le Parisien.

"U afektu sam se obratila gradonačelnici Tulona, Žoze Masi, porukom na društvenim mrežama. Koliko još ovakvih tragedija mora da se dogodi da bismo postali svesni opasnosti u kojoj se nalaze mnoge druge žene?"

U njenoj poruci oseća se očaj građanke koja se svakodnevno suočava sa ljudskom bedom, sa ženama čiji su partneri pobegli od odgovornosti i ne mare za posledice svojih postupaka.

"Mi nismo samo prodavnica koja deli mleko i pelene, već mesto gde srećemo majke koje pate i koje se iz dana u dan, kako znaju i umeju, bore protiv siromaštva, isključenosti i usamljenosti", napisala je An-Mari Kazurijan gradonačelnici, tražeći više sredstava za pomoć.

Gradonačelnica, koja je ponovo izabrana 22. marta ove godine i koja je sa prefektom posetila mesto tragedije u sredu ujutro, navodno joj je obećala da će se vratiti.

An-Mari Kazurijan poznavala je preminulu majku koja je sa sobom u smrt povela troje od svoje sedmoro dece.

"Došla je kod nas da traži pomoć. Više nije mogla. Nije uspevala da prehrani porodicu. Naravno da smo joj pomogli, dali smo joj kašice, opremu za bebe, ali..."

Tada suze ponovo počinju da joj teku niz lice. Izvinjava se, briše ih i nastavlja.

"Kutija adaptiranog mleka košta 15 evra i traje nedelju dana. Ne možemo svima da obezbedimo sve i stalno."

Suočena sa, kako kaže, sve težom situacijom "ovih samohranih majki", predsednica udruženja je zabrinuta.

"Koliko ih se nalazi u istoj nevolji?", pita se žena koja sa sedam volontera pokušava da im donese makar malo utehe.

"Bila je to žena na ivici snaga, a mnogo ih je poput nje. Ovo nije usamljen slučaj."

Ispred omladinskog centra u naselju Pontkaral, gde je do kraja sedmice organizovana psihološka pomoć za porodice koje to žele, vreme je za žalost.

Kasnije će doći vreme za odgovore na pitanja unutar zajednice koja za sebe kaže da je "ujedinjena i solidarna", ali koja nije uspela ili nije znala da prepozna krajnji očaj preminule i spreči tragediju.

"Patila je od teškog depresivnog poremećaja", potvrđuje An-Mari Kazurijan.

"Ali to je bila posledica njene životne situacije. Bilo bi previše lako objasniti ovu tragediju psihijatrijom, kao što sam prečesto slušala. Time bi se prikrio njen očaj. Pošto nije mogla da obezbedi pristojan život svojoj deci, više nije videla budućnost. Najviše se plašila da će joj oduzeti starateljstvo nad njima."

Solidarnost u naselju i unutar zajednice iz koje je poticala našla se na teškom iskušenju.

Iako su gradske službe uklonile tragove tragedije ispred zgrada, stanovnicima će biti potrebno mnogo više vremena da izbrišu slike iz sećanja.

U vreme kada su deca polazila u vrtić, osnovnu ili srednju školu, trebalo im je objasniti "zašto je bilo toliko hitnih službi" u njihovom kraju.

Ta objašnjenja morala su biti precizna, jer su fotografije i video-snimci već od srede kružili telefonima pojedinih tinejdžera.

"Za sada nam je veoma teško da objasnimo", priznaje grupa majki nedaleko od vrtića koji su pohađala troje preminule dece, uzrasta šest, pet i četiri godine.

"Ovde se ne živi, ovde se preživljava. Mi smo sirotinja, to je stvarnost, a većina nas ne uspeva da plati kiriju", kaže Reduan, koji se doselio u Pontkaral pre četiri godine.

"Vlasti moraju da deluju za dobrobit ovog naselja. Ova tragedija mora da posluži kao opomena. Tužno je to reći, ali njen skok kroz prozor mora nečemu da posluži."

(Telegraf.rs)