"Bila sam deo Putinove propagandne mašine. Obični Rusi njega neće zbaciti sa vlasti"

Četiri godine nakon bekstva iz Moskve, Marina Ovsjanikova upozorava da pretnja režimu ne dolazi od javnosti, već iz samog Kremlja.

To je paradoks koji zgrožava mnoge Ukrajince, zabrinjava zapadne vlade i predstavlja očaj za Ruse koji su naklonjeni opoziciji. Vladimir Putin je Rusiju uveo u nacionalnu katastrofu. Ipak, posle pune četiri godine rata, milion žrtava i bez pobede na vidiku, javnost se nije okrenula protiv njega. Zašto?

Za Marinu Ovsjanikovu (47), bivšu producentkinju ruske državne televizije, koja je sada primorana da živi u egzilu u Evropi zbog protesta protiv rata u Ukrajini tokom upada u televizijski program uživo, odgovor je jednostavan, prenosi britanski The Telegraph.

"Mislim da se ovaj režim zasniva na dve stvari, snažnoj propagandi i strahu“, rekla je Ovsjanikova u razgovoru preko telefona iz Francuske, gde je pobegla nakon svog protesta u martu 2022. godine.

Prema njenim rečima, većina građana se plaši da preduzme bilo kakvu akciju i zarobljena je u "informacionom mehuru". Zbog toga, dodaje ona, nema mnogo smisla očekivati promene kroz "proteste običnih ljudi".

"Veoma su uplašeni. Ako do promene dođe, to će verovatno biti zavera elite protiv Putina".

Ovsjannkova, koja je u odsustvu osuđena na osam i po godina zatvora zbog "širenja lažnih informacija o ruskoj vojsci", govori iz ličnog iskustva.

Punih 19 godina radila je na "Channel One Russia", glavnom federalnom televizijskom kanalu Rusije i, decenijama unazad, ključnom stubu domaće propagandne mašinerije Kremlja. Kako sama kaže, najmanje poslednjih 15 godina bila je potpuno svesna svoje uloge u sistemu,  medijskoj mašini izgrađenoj da obmanjuje rusku javnost i Putina predstavlja kao nacionalnog spasioca.

"Kada sam došla na Prvi kanal, to je bio sasvim običan televizijski kanal. Emitovali smo vesti iz celog sveta iz Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, Evrope i nije bilo posebnih ograničenja. Ali korak po korak, pravila su se menjala i sve više tema postajalo je zabranjeno“, kaže ona.

Do trenutka kada je napustila televiziju, "nismo smeli da kažemo ništa pozitivno o Evropi, Zapadnoj Evropi ili Sjedinjenim Državama, a morali smo da prikazujemo Putina kao spasioca Rusije. Ako bi nešto pošlo po zlu, postojalo je samo jedno pravilo: Putin je dobar, a krivi su njegovi zvaničnici".

Njena perspektiva iz samog centra sistema deo je novog dokumentarca "Putin: In Ten Pictures" (Putin u deset slika), koji prati više od dve i po decenije Putinove vladavine kroz pažljivo oblikovane slike koje je predstavljao svetu.

I sama pripada poslednjoj sovjetskoj generaciji, koja je ušla u odraslo doba približno u vreme kada je Putin došao na vlast i koja je imala koristi od prvih godina ekonomskog procvata pod njegovim vođstvom. Ovsjanikova otvoreno priznaje da je u prošlosti glasala za njega.

Međutim, ona se seća i Rusije pre Putina. Rođena je 1978. godine u Odesi, tada u sastavu sovjetske Ukrajine, od oca Ukrajinca i majke Ruskinje. I danas ima rođake u obe zemlje.

Njen otac je umro kada je bila mlada, pa su se ona i njena majka preselili u Grozni u Čečeniji. Kada je tamo izbio rat 1994. godine, pobegli su, zajedno sa stotinama hiljada drugih izbeglica, i na kraju se nastanili u južnom ruskom gradu Krasnodaru. To je iskustvo, kaže ona, kasnije oblikovalo njen bes zbog onoga što se nanosi Ukrajincima.

Upravo u Krasnodaru, nakon što je studirala novinarstvo na univerzitetu, dobila je svoj prvi posao reportera i voditelja na lokalnoj televizijskoj stanici. Početkom 2000-ih, preselila se u Moskvu i završila master studije, a 2003. godine, seća se jer je to bila godina kada su Amerikanci izvršili invaziju na Irak, konačno je dobila posao na Prvom kanalu.

Bila je to pozicija koja je obezbeđivala platu, pristojan moskovski način života i mesto pored ringa za izgradnju drakonske propagandne mašinerije Kremlja.

Kada je Ovsjankova stigla u rusku prestonicu, Putin je još uvek bio u svom prvom predsedničkom mandatu i u procesu učvršćivanja nestabilne moći. Kod kuće, mnoge prekretnice u njegovom suzbijanju demokratije tek su trebalo da se dogode. U inostranstvu se pozicionirao kao saveznik Zapada u ratu protiv terora i istakao je hvaljenje demokratije, slobodnog tržišta i političkog liberalizma.

Međutim, njegova kampanja za ukroćavanje ruskih medija već je počela. Kritičari bi osporili njenu tvrdnju da je Prvi kanal ikada bio običan kanal. Njegov glavni izvršni direktor, Konstantin Ernst, nikada nije bio ništa drugo do lojalan Putinu, a takođe koreografiše i važne događaje, poput predsedničkih inauguracija i parada povodom Dana pobede.

Stanica je domaćin predsednikove godišnje nacionalne telefonske emisije i uvek je pazila da se drži vladinog scenarija aktuelnih događaja. Međutim, jedno vreme se smatralo da je manje fanatična od drugih državnih stanica. Ipak, Ovsjanikova se seća da je klima postajala još restriktivnija kako su godine prolazile.

"Nova pravila su dolazila postepeno i nikada u obliku formalnih pisanih uputstava. Umesto toga, Kiril Klejmjonov, direktor vesti, svakodnevno bi telefonirao predsedničkoj administraciji, a zatim bi novinarima i producentima usmeno govorio da se određene stvari očekuju ili zabranjuju".

Kada je Putin 2008. godine imenovao Dmitrija Medvedeva za svog zamenika predsednika, Ovsjanikovoj je potpuno sve postalo jasno.

"U to vreme, odmah smo dobili posebna uputstva od predsedničke administracije, naši dopisnici moraju sve vreme da prate Medvedeva, a mi moramo da emitujemo Medvedeva svakog sata. Svaka vest mora da uključuje Medvedeva, ne samo Putina, već i Medvedeva. A mi smo svaki put emitovali ove dve osobe".

Tokom svog vremena na Prvom kanalu, Ovsjanikova je radila kao producent stranih vesti za njihovu vodeću emisiju vesti u devet sati. Njen posao je bio da prati prekomorske kanale i novinske agencije u potrazi za potencijalnim pričama i da sastavlja svetske vesti.

To je značilo da je stalno konzumirala novinarstvo kome većina Rusa jednostavno nije imala pristup, a kontrast sa zvaničnom ruskom verzijom događaja počeo je da je pogađa.

Ranije je rekla da je cinično izveštavanje o zabrani usvajanja ruske siročadi od strane Amerikanaca iz 2012. godine, što je deo sve ogorčenijeg kulturnog rata Kremlja sa Zapadom, počelo njeno razočaranje.

Do tada je Ovsjanikova već bila majka dvoje male dece, pošto se udala za Igora Ovsjanikova, televizijskog reditelja u istoj državnoj medijskoj kući. (Par je sada razdvojen, a samo je njena tinejdžerska ćerka sa njom u Francuskoj. Njen sin, koji je sada punoletan, ostao je u Rusiji, kao i njen bivši muž).

"Govorili smo o tome sa takvim cinizmom na Prvom kanalu i svim drugim vladinim kanalima", rekla je Ovsenjikova za Politiko sredinom 2022.

"Bili smo tako okrutni". Laži o obaranju leta MH17 2014. godine bile su još jedan trenutak gađenja. Ali prošlo je deceniju nakon tih prvih osećanja nezadovoljstva pre nego što je konačno došla do tačke sloma zbog ruske invazije na Ukrajinu.

Ovsenjikova nije bila na dužnosti noći kada je Putin pokrenuo napad. Ali kada je došla na posao nekoliko dana kasnije, šok u redakciji je i dalje bio opipljiv. Niko, kaže ona, nije verovao da će predsednik zaista krenuti u rat.

Međutim, rukovodstvo kanala se brzo prilagodilo. Na brzinu odštampana obaveštenja bila su postavljena po redakciji podsećajući osoblje da se rat sme nazivati samo "specijalnom vojnom operacijom".

Postojalo je još jedno pravilo. Nijedan snimak nije smeo da se koristi osim ako nije od dopisnika Prvog kanala ili ruskog Ministarstva odbrane. Sedeći u stranoj redakciji kanala, Ovsenjikova je mogla da vidi snimke novinskih agencija o bombardovanju ukrajinskih gradova i prilivu izbeglica u Poljsku, ali nije mogla da ih emituje.

Posle tri nedelje rata, bilo joj je dosta. Jednog slobodnog dana sredinom marta, Ovsjanikova je otišla u prodavnicu umetničkih dela i kupila materijal za izradu plakata kojim bi osuđivala sukob. Sledećeg dana, 14. marta, prokrijumčarila je svoj rad na posao u rukavu jakne i čekala pogodan trenutak da ga razmota iza voditelja vesti u emisiji "Vremja", udarnom nacionalnom informativnom programu.

Bila je u programu oko pet sekundi pre nego što su reditelji prekinuli prenos, ali za to vreme, gledaoci su u potpunosti videli njen transparent. "Ne ratu" je pisalo na engleskom. Na ruskom je pisalo: "Zaustavite rat. Ne verujte propagandi, ovde vas lažu. Rusi protiv rata".

U isto vreme, jedna organizacija za ljudska prava objavila je unapred snimljeni video na Telegramu u kojem Ovsjanikova opisuje rat kao zločin, okrivljuje Putina i proglašava da se "srami što je dozvolila da se laži emituju sa TV ekrana. Srami što je dozvolila drugima da zombiraju ruski narod".

"Čitav svet nam je okrenuo leđa. I narednih 10 generacija neće oprati mrlju ovog bratoubilačkog rata. Mi Rusi smo misleći i inteligentni ljudi. Samo je u našoj moći da zaustavimo svo ovo ludilo. Idite na protest. Ne bojte se ničega. Ne mogu nas sve zatvoriti", dodala je u poslednjem pozivu na akciju.

Bio je to hrabar potez i jedan od retkih poznatih protestnih činova običnih Rusa koji je privukao međunarodnu pažnju. Nije iznenađujuće da je to imalo i ličnu cenu. Ovsjanikova je odmah uhapšena i, kako kaže, provela je sate na ispitivanju. Na kraju je bila primorana da ode u egzil. Klejmjonov, njen bivši šef, tvrdio je da je britanska špijunka.

U međuvremenu, opozicione ličnosti, uključujući i pokojnog Alekseja Navaljnog, iskoristile su njen protest.

"Pet sekundi istine može da opere prljavštinu nedelja propagande", rekao je Lev Šlosberg, tadašnji antiputinovski političar.

Autsajderi su takođe brzo pohvalili njenu hrabrost. Volodimir Zelenski je zahvalio Ovsjanikovoj u jednom od svojih noćnih obraćanja, dok je Emanuel Makron objavio da želi da joj ponudi utočište.

Pa ipak, mnogi ljudi, posebno Ukrajinci, reagovali su sa skepticizmom. Da li smo trebali da verujemo, podsmevali su se kritičari, da se ona jednog dana samo probudila i shvatila da radi za fabriku laži? Verovatnije je, rekli su neki, da je ona bila samo deo još jedne neprozirne informativne operacije Federalne službe bezbednosti (FSB), možda osmišljene da privuče simpatije Rusima na Zapadu.

Takve sumnje su podstaknute činjenicom da je Ovsjanikova u početku dobila samo relativno malu kaznu zbog svog protesta i da joj je očigledno dozvoljeno da slobodno napusti zemlju nakon toga. Osim toga, zašto ozbiljno shvatati nekoga ko je gledao na drugu stranu kada su pravi, nezavisni ruski novinari bili zatvoreni, proterani ili ubijeni zbog osporavanja vrste propagande koju je ona godinama širila?

Ali Ovsjanikova insistira da nije kremaljska marioneta. Surova i ujedinjujuća istina, kaže ona, jeste da je jednostavno kompromitovala svoje principe u zamenu za miran život.

"Savršeno sam to razumela možda poslednjih 15 godina [koliko sam bila na Prvom kanalu]. Ali igrala sam po Putinovim pravilima, jer nisam mogla da nađem drugi posao u Rusiji“, kaže ona kao objašnjenje.

"Prelazak na drugi kanal ne bi ništa rešio, jer su se suočili sa istim ograničenjima", dodaje Ovsjanikova.

Jedini izuzetak, liberalna TV Kiša pokrenuta 2008. godine, bila je mala i teško je mogla da primi svakog novinara sa grižom savesti. Tokom godina, igrala se idejom da da otkaz kako bi pokrenula sopstveni posao. Ali nekako, ona kaže: "Nisam mogla da pronađem motivaciju da napustim propagandnu mašineriju".

Skoro sve njene bivše kolege, tvrdi ona, bile su u istoj situaciji. "Verovatno samo 30 odsto mojih bivših kolega podržava ovaj režim i zaista se divi Putinu. Ostali savršeno razumeju gde rade i šta rade. Ali oni igraju ovu ulogu za veliku platu. Znate, pokušavaju da izgrade ovu karijeru celog života i nisu baš spremni da iznenada napuste ovu poziciju".

To objašnjava zašto se broj zaposlenih na Prvom kanalu koji su dali otkaz zbog invazije može izbrojati na prstima jedne ruke, kaže Ovsjanikova. Ona je sama dala otkaz nekoliko dana nakon protesta u eteru i napustila zemlju sledećeg meseca, prvobitno u Berlinu.

Kasnije 2022. godine, nakratko se vratila u Rusiju, ali je bila primorana da ponovo pobegne, ovog puta u Francusku, nakon što su vlasti podigle nove optužbe protiv nje zbog protesta na Prvom kanalu, što je na kraju kulminiralo njenom presudom u odsustvu u oktobru 2023.

Nije ostala u kontaktu sa onima koji su ostali.

"Plaše se da komuniciraju sa mnom. Nakon mog protesta, FSB je proverio sve moje pozive, sve moje kontakte i sve moje društvene mreže. Jedan momak mi je poslao poruku podrške na Telegramu. Pronašli su ga, a Klejmjonov, njen bivši šef, je vodio buran razgovor sa njim i na kraju je otpušten".

Ta kultura sebičnog kompromisa proteže se izvan državnih medija i delimično objašnjava zašto ruska javnost i dalje, uglavnom, pristaje na rat.

"Propaganda u Rusiji funkcioniše izuzetno efikasno i svi Rusi sada žive unutar ogromnog informativnog balona. Oni zaista misle da je sada bolje pod ovim režimom nego [što je bilo tokom] haosa 1990-ih, i da, s obzirom na to da smo započeli ovaj rat, sada moramo da ga dobijemo", kaže ona, dodajući da je ruska javnost nesumnjivo "ujedinjena" po ovom drugom pitanju.

Ideja da je "stabilnost" koju nudi Putin, ma koliko represivna bila, poželjnija od „haosa 1990-ih“ jedna je od najstarijih propagandnih tropova Kremlja. Zapanjujuće je da mnogi ostaju pod njegovom čarolijom, uprkos tome što Putinova „stabilnost“ sada znači rat bez kraja, a za Ovsenjikovu dokaz koliko je moćan uticaj Kremlja na javne informacije.

"S druge strane, to je strah, jer su oficiri FSB, policija, oni su svuda. I ako samo podignete ruku, vaš život će odmah biti uništen. Izgubite posao, izgubite porodicu, a onda morate da emigrirate. Zato ne očekujem neke proteste od običnih ljudi. Oni su veoma uplašeni", tvrdi ona.

Možda će se to promeniti kada se slomi monopol Kremlja nad propagandom ili kada pretnja otpuštanjem i zatvorom izgubi svoju snagu. Ali do tada, kaže Ovsjenikova, neće biti ustanka protiv tiranina u Kremlju.

"Imam samo jednu nadu, a to je elitna zavera protiv Putina. Oligarsi i insajderi iz Kremlja koji su teško pogođeni sveobuhvatnim sankcijama nametnutim Rusiji imaju mnogo razloga da žele preokret. Ali kada će se to dogoditi, ne znam. Ne pitajte me", zaključuje.

(Telegraf.rs)