DESET GODINA OD BREGZITA Gorčina još ne prolazi zbog odluke Britanaca da napuste Evropsku uniju

Dana 23. juna 2016. godine, većina Britanaca odlučila je da napusti Evropsku uniju nakon referendumske kampanje koju su predvodili zagovornici izlaska iz EU, na čelu sa Najdželom Faražom i Borisom Džonsonom.

Kampanja za Bregzit bila je izgrađena oko slogana "Take Back Control" (Vratimo kontrolu) i obećavala je obnovu nacionalnog suvereniteta, ponovno preuzimanje kontrole nad migracijama i jačanje ekonomskog prosperiteta, navodi Laetitia Langlois u tekstu za The Conversation.

Preporučujemo

Deset godina kasnije, nade su ustupile mesto gorkom osećaju razočaranja koji Britanci sve češće nazivaju "Bregret" (spoj reči Bregzit i regret - kajanje). Zemlja koja se sprema da obeleži desetu godišnjicu referenduma danas je podeljena, oslabljena i razočarana.

Šok zbog Bregzita

Malo je događaja u nacionalnoj istoriji neke zemlje koji predstavljaju tako dubok i snažan potres kao što je bio Bregzit Objavljivanje rezultata referenduma, koji su pokazali pobedu opcije za izlazak iz EU sa 51,9 odsto glasova, izazvalo je šok širom sveta.

Nakon 43 godine odnosa sa Evropskom unijom, često obeleženih tenzijama i sukobima, Velika Britanija je odlučila da napusti evropski blok i otvori novo poglavlje svoje istorije.

Razlozi za šok bili su brojni. Pre svega, radilo se o događaju bez presedana koji je otvorio mnoga pitanja i izazvao strahove u vezi sa budućnošću i Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske unije. Dodatno iznenađenje predstavljala je činjenica da su gotovo sve glavne agencije za istraživanje javnog mnjenja predviđale veoma tesnu trku, uz blagu prednost tabora koji je podržavao ostanak u EU.

Na kraju, glasanje za Bregzit predstavljalo je političku i ideološku pobedu Najdžela Faraža, tadašnjeg lidera desničarske populističke stranke United Kingdom Independence Party (UKIP), koja je bila izrazito protiv Evropske unije, imigracije i multikulturalizma.

Uspon Najdžela Faraža i populizma

Dotad uglavnom smatran političarem sa margine, Faraž je nakon referenduma postao jedna od centralnih figura britanske politike i gotovo jednoglasno je prepoznat kao glavni arhitekta Brexita.

Teme njegove kampanje - borba protiv imigracije, obnova nacionalnog suvereniteta i zaštita britanskog nacionalnog identiteta, postale su dominantne teme javne rasprave u zemlji.

Slično tome, Boris Džonson, još jedna ključna figura kampanje za izlazak iz EU i budući premijer od 2019. do 2022. godine, doprineo je širenju populističkih ideja tako što ih je postavio u samo središte Konzervativne stranke.

Bregzit je tako normalizovao i učinio mejnstrimom populistički diskurs koji je godinama ostajao na marginama političkog života. To je stvorilo do tada nezabeleženi zamah za krajnju desnicu i dovelo do značajnog preoblikovanja britanske političke scene.

Velika ironija referenduma

Najveća ironija ovog referenduma jeste činjenica da ga je još 2013. godine predložio tadašnji premijer Dejvid Kameron kako bi učvrstio svoj autoritet unutar Konzervativne stranke i zaustavio rast UKIP. Dogodilo se upravo suprotno.

Ne samo da je pobeda opcije za izlazak iz EU ubrzala Kameronov politički pad, već je referendum izazvao duboke političke promene koje su se ogledale u slabljenju dve tradicionalno dominantne partije, snažnom usponu krajnje desnice i sve većoj polarizaciji javne rasprave oko pitanja imigracije i nacionalnog identiteta.

Referendum je trebalo da smiri tenzije i ujedini zemlju. Umesto toga, duboko ju je destabilizovao i podelio.

Gorke sutrašnjice: Razočaranja zbog Bregzita

Nekoliko sati nakon objavljivanja rezultata i dok je euforija još uvek bila jaka među pristalicama tabora "Izlaska", prvi intervju sa Najdželom Faražom u programu "Dobro jutro, Britanijo" na ITV izazvao je opšte zaprepašćenje. Rekao je dvojici novinara da obećanje da će iznos doprinosa evropskom budžetu biti uplaćen u budžet Nacionalne zdravstvene službe (NHS) britanske javne zdravstvene službe "verovatno neće biti ispunjeno".

Odustajući od ključnog obećanja iz svoje kampanje, Faraž je izdao obavezu koja je u velikoj meri uticala na odluku mnogih birača da glasaju za tabor "Izlaska". NHS, osnovan posle Drugog svetskog rata kako bi se osiguralo da svi Britanci imaju univerzalni pristup zdravstvenoj zaštiti "od kolevke do groba", je kultni stub države blagostanja.

Međutim, višestruke reforme koje su je učinile jeftinijom i efikasnijom ozbiljno su je oslabile i sada se suočava sa mnogim problemima, uključujući hronično nedovoljno finansiranje, nedostatak osoblja ili preterano duga čekanja.

Svesni mesta koje Nacionalna zdravstvena služba (NHS) zauzima u srcima britanskog naroda, aktivisti za izlazak iz EU snažno su promovisali argument da će, u slučaju izlaska iz EU, novac koji je prethodno bio dodeljen budžetu EU biti direktno usmeren u finansiranje NHS.

Boris Džonson koji prelazi zemlju u svom crvenom autobusu sa sloganom "Šaljemo EU 350 miliona funti nedeljno, hajde da umesto toga finansiramo naš NHS" bio je jedna od najznačajnijih slika kampanje.

Neizbežno je da je ovaj argument naišao na odjek kod velikog dela britanskog biračkog tela, koje je bilo zabrinuto zbog propadanja takve nacionalne institucije. Nagli zaokret Najdžela Faraža delovao je kao ogromna izdaja i istakao je, od prvih sati nakon glasanja, jaz između obećanja i stvarnosti.

Druga glavna tema kampanje za izlazak bila je borba protiv imigracije. I po ovom pitanju, jaz između obećanja i stvarnosti doveo je do dubokog negodovanja među biračima.

Godinama je Najdžel Faraž ponavljao da zbog članstva u Evropskoj uniji, koja zagovara princip otvorenih granica i slobodnog kretanja ljudi, Velika Britanija nema kapacitet da kontroliše svoje granice ili da spreči masovnu imigraciju. Nekoliko dana pre referenduma, Faraž je otkrio predizborni poster pod nazivom "Tačka preloma" koji je prikazivao gomilu migranata sa Bliskog istoka, isključivo muškaraca, okupljenih na hrvatsko-srpskoj granici kao da su spremni da "izvrše invaziju" na Evropu. Natpis na posteru je glasio: "EU nas je sve izneverila".

Nakon negodovanja koje je izazvao poster, UKIP je bio primoran da ga odmah ukloni. Ali argument je imao veliki uticaj u zemlji gde je imigracija, posebno iz muslimanskih zemalja, bila na vrhu britanskih briga.

Faražova predizborna strategija se takođe sastojala u predstavljanju glasanja za Bregzit kao pitanja identiteta i civilizacije, predstavljajući imigraciju koju, prema njegovim rečima, podstiču evropske elite, kao egzistencijalnu pretnju britanskom identitetu i budućnosti nacije.

Pobeda Bregzita je delimično analizirana kao pobeda mračnih strasti, straha od drugih, neprijateljstva prema strancima, negodovanja prema multikulturalizmu i tumačena kao znak rastuće zemlje okrenute ka unutra. Ali dok je želja mnogih pro-Bregzit birača bila da vide zemlju potpuno zatvorenu za strance, to je bio daleko od slučaja.

Zaista, čak i nakon što je Ujedinjeno Kraljevstvo zvanično napustilo Evropsku uniju 31. januara 2020. godine, brojke imigracije su nastavile da rastu, dostigavši apsolutni rekord u martu 2023. godine, sa neto migracijom koja se približila milionu.

Za veliki deo javnog mnjenja koje je neprijateljski nastrojeno prema imigraciji, ove brojke su ostavile utisak da je imigracija van kontrole i da su vlade nemoćne pred migracionim tokovima, pojačavajući bes i negodovanje prema političkim elitama.

Još jedno glavno obećanje kampanje za izlazak iz EU ispostavilo se kao neuspeh. U tom kontekstu, i ako se tome dodaju spor ekonomski rast i nekontrolisana inflacija, nije iznenađujuće što najnovije ankete pokazuju da većina Britanaca - oko 56% - kaže da žali zbog izlaska iz Evropske unije.

Slomljeno društvo

U vreme kada Britanci spremaju da obeleže deset godina od glasanja za Bregzit, u javnosti prevladavaju osećanja žaljenja, gorčine i izdaje. Ova osećanja podstiču ogroman bes prema političkim elitama, što rezultira gubitkom poverenja u obe tradicionalne stranke i neviđenim usponom krajnje desničarske stranke Reforma UK, koju predvodi Najdžel Faraž.

Bregzit sam po sebi nije kriv za sve nevolje Ujedinjenog Kraljevstva: zdravstvena kriza povezana sa pandemijom Kovid-19 i rat u Ukrajini takođe delimično objašnjavaju ekonomske probleme sa kojima se zemlja suočava.

Međutim, upravo je Bregzit podelio stanovništvo u dva suprotstavljena čak i neprijateljska tabora, koji se sukobljavaju oko pitanja koja se kreću od imigracije i etničke i kulturne raznolikosti do definicije nacionalnog identiteta. Ove podele su stvorile uslove za pojavu pravih kulturnih ratova, koji, deceniju nakon referenduma, nastavljaju da razaraju britansko društvo.

(Telegraf.rs)