Prestonica američke moći kakvu niste očekivali: Grad u kom se ne možete izgubiti ima jedno genijalno pravilo!

Pasoš, pare, pamet…I naravno američka viza. Sve je spremno za put dug gotovo 20 sati do prestonice Sjedinjenih Američkih Država. Kada sam se u Frankfurtu ukrcala u grdosiju koja će me ‘preneti preko bare’, nisam znala šta me čeka s druge strane. Za Vašington su mi pričali da je grad koji svoju moć ne pokazuje soliterima već veličanstvenim spomenicima i savetovali da spakujem udobnu obuću jer ću kao pomahnitala pešačiti željna da upoznam svaki kutak grada.

Koliko su bili u pravu shvatam već dok se avion približava aerodromu Vašington Dals. Instinktivno tražim siluete nebodera, ali ih nema. Umesto staklenih kula, vidim more zelenila i široke avenije... Tek ponegde iznad krošnji izranja šiljati vrh Vašingtonovog spomenika i bela kupola Kapitola. Da nije tih čuvenih simbola mislila bih da nisam prešla okean, jer ovo ispod liči na neki evropski grad…

Iako umorna od predugačkog puta, sva oduševljena gospođi na pasoškoj kontroli predajem papire. Gleda vizu, mene, pa pita uobičajeno – što ste tu, koliko ostajete, gde odsedate… Nakon završenih formalnosti trčim da prebrodim svoj najveći strah – da li je stigao kofer. Tu je, upoznavanje Amerike može da počne.

Grad u kom se snalaziš bez mape

Pravo sa aerodroma uključujemo se na auto-put. Uglavnom nova vozila, mahom japanska, protutnji koji BMW, tu i tamo Tesla i poneki Ford. Okolo nestvarno zelenilo. Iako smo sve bliži centru, solitera i dalje nema, ali razlog za ovu panoramu nije slučajnost. Zakonom je uređeno koliko sme da bude visina građevine. Iako urbana legenda kaže da propisi ne dozvoljavaju da išta nadmaši Kapitol i Obelisk, istina je malo pragmatičnija - zakon zapravo propisuje da zgrada ne sme biti viša od širine ulice na koju izlazi, uz dozvoljen dodatak od oko šest metara.

Verovatno zato se već na prvu oduševite svakim delom grada kojim prođete. Pogled privlače nestvarno lepe kuće od crvene cigle stare i po 200 godina. Tu i tamo nikla je neka modernija zgrada od nekoliko spratova, ali ništa ne ruši onaj starinski izgled. Dvorišta su puna cveća, trotoari su popločani tamnocrvenom ciglom i tako fino ušuškani u hlad krošnji stoletnih stabala da vam prosto dođe da ne ulazite u kola. Svuda puca pogled na otvoreno nebo što daje neverovatan osećaj slobode. Nema zgradurina koje guše, vetar nekako fino piri, taman da bar malo ublaži ludačku letnju žegu.

Dok se iskrcavamo ispred hotela pogled na tablu sa imenom ulice jasno govori koliko smo udaljeni od srca grada. Naime, ulice u Vašingtonu su uređene gotovo matematičkom preciznošću. One koje idu sever-jug uglavnom su numerisane - Prva, Druga, Treća… One koje se pružaju istok–zapad nose slova abecede. Dijagonalne avenije nazvane su po američkim saveznim državama, poput Pensilvanija ili Masačusets, i upravo one seku pravilnu mrežu ulica stvarajući trgove i kružne tokove. Adrese vam tačno otkrivaju gde se nalazite, jer broj ili slovo pokazuju koliko ste blokova udaljeni od Kapitola - nulte tačke grada. Kada jednom shvatite taj sistem, mapa vam gotovo više nije ni potrebna.

Prva tačka za obilazak, bar u mom slučaju, bio je Kenedi centar. Zgrada od belog mermera, podignuta na obali Potomaka, deluje gotovo strogo. Nema raskošnih kupola, skulptura koje privlače pažnju. Tek kada se uđe kroz masivna vrata, uvidite raskoš ovog mesta. Crveni tepih prostire se gotovo u nedogled. U Sali nacija na vrtoglavoj visini su zastave država sa kojim SAD imaju diplomatske odnose - da, tu je i naša trobojka. U Sali država lelujaju zastave svih 50 američkih saveznih država i teritorija.

Veliki foaje, jedan od najdužih na svetu, posebna je priča. Zidovi od belog italijanskog mermera, pozlaćeni stubovi, džinovski kristalni lusteri i stakleni zid okrenut prema reci Potomak stvaraju utisak da se nalazite u posebnoj palati, isključivo namenjenoj umetnosti. Godišnje se ovde odigra više od tri hiljade predstava, koncerata, opera i baleta, koje prati nekoliko miliona posetilaca. Nestvarno je hoditi foajeom kojem su prošli Pavaroti, Plasido Domingo, Isak Perlman, Ela Ficdžerald...

I dok ćete u večerima kada su na repertoaru opera ili balet, ovde videti ljude u glamuroznim toaletama, ostalih dana videćete sasvim običan svet. Dolaze sa svih strana jer Vašington se bori da kultura bude dostupna svima, pa postoje besplatni mini-busevi koji od gotovo svake metro stanice prevoze sve koji žele da obiđu Kenedi centar ili posete neki od besplatnih koncerata i predstava koji se ovde organizuju nekoliko puta sedmično.

Iako ćete u foajeu čuti huk aviona koji nadleću na putu od ili do aerodroma Ronald Regan, zanimljivo je da isti ne možete čuti kada ste unutar sala. Arhitekte su se pobrinule da ništa ne remeti uživanje publike, te je svaka izgrađena kao "kutija u kutiji" i dvorane imaju sopstvene spoljne zidove i posebnu konstrukciju koja apsorbuje vibracije i zvuk.

Ali, možda najlepši deo Kenedi centra uopšte nije u salama, već terasama. Na jednu se izlazi iz foajea, a do one na krovu vodi lift. Sa obe se pruža jedan od najlepših pogleda na Vašington. Sa jedne strane vidi se reka Potomak preko koje avioni klize prema pisti, dok se na drugoj uzdižu Linkoln memorijal, Vašingtonov spomenik i čuveni Kapitol.

Moć belog mermera

Koliko god očaravajući da je Kenedi centar, ništa ne može da vas pripremi za lepotu Nacionalnog mola i Memorijalnog parka – zelene oaze od 1.000 hektara koja povezuje Kapitol sa obalom reke. Liči na ogromnu otvorenu pozornicu američke istorije. Savršeno podšišani travnjaci, staze pune turista, porodica i đaka, koje poput kamenog stražara čuva Vašingtonov spomenik.

Obelisk od belog mermera, visok skoro 170 metara, izgleda jednostavno, gotovo skromno. Kada je završen 1884. godine bio je najviša građevina na svetu, ali sada je poznatiji po tome što oko trećina njegove visine ima drugačiju boju kamena. Gradnja je, naime, bila prekinuta više od dvadeset godina zbog nedostatka novca i političkih sukoba, pa je obelisk ‘dograđen’ mermerom iz drugog kamenoloma. Taj "ožiljak" ostao je zauvek vidljiv i danas predstavlja jednu od najzanimljivijih pojedinosti na koju turistički vodiči rado pokazuju.

Zapadno od obeliska prostire se dugačko ‘ogledalo vode’. Reflektujući bazen spaja dva simbola američke istorije - spomenik predsedniku koji je sačuvao Uniju i obelisk podignut u čast Džordža Vašingtona. U vodi bazena su se, bar do nedavno, ogledali nebo, oblaci i spomenici, stvarajući jednu od najpoznatijih fotografija Vašingtona. Međutim, nedavno premazivanje dna posebnom plavom bojom nije dalo željeni efekat, te zatičem zelenu vodu bez odraza, a ograde su me sprečile da prošetam oko bazena dugog 650 i širokog 50 metara i obiđem Memorijal Drugog svetskog rata - pedeset šest granitnih stubova raspoređenih u krug koji predstavljaju američke savezne države i teritorije koje su učestvovale u ratu.

Svu pažnju zato usmeravam na Linkolnov memorijal. Dok stojim na dnu stepenica nemam utisak da ću se popeti do spomenika koji ovde stoji više od veka. Više liči na antički hram. Široke stepenice vode prema kolonadi 36 masivnih dorskih stubova, po jedan za svaku saveznu državu koja je postojala u trenutku Linkolnove smrti 1865. godine, a iznad svega dominira jednostavna fasada od belog kamena. Arhitekta Henri Bejkon nije slučajno izabrao izgled grčkog hrama. Ideja je bila da Linkoln ne bude predstavljen samo kao jedan od američkih predsednika, već kao državnik čije su odluke povezane sa univerzalnim idejama slobode i jedinstva.

Ali prava snaga ovog mesta otkriva se tek kada se uđe unutra. U polumraku centralne prostorije sedi Abraham Linkoln isklesan od mermera iz Džordžije. Visok je gotovo 6 metara, zamišljen, sa rukama položenim na naslon stolice. Nema trijumfalni izraz vojskovođe. Izgleda ozbiljno, gotovo umorno, kao da je ovekovečen u trenutku dok je nosio teret odluke da povede naciju kroz najkrvaviji sukob u njenoj istoriji.

Dok osmatram mermernog džina prisećam se zanimljivih legendi u vezi sa ovim spomenikom. Jedna je u vezi sa položajem ruku. Mnogi veruju da je umetnik u prstima leve šake sakrio slovo "A", a u desnoj "L" - Linkolnove inicijale, što istorijski nije potvrđeno. Drugi se tiče same glave. U talasima isklesane kose neki tvrde da prepoznaju profil Roberta E. Lija, generala Konfederacije koji je tokom Građanskog rata bio na suprotnoj strani. Priču podgreva činjenica da se preko reke Potomak, na zelenom brdu Arlingtona, nalazi nekadašnji dom generala Lija. Ispada da je mermerni Linkoln zauvek leđima okrenut čoveku čija je vojska pokušala da sruši državu koju je branio. Iako sam pomno zagledala, profil nisam videla, a i istoričari kažu da u kosi nema skrivene poruke i da je navodni profil Lija samo igra svetla, senke i mašte posmatrača.

Mašte mi možda fali, ali ne i radoznalosti, pa s jedne strane čitam uklesane reči Getisburškog govora o novom rođenju slobode, koji je održao 1863. godine na vojničkom groblju u Pensilvaniji. Na drugoj strani je Drugi inauguracioni govor iz 1865. godine, izrečen pred kraj Građanskog rata. Iza same statue nalazi se natpis koji objašnjava svrhu čitavog mesta: da se sećanje na Linkolna čuva zauvek u srcima ljudi kojima je sačuvao Uniju. Meni će, pak, zauvek ostati u sećanju pogled sa vrha stepenica u pravcu obeliska i na ploču na platou u kojoj je uklesano ime Martina Lutera Kinga. Upravo tu je stajao dok je držao svoj čuveni govor "I Have a Dream" 1963. pred više od 250.000 ljudi.

Nedaleko odatle su Vijetnamski memorijal, spomenik u kojem je uklesano više od 58.000 imena američkih vojnika poginulih ili nestalih u ratu, kao i Memorijal Korejskog rata.

Međutim, ono što je ostavilo ubedljivo najveći utisak na mene jeste spomenik smešten na južnoj strani Mola. Kružna građevina na obali jezera, sa belom kupolom koja podseća na kakav drevni hram. Spomenik je posvećen Tomasu Džefersonu, trećem predsedniku SAD, glavnom autoru Deklaracije nezavisnosti iz 1776. godine i jednom od najuticajnijih mislilaca među američkim osnivačima.

Memorijal je otvoren 1943. godine - simbolično, u trenutku kada se ponovo vodila borba oko pitanja slobode i demokratije. Zanimljivo je da je podignut gotovo tik uz hiljade stabala japanske trešnje, koje je 1912. godine Tokio poklonio Vašingtonu kao simbol prijateljstva Japana i SAD. Kažu da memorijal nestvarno izgleda u proleće kada su trešnje u cvatu.

Unutar kružne dvorane smeštena je bronzana statua Džefersona visoka gotovo šest metara. Za razliku od zamišljenog Linkolna koji sedi, Džeferson je prikazan uspravno, sa dokumentom u ruci, kao čovek ideja i reči. Njegov pogled okrenut je prema skoro kilometar udaljenoj Beloj kući, kao podsećanje na vezu između političke filozofije i izvršne vlasti.

Na unutrašnjim zidovima uklesani su odlomci iz njegovih najpoznatijih tekstova. Najvažniji je deo Deklaracije nezavisnosti, sa rečenicom koja je postala jedan od temelja američkog političkog identiteta - da su “svi ljudi stvoreni jednaki” i da imaju neotuđiva prava, među kojima su život, sloboda i potraga za srećom.

Dok Amerika danas, u duhu velikog "Freedom 250" jubileja, s ponosom slavi dva i po veka od ovih vizionarskih reči, shvatite da izgradnja te slobode nije bila samo jedan istorijski trenutak, već dugačko putovanje. Rečenica uklesana u Džefersonovom memorijalu vekovima je bila najviši ideal i zvezda vodilja kojoj je država neprestano stremila. Koliko je ta težnja moćna, itekako postaneš svestan kad, na samo nekoliko minuta hoda dalje, ugledaš spomenik čoveku koji je preuzeo tu istorijsku štafetu i pomogao da se staro obećanje iz Deklaracije oživi. U pitanju je spomenik Martinu Luteru Kingu, čoveku koji nije tražio nova prava, već je učinio sve da Amerika u potpunosti ispuni onaj san koji je sama sebi obećala pre 250 godina.

Spomenik je otkriven 2011. godine i vizuelno odskače od svih drugih. Nema visokih stubova, figure na postolju… Ulaz vodi kroz Planinu očaja, prolaz između dva velika komada granita. Kada se kroz njega prođe, pojavljuje se Kamen nade i u njemu uklesan lik Martina Lutera Kinga.

Kingova figura visoka je oko devet metara i prikazuje ga kako prekrštenih ruku i ozbiljan gleda prema Linkolnovom memorijalu, mestu gde je održao govor koji ga je učinio jednom od najpoznatijih ličnosti borbe za građanska prava. Uz zidove memorijala nalazi se takozvani “Zid natpisa”, gde su ispisani odlomci iz Kingovih govora i propovedi. Tu se ne govori samo o rasnoj jednakosti, već i o siromaštvu, ratu, miru i odgovornosti pojedinca prema društvu.

Svi putevi vode ka Beloj kući

Od mermera u kojem su uklesane ideje o slobodi i jednakosti put vodi ka mestu na kojem se te ideje svakodnevno pretvaraju u političke odluke. Nekoliko minuta vožnje od Tidal Basina nalazi se najpoznatija adresa u Americi – Bela kuća, dom i radno mesto predsednika Sjedinjenih Američkih Država.

Naravno, ovo je morala biti posebna stanica, ali nakon onog osećaja nepreglednog prostranstva i grandioznih, otvorenih spomenika, usledilo je poprilično razočaranje. Susret sa Belom kućom delovao je kao sudar sa surovom realnošću modernog doba – što zbog nedavnih pokušaja prodora, što zbog pripreme za paradu za Dan nezavisnosti, rezidencija prvog čoveka Amerike ličila je više na neprobojnu tvrđavu. Bila je opasana crnom ogradom, tako gusto isprepletanom da se na fotografiji jedva naslućuje šta je u pozadini.

Ipak, taj manjak vizuelne slobode nije odvratio stotine turista da se iz minuta u minut guraju kako bi uhvatili što bolju poziciju za slikanje… Nisam želela da gubim vreme, ulice su me nosile dalje, sve do Duponta, Džordžtauna i brojnih drugih predivnih lokacija u Vašingtonu koje nikako ne smete da zaobiđete kada jednom obiđete “simbole grada”. O tim drugim lokacijama, među kojima su i čuveni Smitsonian muzeji, Kongresna biblioteka i rodna kuća Džordža Vašingtona, pisaću vam u nekoj od sledećih reportaža…

Do tada, imajte na umu jedan neverovatan kontrast: iako je ovo najvažniji grad u Sjedinjenim Američkim Državama, epicentar svetske političke moći u kom su smeštene sve ključne državne institucije, Vašington je zapravo grad vode, zelenila i neke neočekivano mirne, gotovo usporene energije.

Očekujete hladnu birokratiju i užurbanost metropole, a dočeka vas nekako opuštena atmosfera i mnogo finih ljudi. Meni je delovao potpuno bezbedno, tako da sam slobodno šetala i do duboko u noć, ali svakako, uvek budite na oprezu.

Korisni saveti pre nego što spakujete kofere

• Voda je obavezna: Gde god da krenete, uvek nosite flašicu koju ćete moći da dopunite na gotovo svakom koraku.
• Pripremite budžet: Uvek kod sebe imajte bar trostruko više novca nego što biste za izlazak poneli u Srbiji, jer su cene u marketima, kafićima i restoranima brze hrane znatno veće. Nikad sa sobom ne nosite velike količine novca!
• Oprez sa lokalnim "stanovnicima": Ne prilazite ni slučajno vevericama! Ma koliko delovale prijateljski nastrojeno, umeju da gricnu ako se osete ugroženo.
• Pravila za pušače: Pripremite se na to da će vas sa neodobravanjem gledati, negde čak i udaljiti ako pripalite cigaretu na otvorenom prostoru.
• Nestvarna čistoća: Sve maramice, iskorišćene žvake i pikavce bacajte u kante kojih ima na svakih 20 metara. Biće vam prosto neprijatno da bilo šta bacite van njih jer su ulice "ludački" čiste.

(Telegraf.rs)