Kako je Španski građanski rat pretvorio crkve u bojišta i podelio zemlju do krvi 90 godina kasnije

Pobunom grupe generala protiv vlade "Narodnog fronta" Manuela Asanje, 17. jula 1936, pre 90 godina, u Španiji je počeo građanski rat, dubok ideološki sukob koji je umnogome najavio tragediju Drugog svetskog rata.

Ma koliko bio uslovljen međunarodnim okolnostima, istina je isto tako da je Građanski rat u Španiji bio posledica teškog jaza unutar zemlje.

Preporučujemo

Pošto je oborena monarhija 1931. republikanski režim pokazaće se kao nesposoban da stabilizuje prilike u zemlji. Pre svega, nova vlast bila je suočena sa širokim socijalnim pokretima koji su težili preuzimanju zemlje, agrarnoj reformi.

Na sceni je bila lepeza političkih aktera sa radikalno suprotstavljenim zahtevima. Na udaru je posebno bila Crkva, između ostalog i kao veliki posednik.

Ogroman deo populacije nalazio se u sasvim nezavidnoj situaciji, na ivici gladi. Valja imati u vidu da su posledice globalne ekonomske krize tada bile sveprisutne, i nesumnjivo su među uzrocima sukoba i rata koji se u Španiji dogodio. Paralelno, postojala je maglovita i uostalom sasvim nerealna predstava Sovjetskog Saveza kao tobožnjeg raja malih ljudi, drugde obespravljenih.

Revolucionarima nasuprot stajali su ne samo, kako bi se očekivalo, veleposednici, nego i najveći deo srednjih slojeva.

Oficirski kor Španije bio je neka vrsta zatvorene kaste koja se samoreprodukuje, gotovo isključivo sastavljen od tradicionalnistički opredeljenih rimokatolika, uglavnom sa aristokratskim zvanjima. Otuda poznata lokalna izreka - "Vojska je kičma otadžbine".

Crveni teror koji je tokom republike bio vidan, ne samo u vidu otimanja zemlje, odbacivanja poretka, štrajkova, talasa pljački, nego i brojnih ubistava, izazvao je pođednako krvavu reakciju.

Rezultati izbora februara 1936. kada je vladu preuzeo "Narodni front" blok levice, uključujući i najradikalnije grupe, anarhiste i komuniste, i deo političkog centra, nikako nisu vodili smirivanju. Anarhosindikalisti u toj fazi započinju masovno zauzimanje preduzeća i institucija, najviše u Kataloniji, uz kolektivizaciju zemlje, oslobađanje svih prethodno zatočenih, što je sve bilo proparaćeno brojnim ubistvima.

Pre izbijanja Građanskog rata i u njegov ranoj fazi u Španiji je ubijeno oko 6.800 sveštenh lica, među njima 13 episkopa i preko 2.300 monaha, 283 časne sestre.

Vojna pobuna započela je 17. jula. Prevratnici su u startu postigli delimičan uspeh. Vojska se podelila, nešto veći deo ostao je lojalan legalnoj vladi "Narodnog fronta".

Prvobitno, prevrat je predvodio general Hoze Sanhurho, koji međutim svega nekoliko dana zatim gine u avionskoj nesreći.

Tek potom u prvi plan izbija Francisko Franko, prethodno zapovednik Vojne akademije u Saragosi, veteran rata u Maroku, kada je 1926. sa svega 34 godine postao najmlađi general Evrope. Formalno, za glavnokomujućeg je izabran na sastanku najviših generala u Salamanki 21. septembra 1936. da bi njegova neprikosnovena pozicija konačno bila potvrđena 1. oktobra u Burgosu.

Iako su republikanici bili brojniji, ta slika je zapravo varljiva. Sa jedne strane, na levoj strani se nalazila lepeza delom i suprotstavljenih grupa, uz desetine hiljada dobrovoljaca sa raznih strana sveta. Njima nasuprot stajalo je malobrojnije, ali uglavnom čvrsto jezgro profesionalnih vojnika, koji su pritom imali skorašnje ratno iskustvo u Maroku, uz takođe prekaljene kolonijalne trupe i hiljade nemačkih i italijanskih dobrovoljaca.

Iako je Italijana sveukupno bilo neuporedivo više nego Nemaca (najviše oko 5.000) upravo su ovi drugi presudno pomogli stvaranje mostobrana kojim je glavnina Frankovih trupa prebačena iz Maroka u Španiju.

Petog dana pobune republikanci su izgubili ključnu pomorsku bazu u Ferolu, Galisija, na severozapadu zemlje.

Simbolički, važan momenat bilo je spasavanje branilaca Alkazara u Toledu, 27. septembra te godine, gde se nalazila vojna škola koju su republikanci opsedali od 21. jula. Zapovednik pukovnik Moskardo odbio je da je preda i pošto su zarobili njegovog sina koji je time žrtvovan.

Nacionalisti, kako su protivnike vlade "Narodnog fronta" ubrzo prozvali, iznenađujućim prodorom iz Galisije oslobodili su 17. oktobra takođe opsednuti Oviedo u Asturiji, na krajnjem severu zemlje.

Ofanziva na Madrid koju su tada započeli doživela je fijasko u novembru. Bio je to početak trogodišnje opsade grada. Na Jugoistoku zemlje republikanci su poraženi u borbama za Malagu 8. februara 1937.

Verovatno jedinu krupnu pobedu republikanci su postigli tokom Bitke kod Gvadalahare marta 1937. Mesec dana potom dogodilo se razaranje Gernike od strane nemačke Legije Kondor, koje je postalo simbol za sve protivnike Franka, kao što je za njegove pristalice Alkazar imao posebnu težinu.

Republikanska kampanja na Ebru ispostavila se kao neuspeh, novembra 1938.

Kada su Frankove trupe osvojile Kataloniju tokom prva dva meseca 1939. rat je praktično rešen. Barselona je zauzeta 26. januara a Madrid 28. marta, da bi Franko potpunu pobedu proglasio 1. aprila 1939.

Španiju je tada napustilo približno pola miliona ljudi, od čega oko polovine civili. Ukupne žrtrve rata i dalje su predmet polemika, navode se procene od više stotina hiljada do million.

Dubok ideološki sukob, i u tom smislu jasan nagoveštaj i svojevrsna pozornica Drugog svetskog rata, temeljno je razorio Španiju.

Dubina ideološke isključivosti u tom ratu bila je gotovo verske prirode.

Republikanci su tako svoju borbu predstavljali kao rat za slobodu protiv tiranije, mračnjaštva i fašizma. Ilustracija kako su je oni videli jeste i anarhistička parola nošena na zastavama - "Ni bog, ni država, ni šef".

Njima nasuprot nacionalisti su tvrdili da su nosioci reda i sigurnosti, te da se bore protiv bezbožnika i ubica. Verska dimenzija je zaista mnogima bila ključna. Dok su jedni sistematski uništvali crkve i ubijali sveštenike, kao oličenje reakcije, suprotna strane je čak proglasila krstaški rat.

Sovjeti su inače pomoć republici naplaćivali u zlatu. Od 704 tona zlata koliko je Španija tada posedovala, 510 je završilo u Moskvi. Preostale 194 tone dospele su u Francusku, po istom osnovu.

Staljin je republikancima dostavio do 806 aviona, 362 tenka i oko 1.800 artiljerijskih oruđa, uz najviše 3.000 vojnih instruktora. Zanimljivo je da je drugi najveći snabdevač naoružanjem republikanaca bila Poljska.

Koliko se zna, u sastavu republikanskih formacija, u internacionalnom brigadama borilo se 1664 Jugoslovena, na strani nacionalista bilo ih je svega nekoliko.

Španija će se postupno oporaviti tek šezdesetih privrednim bumom koji je nazvan "Špansko čudo" zbog stope rasta u zemlji koja je godinama bila preko šest procenata.

Francisko Franko ovaj svet napustiće novembra 1975.

Režim koji je ustrojio, izrazito reakcionaran, odbačen je pošto je kralj Huan Karlos Burbonski koga je on pripremao za preuzimanje vlasti i vaspitavao, ubrzo uveo demokratski poredak.

(Telegraf.rs/Tanjug)