"Možda ih više nikada neću videti": Porodice u strahu dok Iran šalje opozicionare na vešala

Niki Nikbakht dolazi iz bliske porodične zajednice. U svom domu u Osnabriku, na severozapadu Nemačke, sa tugom prelistava fotografije svoja dva starija brata, Hadija i Fazlolaha. Na jednoj fotografiji Hadi joj se smeši dok grli svoja dva sina. Ima i petomesečnu ćerku koja nikada nije upoznala svog oca.

On se nalazi u zatvoru još pre njenog rođenja i osuđen je na smrt od strane Islamske Republike Iran.

Preporučujemo

"Stalno razmišljam: šta ako se to zaista dogodi? Šta ako više nikada ne budem videla svoju braću?", kaže Niki, boreći se sa suzama.

"Ali onda sebi kažem: 'Niki, moraš da nastaviš. Moraš da se boriš. Ostani jaka. Ne dozvoli da te ovo slomi.'"

Hadi (45) i Fazlolah (50) samo su dvojica od desetina iranskih političkih zatvorenika kojima trenutno preti pogubljenje.

Norveška organizacija Iran Human Rights (IHR), koja prati slučajeve kršenja ljudskih prava u Iranu, tvrdi da je režim povećao broj egzekucija koristeći rat kao pokriće.

U sredu je IHR osudio pogubljenje Mohameda Amini Dehaganija, koji je uhapšen zbog učešća u januarskim protestima i osuđen na smrt nakon, kako tvrdi organizacija, "nepravednog suđenja".

Od početka godine iranske vlasti su pogubile najmanje 47 političkih zatvorenika, što predstavlja veliki porast u odnosu na 16 u istom periodu prošle godine, piše CNN, koji je zatražio i komentar od iranskih vlasti.

"Visoka politička cena"

Kada su krajem prošle godine širom Irana počeli masovni protesti, američki predsednik Donald Tramp upozorio je iransko rukovodstvo da ne sprovodi nasilan obračun sa demonstrantima, poručujući da će SAD "doći da ih spasu".

Iranski režim je, međutim, pojačao represiju i upotrebio smrtonosnu silu protiv demonstranata.

Foto: Tanjug/AP

Broj stradalih je predmet spora. Američka organizacija Human Rights Activists News Agency (HRANA) tvrdi da je potvrdila smrt više od 6.000 demonstranata, dok se dodatnih 17.000 slučajeva još istražuje.

Iranska vlada priznala je više od 3.000 žrtava, ali je za većinu smrti optužila "izgrednike" koji su, prema njenim tvrdnjama, bili deo organizovane zavere koju je predvodio Izrael.

Ipak, Tramp je tvrdio da su njegova upozorenja, kao i odluka da SAD ne intervenišu direktno, sprečila dalje krvoproliće.

Nekoliko nedelja kasnije, nakon što su SAD i Izrael pokrenuli veliki rat protiv Irana, Tramp je pozvao Irance da "iskoriste trenutak i vrate svoju zemlju".

"Amerika je uz vas. Dao sam vam obećanje i ispunio sam ga. Ostalo je na vama, ali mi ćemo biti tu da pomognemo", rekao je tada predsednik SAD.

Međutim, kako su Tramp i Bela kuća izgubili interesovanje za nastavak sukoba, a globalne ekonomske posledice postale ozbiljnije, retorika Vašingtona se ublažila, dok je podrška iranskim disidentima oslabila.

Kada su SAD i Iran 17. juna potpisali memorandum o razumevanju sa 14 tačaka, u dokumentu nije bilo pomena demonstranata, progonjenih opozicionara ili ljudskih prava.U isto vreme, dok je pregovarao sa SAD, Iran je već počeo da povećava broj pogubljenja, tvrde organizacije za ljudska prava.

"Dok je pažnja međunarodne zajednice bila usmerena na rat, iranski režim je video priliku da pogubi političke zatvorenike, jer u normalnim okolnostima takve egzekucije izazivaju međunarodnu osudu i imaju visoku političku cenu", rekao je direktor IHR-a Mahmud Amiri-Mogadam za CNN.

Svako pogubljenje šalje zastrašujuću poruku: i dalje smo mi ti koji odlučujemo i pobuna neće biti tolerisana.

Iznuđena priznanja

Čini se da popuštanje međunarodnog pritiska u nadi da će se postići mir i ponovo otvoriti Ormuski moreuz ostavlja malo nade za braću Nikbakht.

Hadi i Fazlolah uhapšeni su pre velikih januarskih protesta, u njihovoj kući u Golpajeganu.

Organizacije za ljudska prava navode da su uhapšeni 25. oktobra 2025. godine, kada su vlasti pokušale da zaplene njihovu zemlju.

Braća su godinama bila politički aktivna. Učestvovala su i u kampanji za održavanje referenduma o Islamskoj Republici.

Početkom juna osuđeni su na smrt zbog široko definisanog krivičnog dela "fesad fil arz" (korupcija na Zemlji), koje u iranskom zakonodavstvu može nositi smrtnu kaznu.

Optuženi su da su podsticali mlade ljude na proteste protiv vlasti.

"Islamska Republika nikada ne želi da prizna da ima političke protivnike ili političke zatvorenike. Uvek pokušava da politički aktivne ljude predstavi kao opasne kriminalce, kako bi ih prikazala kao pretnju društvu i opravdala smrtnu kaznu", kaže Niki Nikbakht.

"U stvarnosti, oni samo stvaraju strah u društvu."

Iran tvrdi da svi zatvorenici imaju pravo na pravično suđenje.

Međutim, Nikbakht kaže da su njena braća mesecima bila pritvorena bez odgovarajućeg procesa i da je njihov slučaj ubrzan nakon početka rata između SAD i Irana.

"Rat je zaista imao uticaja", rekla je.

Organizacije za ljudska prava navode da se režim oslanja na prisilna priznanja kako bi opravdao pogubljenja.

Foto: Tanjug/AP

Priznanja dobijena mučenjem

Naser Bekerzade (26) i Mehrab Abdolahzade (28) samo su neki od primera. Početkom godine priznali su teške zločine.

U snimku koji je objavila iranska državna televizija, Bekerzade je rekao da je fotografisao policijske stanice i objekte Iranske revolucionarne garde.

Međutim, u telefonskim razgovorima iz zatvora sa porodicom i organizacijama za ljudska prava, obojica su negirali zločine za koje su javno priznali krivicu.

Tvrdili su da su bili mučeni i prisiljeni da daju lažna priznanja.

"Bio sam izložen najtežoj psihičkoj torturi. Ostavili su me samog u toj ćeliji po 20 dana", rekao je Bekerzade. "Izgubio sam razum."

Abdolahzade je u poruci iz zatvora rekao: "Čujete moj glas iz Centralnog zatvora Urmija i možda je ovo poslednji put da ga čujete. Od prvog dana hapšenja iznuđivali su priznanja od mene kroz torturu i pretnje. Ta priznanja su potpuno lažna. Nijedna optužba protiv mene nije tačna. Oni to znaju, a Bog zna. Ja sam nevin."

Organizacije za ljudska prava navode da takva povlačenja priznanja nisu iznenađenje.

"Svi politički zatvorenici koji su pogubljeni u poslednja tri meseca, prema našim podacima, osuđeni su na osnovu priznanja iznuđenih nakon torture", rekao je Mogadam iz IHR-a.

Bekerzade i Abdolahzade pogubljeni su početkom maja.

"Svaki dan može biti poslednji"

Kurdski iranski aktivista Hamid Čapati delio je zatvorsku ćeliju sa ovom dvojicom muškaraca u zloglasnom Centralnom zatvoru Urmija. On je nedavno pobegao iz Irana u Irak, strahujući da bi i sam mogao biti pogubljen.

"Za Nasera, Mehraba i svakog zatvorenika osuđenog na smrt, svaki dan može biti poslednji dan, a svaki trenutak poslednji trenutak. Noću ne mogu da spavaju", rekao je Čapati za CNN.

Rekao je da mu je Bekerzade nekoliko dana pre pogubljenja poslao poruku preko zajedničkog prijatelja i želeo poslednji razgovor.

Taj razgovor se nikada nije dogodio.

"Kada sam čuo vest o njegovom pogubljenju, imao sam osećaj kao da su pogubili i mene", rekao je Čapati.

Zbog ovakvih slučajeva Niki Nikbakht kaže da ne može da odustane.

Ona želi da bude glas svoje braće i koristi međunarodnu javnost i medije kako bi povećala pritisak na režim koji im preti smrću. Ali kaže da je to izuzetno teško.

"Možda se ponekad nasmejem, ali to je sve što mogu da uradim pred drugim ljudima – da se nasmejem i izgledam snažno. Ali iznutra se stalno pitam: Zašto se ovo dešava? Zašto ljudi moraju da prolaze kroz ovo samo zato što žele slobodu? To je neverovatno teško", rekla je Nikbakht.

(Telegraf.rs)