Proizvođač slatkiša pokušao da uštedi na šećeru: Njegove bombone ubile su 20 ljudi i zauvek promenile istoriju

Danas, dok listate objave na društvenim mrežama, verovatno nailazite na ozbiljna upozorenja da previše popustljiv pristup regulisanju hrane može dovesti do teških, pa čak i smrtonosnih oboljenja.

Čak i "nevidljiva ruka tržišta" mora da vodi računa o higijeni pre nego što se bavi proizvodnjom hrane.

Preporučujemo

Istovremeno, na drugoj društvenoj mreži koju više ne koristite, ali još niste obrisali nalog, možda imate onu jednu tetku koja uporno objavljuje upozorenja da ove jeseni obavezno pregledate slatkiše koje deca dobiju za rođendan ili Noć veštica, jer je čula da će neko navodno trovati bombone.

Na prvi pogled, ove dve teme deluju potpuno različito. Međutim, obe vode poreklo od istog događaja starog više od jednog i po veka. I ozbiljna regulativa u oblasti bezbednosti hrane i brojne paranoične priče mogu se povezati sa jednom tragedijom - trovanjem slatkišima u Bredfordu 1858. godine, prenosi portal Popular Mehanics.

Ova mračna priča upozorenja više podseća na jeftini viktorijanski horor-roman ili delo Čarlsa Dikensa nego na stvarni događaj. Tome doprinosi i nadimak njenog glavnog aktera, prodavca slatkiša Hambag Bilija. Njegovo pravo ime bilo je Vilijam Hardejker, a nadimak je dobio po vrsti bombona koje je prodavao i koje su se zvale "humbug".

Ako reč „"umbug" poznajete samo iz čuvene rečenice iz romana "Božićna priča", to je razumljivo. Međutim, još od dvadesetih godina 19. veka "humbug" je označavao i vrstu kuvanih tvrdih bombona, koje bismo danas nazvali tvrdim karamelama.

Upravo one bile su među Hardejkerovim najprodavanijim proizvodima. Tradicionalni recept podrazumevao je mešanje vode, biljne gume i šećera u gustu masu koja bi se zatim osušila i očvrsnula. Najčešći ukus bio je nana, mada su u Australiji i nekim drugim krajevima postojale i varijante sa anisom ili cimetom.

Hardejker nije sam proizvodio slatkiše. Kupovao ih je od proizvođača Džozefa Nila, čija se radionica nalazila u Ulici Stoun u Bredfordu, a zatim ih je prevozio na Gradsku pijacu (Greenmarket), koja je kasnije bila poznata kao pijaca Kirkgate i zatvorena je u junu 2026. godine.

Tokom uobičajene proizvodnje Nil je odstupao od tradicionalnog recepta. Pošto je šećer bio skup, primenjivao je ono što bi se danas moglo uporediti sa razblaživanjem uličnih droga sodom bikarbonom, deo šećera zamenjivao je gipsom u prahu.

Taj prah tada se nazivao "daft". Danas ga poznajemo kao gips, odnosno pariški gips.

Tokom sedmice koja je prethodila pijaci održanoj u subotu, 30. oktobra 1858. godine, Nil je trebalo da napravi novu turu "humbug" bombona za Hardejkera. Međutim, ostao je pri kraju zaliha "dafta" na koji se oslanjao u proizvodnji. Ono što je usledilo bila je serija pogrešnih prenesenih informacija koja je na kraju imala smrtonosne posledice.

Nil je zamolio jednog svog podstanara da pređe otprilike osam kilometara do apotekara, od koga bi nabavio potreban gips. Da je Nil sam otišao, možda bi primetio da apotekar, Čarls Hodžson, nije tamo i da je dozvolio svom šegrtu, Vilijamu Godardu, da upravlja radnjom umesto njega.

To bi možda navelo Nila da se zamisli, ali podstanar nije razlikovao jednog čoveka od drugog, i na kraju krajeva, jedan je bio podjednako dobar kao i drugi.

Verovatno je ovo bio isti način razmišljanja koji je Vilijam Godard primenio kada je, da bi ispunio zahtev podstanara za 12 funti droga, Godard ušao u zadnji deo apotekarske radnje i pronašao, prema BBC, "dva neobeležena bureta belog praha u sobi". Jedan lažni šećer bio je podjednako dobar kao i drugi.

Problem je, naravno, bio u tome što su ova dva bureta sadržala veoma različite prahove, "jedno je sadržalo bezopasan draft, a drugo otrovni arsen".

Istine radi "tada nisu znali da je to otrov". Iako je arsen bio komponenta u mnogim aspektima viktorijanskog života, od sveća do boja, zemlja je bila dobro svesna njegovog smrtonosnog potencijala.

Samo nekoliko godina pre nego što je Godard napravio svoju užasnu grešku, Parlament je, zapravo, usvojio zakon u nadi da će obuzdati smrtne slučajeve povezane sa arsenom. Zakon o arsenu iz 1851. godine bio je pokušaj da se reguliše prodaja arsena kako bi se sprečila njegova kupovina za ubilačke svrhe.

"Svaka osoba koja proda bilo koji arsen mora odmah", navodio je zakon, "i pre isporuke tog arsena kupcu, uneti ili naložiti da se unese na pravedan i redovan način u knjigu ili knjige koje će ta osoba čuvati u tu svrhu".

Prodavac je morao da vodi pisanu evidenciju o svima onima koji su od njih kupili arsen. Čak i tada, nisu mogli tek tako da prodaju bilo kome:

"Nijedna osoba ne sme prodati arsen bilo kojoj osobi koja je nepoznata osobi koja prodaje takav arsen, osim ako se prodaja ne izvrši u prisustvu svedoka koji je poznat osobi koja prodaje arsen, i kome je kupac poznat, i koji potpiše svoje ime, zajedno sa svojim mestom prebivališta, na takvim unosima, pre isporuke arsena kupcu, i nijedna osoba ne sme prodati arsen bilo kojoj osobi osim punoletnoj osobi".

Problem je bio u tome što ovaj zakon nije regulisao ko može da obavlja prodaju. Viktorijanska Britanija nije imala definiciju farmaceuta.

I tako su apotekari poput Čarlsa Hodžsona mogli slobodno da drže arsen u svom inventaru, što je ljudima poput Vilijama Godarda omogućilo da pogrešno zamene taj arsen za gips, koji bi Džozef Nil dobijao od svog podstanara i pokušavao da ga proda kao šećer koji bi pretvorio u bombone koje bi prodavao Vilijamu "Prevarantu Biliju" Hardejkeru.

Nakon što je ova posebna serija slatkiša napravljena, Hardejker je imao priliku da sve obustavi. Kada je Hardejker stigao da pokupi bombone 30. oktobra 1858. godine, primetio je da su drugačije nijanse nego obično. Ali Nil ga je uverio da su u redu, da je i sam probao neke i da su imali podjednako dobar ukus (Nil nije pripisao snažno povraćanje koje je kasnije doživeo slatkišima).

Ipak, Hardejker nije bio zadovoljan. Tamnija nijansa je ukazivala na to da je proizvod neispravan. Stoga, Hardejker nije hteo da ode sa njima. Barem ne po punoj ceni. Pregovarao je o popustu sa Nilom, i pošto je obezbedio nešto dodatnog novca da vrati u džep, "Prevarant Bili" je odneo svoje slatkiše na pijacu, gde su se prodavali, kao i obično, kao ludi.

Sledećeg dana, 31. oktobra, dečaci su počeli da umiru. Džozef Skot 14 godina, Ilajdža Rajt 9 godina, Orlando Baran 5 godina, Džon Henri Baran 2 godine - svi su mrtvi ili su umirali baš kada su lekari stigli.

Neki od bredfordskih lekara okrivili su bolest, ali jedan, dr Džon Henri Bel, posumnjao je na trovanje. Kada je utvrdio da je porodica Baran, kojoj je bilo loše, od odraslih do dece, takođe konzumirala slatkiš kupljen prethodnog dana u Grinmarketu, dr Bel je zapravo testirao slatkiš postupkom poznatim kao Rajnšov test, koji uključuje "zagrevanje uzorka bakarnim trakama". Test je potvrdio najgoru sumnju dr Bela.

Svako ko je konzumirao slatkiše iz te serije bio je izložen opasnom, a moguće i fatalnom, nivou arsena.

Do 4. novembra, broj mrtvih je dostigao 18, a broj onih koji su se razboleli bilo je nemoguće izračunati. Kada ga je policija ispitivala, "Prevarant Bili" je procenio da je samo tog dana prodao otprilike hiljadu slatkiša.

Bredford Observer je to nazvao "najstrašnijom nesrećom koja je možda ikada zadesila okrug... šireći patnju, tugu i jad".

Savremeni stručnjaci koje je konsultovao BBC priznaju da, iako je zvanični broj umrlih bio 20, sa oko 200 koji su se razboleli ali su preživeli, stvarni broj pogođenih ljudi je mogao biti mnogo veći, pa čak i van granica Bredforda, "jer su slatkiši pronađeni i u Lidsu i čak do Boltona“.

Policija je na kraju pratila izvor arsena i uhapsila asistenta, Godarda, koji je prodao prah. Zatim su uhapsili Hodžsona, iz čije je prodavnice arsen prodat. Nil je pokušao da pobegne od vlasti kada su krenuli za njim, ali je na kraju i on uhvaćen i uhapšen.

Trojica muškaraca trebalo je da se sude za smrt 20 ljudi, od kojih su mnogi bila deca, neki od njih su imali samo 17 meseci.

Pojavivši se pred sudijom Baronom Vorenom u decembru te godine, Voren je odmah utvrdio da nema slučaja protiv Nila, jer nije bio tamo zbog kupovine, i pustio ga je na slobodu. Sudija je potom utvrdio da nema slučaja protiv Godarda, koji je bio samo šegrt koji je služio svom gospodaru, pa je i on pušten.

Na kraju, samo je Hodžson trebalo da se sudi, i čak i tada, usred postupka, sudija je utvrdio da nema slučaja ni protiv Hodžsona, i pustio ga na slobodu.

Nakon incidenta usledilo je negodovanje javnosti, i to se ispostavilo kao prelila čaša u vezi sa propisima o hrani i lekovima u Britaniji.

Više od 30 godina, aktivisti i stručnjaci su lupali u bubanj za više standarde, ali je bio potreban ovaj gnusni nemar da pokrene stvari.

Trovanje slatkišima u Bredfordu odigralo je glavnu ulogu u usvajanju Zakona o falsifikovanju hrane ili pića iz 1860. godine, kao i Zakona o apotekama iz 1868. godine, kojim su utvrđeni kriterijumi za kvalifikovane farmaceute koji su mogli da učestvuju u prodaji otrova poput arsena.

"Prevarant Bili", proizvođač slatkiša sa Dikensovim imenom koji je nenamerno ubio 20 ljudi, nije izašao iz incidenta nepovređen. Konzumiranje jednog od njegovih slatkiša izazvalo je paralizu pola njegovog tela. Umro je 1866. godine i bio je sahranjen u neobeleženom grobu koji neće biti pronađen do marta ove godine.

Incident je ovekovečen u jezivoj satiričnoj slici objavljenoj na stranicama časopisa Panč. Slika, pod nazivom "Veliki proizvođač pastila. Nagoveštaj Pater familijasu", prikazuje skelet koji meša lonac prevare, sa posudom gipsa sa jedne strane i posudom arsena sa druge.

Tu jezivu sliku nacrtao je umetnik Džon Lič, čovek najpoznatiji po stvaranju omiljenih originalnih ilustracija za priču Čarlsa Dikensa "Božićna priča".

(Telegraf.rs)