Eutanazija tinejdžerke podelila Holandiju: Mučenoj 17-godišnjakinji ispunjena želja, kolege osudile lekara

U oktobru 2023. godine, kontroverzni holandski lekar Meno Osterhof je posetio jednu od svojih pacijentkinja u kući. Ali za razliku od većine njegovog posla, njegova svrha tog dana nije bila da spase život, već da ga okonča!

Njegova pacijentkinja je bila sedamnaestogodišnja Milu Verhof (17), žrtva silovanja koja je pretrpela duboku psihološku traumu.

Preporučujemo

Nakon godina neuspešnog lečenja, tražila je da bude eutanazirana, a Osterhof je bio lekar koji je izvršio njen zahtev, prenosi Daily Mail.

Sada, godinama kasnije, Miluini roditelji i doktor Osterhof suočavaju se sa pravnim bitkama nakon što je 14 psihijatara i lekara privatno pisalo holandskom javnom tužiocu tražeći da se sprovede preliminarna krivična istraga o eutanaziji Milu Verhof.

Tražili su da se ispita u kojoj meri su njeni roditelji, zajedno sa dva psihijatra, uticali na tinejdžerku u njenom izboru za eutanaziju, sugerišući da više nije mentalno sposobna. Njeni roditelji sada podnose disciplinski postupak, tvrdeći da im je pismo nanelo ozbiljnu štetu.

Ali iza pravnih sporova stoji priča o mladoj devojci čiji je život obeležen godinama traume. Majka je Milu Verhof nekada opisivala kao veselu, osetljivu devojku koja je uživala u srećnom odrastanju u srednjoj klasi.

Ali njen život se dramatično promenio nakon što je njen stariji brat, Dan, koji ima Daunov sindrom, teško oboleo kada je ona imala 11 godina i proveo mesec dana u komi.

Ta iskušenja su je ostavila mučne noćne more i flešbekove, a u roku od dve godine je silovana, što ju je uvuklo u spiralu posttraumatskog stresnog poremećaja, depresije i samopovređivanja.

Tokom kasnijeg boravka u bezbednoj psihijatrijskoj ustanovi, ponovo ju je seksualno zlostavljao drugi pacijent. Godine koje su usledile obeležile su ponovljeni tretmani, lekovi, psihijatrijski prijemi i pokušaji samoubistva.

"Uvek smo govorili jedno drugom, moj muž i ja, da jedina od koje nećemo očekivati probleme jeste naša devojčica. Bila je tako fina i tako slatka. Uvek, uvek se smejala... To ju je učinilo ranjivom, mislim", rekla je njena ajka Mirej.

Dok su lekari nastavljali da pokušavaju da joj pomognu, Milu je više puta tražila eutanaziju, uverena da je njena patnja postala nepodnošljiva. Većina psihijatara je odbila te zahteve, tvrdeći da je jednostavno premlada, dok je drugi potpuno odložio njen zahtev.

Njena porodica kaže da je ovo bio težak udarac za tinejdžerku, koja je osećala da se njena patnja ignoriše i da joj se glas ućutkuje. Očajna, Milu je potražila goktora Osterhofa nakon što je za njega saznala preko medijskog izveštavanja.

Do tada je doktor već postao sinonim za jednu od najkontroverznijih medicinskih praksi u Holandiji.

Pristalice su ga hvalile kao saosećajnog lekara koji pomaže pacijentima čija je psihološka patnja postala nepodnošljiva, dok su ga kritičari osuđivali zbog prelaska etičke granice.

Sve se više specijalizovao za psihijatrijske slučajeve otkako je zemlja legalizovala eutanaziju 2002. godine za pacijente koji podnose "dobrovoljni i dobro razmotren" zahtev za okončanje "nepodnošljive" patnje tamo gde "nema izgleda za poboljšanje" i "nema razumne alternative".

Iako ogromna većina smrtnih slučajeva uz pomoć lekara i dalje uključuje terminalne fizičke bolesti, broj odobrenih isključivo na osnovu psihološke patnje naglo je porastao poslednjih godina.

Za razliku od mnogih svojih kolega, doktor Osterhof veruje da teške psihijatrijske bolesti mogu biti podjednako nepodnošljive i neizlečive kao i terminalni rak.

Tokom više od četiri decenije rada kao psihijatar, kaže da je zaključio da su neki pacijenti iscrpeli sve realne mogućnosti lečenja i da zaslužuju isto pravo na ono što on smatra mirnom smrću.

"Sasvim je neprirodno dati osobi koja je fizički zdrava smrtonosnu injekciju. Ali mi potcenjujemo teret psihijatrijskih bolesti. Kažemo: Hajde, sunce sija“ i tako dalje. Drugi način je da ljudi nepodnošljivo pate ili da izvrše samoubistvo", kaže on.

U početku je Osterhof predložio Milu da pokuša sa dubokom stimulacijom mozga, procedurom koja se ponekad koristi za lečenje teškog opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Ali tinejdžerka je insistirala da jednostavno želi da umre.

Dana 2. oktobra 2023. godine, Osterhof je otputovao u porodičnu kuću Verhofovih, gde je Milu odlučila da provede svoje poslednje sate u svojoj dečjoj sobi.

Uradila je nokte i izabrala večernju haljinu i visoke potpetice u kojima je želela da bude sahranjena.

Dok su roditelji stajali pored nje, Osterhof joj je dao smrtonosnu injekciju, koja se sastojala prvo od lidokaina za utrnuće mesta gde će je igla ubosti, leka koji izaziva komu i mišićnog relaksanta zvanog rokuronijum, zbog čega je prestala da diše.

"Srećan put", rekao je tinejdžerki, "toliko si toga prošla".

Njeni roditelji nikada nisu krili svoju podršku njenoj odluci. Miluina majka, Mirej Verhof, dosledno je tvrdila da je pažljiva procena doktora  Osterhofa potvrdila ono čemu su svedočili godinama.

"Zbog izuzetno pažljivog i opreznog pristupa dr Osterhofa, mi kao roditelji smo verovali da je njegov zaključak da Milou zaista ne može dalje i da su dani za nju neproživljivi jedini ispravan i potvrdio je ono što smo mi kao roditelji dugo videli kod našeg deteta", rekla je ona.

Ostajući blizak porodici tokom procesa, Osterhof je kasnije govorio na Miluovoj sahrani. Međutim, slučaj je bio daleko od završetka.

Dokumentarac pod nazivom "Bitka Milu Verhof se nastavlja", koji je pratio put tinejdžerke ka eutanaziji, postao je najgledaniji program holandske javne televizije te godine i doneo je pitanje psihijatrijske eutanazije u domove širom zemlje.

Za pristalice, prikazivao je mladu ženu čija je patnja priznata nakon godina neuspešnog lečenja. Ali za kritičare, predstavljao je razornu optužnicu sistema mentalnog zdravlja koji je na kraju ponudio ranjivoj i poraženoj tinejdžerki smrt umesto oporavka.

U roku od nekoliko meseci od smrti Milu Verhof, 14 psihijatara i lekara privatno je pisalo holandskom javnom tužiocu izražavajući zabrinutost zbog načina na koji je Osterhof vodio slučaj, uključujući njegovu odluku da javno podeli snimljeni razgovor sa Milu u kojem je razgovarao o njenoj želji da umre.

Tvrdili su da ona "možda nije bila potpuno kompetentna da donosi odluke da proceni svoje pravo na život ili da adekvatno zaštiti svoje potrebe za negom u situaciji akutne nevolje".

Na snimku se vidi Milu kako razmišlja o budućnosti za koju je verovala da joj je uskraćena.

"Volela bih da sam imala još jedan život, ali mi to nije dato", rekla je.

Kada ju je Osterhof pitao kako bi odgovorila ljudima koji kažu da je još uvek premlada, Milu je odgovorila: "Nije stvar u godinama; stvar je u patnji. Pokušala sam sve što sam mogla da je učinim boljom".

Lekari nikada nisu eksplicitno pozvali na krivičnu istragu, ali je Osterhof javno odgovorio, zahtevajući da se izvine, što su oni odbili.

U julu ove godine, roditelji Milu Verhof su pokrenuli disciplinski postupak u nastojanju da otkriju identitet 14 lekara i psihijatara koji su potpisali pismo, tvrdeći da su im navodi u njemu naneli ozbiljnu štetu i da bi trebalo da imaju priliku da se brane.

Njihov advokat je rekao da je pismo imalo dubok uticaj na porodicu. Do trenutka kada je postalo javno, regionalni odbor za preispitivanje eutanazije već je zaključio da je smrt Milu Verhof izvršena sa dužnom pažnjom i u potpunosti u skladu sa holandskim zakonom.

Otkriće je došlo dok su njeni roditelji još uvek tugovali zbog smrti svoje ćerke, nakon godina provedenih u strahu da će se ona umesto toga ubiti.

"Ovi psihijatri nikada nisu lečili Milu. Nikada je nisu videli. Nisu znali njen medicinski karton, a ipak su nas pravosudnom sistemu predstavili kao roditelje koji su doveli naše dete do smrti. I dalje patimo od toga, danju i noću", rekla je majka tinejdžerke.

Doktor Osterhof je nastavio da brani i svoje postupke i širi princip psihijatrijske eutanazije. Doktor je tvrdio da je sve što je uradio u skladu sa holandskim zakonom i tvrdio je da je "Milu želela pažnju zbog svoje situacije".

Miluina priča je daleko od jedinstvene. U Holandiji, statistika pokazuje da žene pokušavaju samoubistvo otprilike dvostruko češće od muškaraca. Među mladima uzrasta od 12 do 30 godina koji su umrli eutanazijom, više od tri četvrtine su žene.

Debata se proteže daleko izvan Holandije, a zakoni o potpomognutom umiranju dele mišljenja širom Evrope.

Jedan slučaj koji je odjeknuo širom Španije bio je slučaj 25-godišnje Noelije Kastiljo Ramos, paraplegičarke koja je preminula u martu usled zakona o eutanaziji, nakon što je preživela grupno silovanje i pokušaj samoubistva.

Za razliku od Milu, čiji su roditelji podržali njenu odluku, Noelijin otac se neumorno borio da zaustavi postupak, vodeći svoj spor preko španskih sudova i na kraju pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Njegova neuspešna pravna bitka narušila je njegov odnos sa ćerkom u mesecima pre njene smrti. Međutim, mesecima kasnije, Noelijina majka, koja je u to vreme podržala odluku svoje ćerke, javno je apelovala na lidera opozicije Alberta Nunjeza Feihoa da ukine španski zakon o eutanaziji.

"Moja ćerka nije imala terminalnu bolest", rekla je Jolanda Kastiljo u videu na društvenim mrežama.

"Imala je granični poremećaj ličnosti i opsesivno-kompulzivni poremećaj. Imala je ceo život ispred sebe".

Rekla je da Noelija nikada nije dobila psihijatrijsku negu koja joj je bila potrebna nakon grupnog silovanja 2022. godine, nakon čega je pokušala samoubistvo skočivši sa prozora sa petog sprata.

Preživela je, ali je ostala trajno paralizovana od struka nadole i u hroničnom neuropatskom bolu.

"Rečeno nam je da je eutanazija za ljude sa terminalnim bolestima, ali to nije istina“, rekla je.

"Moja ćerka nije imala nikakvu neizlečivu bolest".

Otprilike u isto vreme, još jedna mlada Holanđanka, Iris, okončala je svoj život dobrovoljnim prestankom jedenja i pijenja (VSED) nakon što je godinama bila na listi čekanja za eutanaziju.

Dejli mejl je razgovarao sa Irisinim roditeljima, koji su rekli da su iscrpeli sve mogućnosti u potrazi za lečenjem teške depresije i samoubilačkih bolesti svoje ćerke, ali ništa nije donelo trajno poboljšanje.

I slično doktoru Osterhofu, njen otac, Omar, medicinski sestra i medicinski edukator obučen u holandskom zdravstvenom sistemu, veruje da društvo primenjuje dvostruke standarde na psihijatrijske bolesti.

"Učeni smo da imamo holistički pogled, da telo i um rade zajedno. Ali kada je u pitanju psihijatrija i eutanazija, ljudi to vide drugačije", rekao je on i dodao:

"Ako neko ima rak i prošao je kroz svaki dostupan tretman, većina ljudi u Holandiji prihvata eutanaziju ako se nekoliko lekara složi da se neće oporaviti. Ali ako neko ima psihijatrijsku bolest, a pet lekara se složi da bolest neće nestati i da se osoba neće oporaviti, ljudi su mnogo osuđujućiji. Mislim da je to nešto o čemu treba da vodimo mnogo dublju diskusiju".

Dokor Osterhof je lično sproveo 12 postupaka eutanazije za pacijente koji pate isključivo od psihijatrijskih bolesti tokom perioda od 13 meseci 2023. i 2024. godine.

Među njima su bili i prvi zakonski odobreni slučajevi eutanazije koji su uključivali maloletnike uzrasta 16 i 17 godina na osnovu mentalnih bolesti.

Psihijatar, koji je postao jedan od najistaknutijih branilaca eutanazije za psihijatrijsku patnju, tvrdi da, u pažljivo procenjenim slučajevima, to može biti najmanje štetna opcija.

On vidi eutanaziju kao srednji put između dva teška ishoda dozvoljavanja da pacijentova patnja traje unedogled ili prisiljavanja na ono što može biti nasilno ili impulsivno samoubistvo.

"Nedavanje eutanazije takođe ima posledice", rekao je Osterhof u intervjuu za Atlantik.

Jedna od tih posledica, rekao je, jeste da ljudi koji su "mentalno terminalni" mogu na kraju sebi oduzeti život.

Doktor Osterhof priznaje da su psihijatrijske dijagnoze i prognoze daleko manje pouzdane od onih za fizičke bolesti.

"Naučna osnova psihijatrije je i dalje veoma, veoma nejasna. Mnogo toga što ljudi govore jednostavno nije zasnovano ni na čemu", naveo je on.

Ipak, ne veruje da bi neizvesnost trebalo da spreči psihijatre da donose odluke o životu ili smrti. Umesto toga, tvrdi on, trebalo bi da se oslone na kliničku procenu, autonomiju svojih pacijenata i nameru da ublaže nepodnošljivu patnju.

Za Osterhofa, reakcije pacijenata nakon što su njihovi zahtevi odobreni pojačavaju to uverenje.

"Zahvalnost za ono što sam uradio je ponekad ogromna", zaključuje.

(Telegraf.rs)