"Opus Dei je od mene napravio roba": Dve sestre proživele pakao u tajnovitoj sekti iz "Da Vinčijevog koda"

Kada je Šila Džojs napunila deset godina, dobila je svoj prvi rođendanski poklon. Nije to bila Barbika niti nova haljina, već odlazak u lokalnu školu kuvanja. Bila je uzbuđena jer je to bio njen prvi izlazak nasamo sa majkom Meri. Bio je to beg iz hladnog četvorosobnog bungalova u kojem je živela sa roditeljima i još 15 braće i sestara, u siromašnom predgrađu Drogede, oko 50 kilometara severno od Dablina.

Po dolasku, grupa "prelepih žena" odvela ju je u besprekorno čistu kuhinju, govorile su joj da je "posebna" i obasipale je sveže pečenim hlebom, kiflama i kolačima - nezamislivim poslasticama za devojčicu čija porodica jedva da je mogla da priušti osnovne namirnice.

Preporučujemo

Jedva je mogla da poveruje kakva ju je sreća zadesila. Ali topao prijem u školi kuvanja tog decembarskog dana 1979. godine bio je samo zlokobna fasada. Umesto utočišta od teškog porodičnog života, to mesto postalo je prvi korak ka onome što ona danas opisuje kao život "robinje" u tajnovitoj katoličkoj organizaciji Opus Dei.

Više od tri decenije prošle su otkako je pobegla, ali Šila i dalje nosi ožiljke koje joj je ostavio cilicijum - bodljikavi metalni pojas koji je bila primorana da nosi dva sata dnevno kao čin pokajanja.

Metal joj se urezao u butinu poput bodljikave žice, ostavljajući niz ružnih izbočina, kao trajni podsetnik na sedam godina tihe službe u centru za konferencije Lismalin kompanije Opus Dei, koji se nalazi pored škole kuvanja i skriven je drvećem u zabačenom delu prirode, oko pola sata vožnje od Drogede.

Rečeno joj je da je njen poziv da bude "asistent numerarija" - što je, kako ona opisuje, u praksi značilo kućnu pomoćnicu. Šila je radila sedam dana nedeljno, ustajala svakog jutra u 6 časova, ljubila pod i izgovarala "Serviam" (latinski za "Služiću").

A služila je zaista. Njeni dani bili su ispunjeni posluživanjem doručka, čišćenjem soba gostiju, pranjem njihove odeće, služenjem za stolom tokom ručka i večere, sređivanjem kapele i pranjem svešteničkih odora, piše Daily Mail.

Svakog dana morala je da se moli dva i po sata, a na spavanje je odlazila tek u 22 časa, spremna da sutradan ponovi isti iscrpljujući ciklus.

Asistentkinjama je bilo dozvoljeno da svoje porodice vide samo jednom godišnje, a za Šilu u tom neplaćenom radu nije bilo nikakvog verskog nadahnuća - samo psihičko mučenje koje ju je dovelo do razmišljanja o očajničkim potezima.

"Postojalo je pravilo prema kojem bi, ako biste bile silovane, automatski bile izbačene. Sećam se da sam pokušavala da shvatim kako bih mogla da se izložim takvoj situaciji", kaže ona.

Da cela priča bude još gora, to čak nije bila ni najočajnija mera o kojoj je razmišljala.

Sada 56-godišnja Šila, razvedena majka dvoje dece, i dalje živi u Drogedi. Odlučila je da progovori jer ju je razbesnelo ono što je otkrila nedavna istraga lista "Mail" o organizaciji Opus Dei, koja je pokazala koliko se malo promenilo u ovoj, jednoj od najkontroverznijih verskih organizacija.

Osnovao ju je 1928. godine španski sveštenik Hoze Marija Eskriva, koji je kasnije optuživan za podršku krvavoj diktaturi generala Franciska Franka. Organizacija uči da se svetost može postići kroz svakodnevne, obične životne obaveze (Opus Dei na latinskom znači "Božje delo").

Sa gotovo 100.000 članova širom sveta, oko 500 u Velikoj Britaniji i 4.400 u Sjedinjenim Američkim Državama, ova organizacija dugo odbacuje način na koji je prikazana u bestseleru Dena Brauna iz 2003. godine "Da Vinčijev kod", nazivajući tvrdnje da je reč o zlokobnoj, osvetoljubivoj i nasilnoj sekti "zlonamernim besmislicama".

Međutim, poslednjih godina suočila se sa ozbiljnim optužbama za zlostavljanje žena širom sveta, a novinari su otkrili da u Velikoj Britaniji i dalje postoje uznemirujuće sličnosti sa distopijskim romanom Margaret Atvud "Sluškinjina priča".

Sa svojim uticajem koji doseže čak i do britanskih univerziteta, Opus Dei regrutuje ranjive mlade žene u centre poput koledža za ugostiteljstvo Lejkfild, povezane škole kuvanja u bogatom delu Hempsteda, na severu Londona.

Predstavljajući se kao potencijalna studentkinja, novinarka je otkrio da tamo živi mala grupa devojaka koje su se obavezale na doživotni celibat i odustale od profesionalnih ambicija kako bi radile kao kućne pomoćnice u obližnjoj kući "Netherhall", studentskom domu za muškarce kojim takođe upravlja Opus Dei.

Baš kao što je Šila radila u Lismulinu, ove često visokoobrazovane mlade žene kuvaju, čiste i peru veš za studente i sveštenike koji tamo žive, ali im je zabranjeno da razgovaraju sa njima ili čak da budu viđene u njihovom društvu, osim kada ih poslužuju za stolom.

Početkom ovog meseca objavljeno je da je Pedro Baljester, bivši stanar Netherhall-a i član Opus Dei, predložen da bude proglašen za sveca od strane ove organizacije.

Student hemijskog inženjerstva iz Mančestera nominovan je zbog vere i hrabrosti koju je pokazao boreći se protiv raka karlice, od kojeg je preminuo 2018. godine u 21. godini.

Internet stranica Opus Dei koja promoviše njegovu kandidaturu za sveca puna je priča ljudi koji tvrde da ih je inspirisao ili da im je uslišio molitve.

Za one koji su iskusili život kao "asistent numerarije", uznemirujuća je pomisao da bi njegova kanonizacija mogla privući još više ljudi u organizaciju koja žene stavlja u tako podređene uloge.

"Brinem za ove devojke", kaže Šila, koja već godinama ide na terapiju, ali i dalje mnogo toga što joj se dogodilo potiskuje.

"Nisam sigurna da bih mogla da obradim sve to, posebno kada pomislim na svoja dva sina. Bila sam dete kada sam prvi put otišla u tu školu kuvanja. Kako su mogli da urade ono što su uradili jednom detetu?", pita se Šila.

Njena sećanja su još bolnija zbog činjenice da je upravo njena majka bila ta koja ju je izložila iskorišćavanju.

Dok njen otac Pedi, siromašni poljoprivrednik, nikada nije bio član Opus Deija, Meri je bila jedna od njihovih "supernumerarija" - sledbenica koje ne žive u institucijama organizacije, već u svojim domovima.

"Svi članovi imaju duhovnu obavezu da regrutuju nove ljude, a ona je za to koristila sopstvenu decu", kaže Šila.

"Moj otac je prepustio vođenje kuće i brigu o deci mojoj majci. Ili ga nije bilo briga šta nam se događa, ili nije primećivao šta se dešava, ili oboje", kaže Šila.

Kao sedmo dete u velikoj porodici Pedija i Meri, Šila se radovala svakom odlasku u školu kuvanja subotom i posebno joj je prijala pažnja koju su joj pružale asistentkinje numerarije.

"Verovatno su i same imale samo 18 ili 19 godina, ali za mene su bile odrasle osobe i nisam bila navikla da dobijam pažnju odraslih. Okruženje je bilo prijatno, bilo je čisto, bilo je gostoljubivo. Ni na to nisam bila navikla. Govorimo o siromaštvu, pa čak ni pristup hrani nije bio redovan, a nismo imali ni grejanje. Zato je odlazak na toplo mesto i to da nam neko pravi kolače delovalo veoma posebno", priseća se nekadašnja robinja kulta.

Kako su nedelje prolazile, asistentkinje numerarije počele su sa svojim pravim ciljem - svakoj devojčici dale su karticu sa likom osnivača Opus Deija Hozea Marije Eskrive i predložile im da mu se mole.

Bile su tu i lekcije iz veronauke - učenja i načela katoličke vere - pa su se ti časovi nastavili svake subote sve do Šiline 14. godine.

"To je trenutak kada su pojačali pritisak. Dodelili su mi jednu asistentkinju numerariju koja je sa mnom razgovarala mnogo intenzivnije i govorila mi da imam poziv i da Bog to želi za mene. Počela sam da se osećam zarobljeno, ali sam mislila da, ako im moja majka veruje, možda bi trebalo i ja", priča Šila.

Dok su njene prijateljice otkrivale radosti školskih zabava i izlazaka u grad, Šila je po ceo dan radila u konferencijskom centru, a noću se brinula o mlađoj braći i sestrama.

Sa 15 godina majka ju je ispisala iz škole, neposredno pre nego što je trebalo da polaže završne ispite. Prema Šilinim rečima, sekta to podstiče kako bi ženske sledbenice ostale neobrazovane, izolovane i potpuno zavisne od njihovih učenja.

Doživela Hristove muke

Godine 1985, njena majka je 16-godišnjoj Šili rekla da više nema mesto u porodičnoj kući i da će se preseliti u centar Lismulin da tamo živi. Tada je njen košmar zaista počeo.

Narednih šest godina Šila je svaki dan provodila pod naređenjima starijih članova, uključujući numerarije - članove koji žive u centrima organizacije, ali rade van njih i svoje plate doniraju Opus Deiju.

Obučene u uniforme sobarica dok su posluživale za stolom, asistentkinjama je bilo zabranjeno da se obraćaju onima koje služe ili čak da ih gledaju u oči. Između jela morale su da se kriju iza paravana.

Ako bi previše sporo stigle do stola, pozvali bi ih zvonom - a zatim ih kritikovali zbog lenjosti.

Što se tiče njihove hrane, asistentkinje su dobijale ostatke od prethodnog dana.

Za razliku od topline i pažnje koju je doživela kada je prvi put došla u školu kuvanja, nadređeni su Šilu stalno podsećali da je "ništa" i terali je da učestvuje u ritualima samokažnjavanja, po uzoru na Hristove patnje.

Pored nošenja cilicijuma, asistentkinje numerarije morale su da se tuširaju hladnom vodom, spavaju na podu i bičuju gola leđa i zadnjicu malim bičem koji se nazivao "disciplina".

U početku Šila nije primala nikakvu platu, ali kada je postala starija, bilo joj je dozvoljeno da potroši najviše pet funti - oko 19 funti danas - na osnovne potrepštine poput higijenskih uložaka. Do tada je morala da ih traži od numerarija, koje su ih držale zaključane u ormaru.

Svaki potrošeni peni morao je da bude evidentiran i prijavljen direktoru centra, pa je to izgledalo kao kontrola predstavljena kao nezavisnost.

"To je ropstvo. Prisiljavati ljude da rade bez ikakve finansijske naknade jeste ropstvo", kaže Šila.

Kada je napunila 18 godina, stalno je razmišljala o samoubistvu. Ali nekako je osećala da duguje zahvalnost svojim zlostavljačima koji su je izvukli iz siromaštva i dali joj čistu posteljinu i topao krevet.

"Morala sam da pokušam da oduzmem sebi život na način koji ne bi izgledao kao da je Opus Dei kriv. Bila sam veoma zaštitnički nastrojena prema njima. Zato sam razmišljala o gladovanju, anoreksiji. Čak sam proučavala skorbut, prolazila kroz scenarije povezane sa hranom koji bi me ubili, ali ne bi izgledali kao samoubistvo", prisetila se Šila.

Iako vrata nisu bila zaključana i niko ih fizički nije sprečavao da odu, asistentkinje su se plašile posledica ako bi to učinile.

"Koristili su zastrašujući, preteći jezik, govorili vam da ćete otići u pakao i biti prokleti. A znali su da vas drže zarobljenim jer niste završili nikakvo formalno obrazovanje."

Takve pretnje korišćene su i da zarobe njenu sestru Margaret, koja je dve godine mlađa od Šile i koja se, kao i ona, sa 16 godina preselila u Lismulin.

Danas i dalje žive nedaleko jedna od druge u Drogedi. U domu razvedene Margaret nalaze se fotografije njena dva sina i radovi koje su joj oni tokom godina pravili. Ona i Šila su bliske i često razgovaraju. Ali u Lismulinu je druženje bilo obeshrabrivano, a asistentkinje su morale jedna drugoj da daju "bratske opomene" čak i zbog najmanjih prekršaja, poput zaboravljanja da kleknu kada prolaze pored kapele.

"Bratske opomene znače da morate da prijavite svoje koleginice", objašnjava Margaret. "To je bio način da spreče stvaranje bliskih odnosa, a zbog toga ste se osećali užasno."

Na kraju je Margaret zbog stresa i loše cirkulacije, izazvane dugotrajnim stajanjem, dobila čir na želucu.

"Donji delovi mojih nogu bili su tamnoljubičasti, a cilicijum je bio veoma bolan kada ste naporno radili, klečeći i ribajući tuševe. Stezali ste ga jako jer ste se plašili da će skliznuti sa noge dok poslužujete za stolom. Stalno sam bila iscrpljena i izolovana. Nikada nisam viđala porodicu i sve vreme sam se brinula da li radim stvari kako treba", rekla je Margaret.

"Nije se čak ni radilo o Bogu, već stalno o učenjima osnivača Opus Deija, kojeg su postavili na ogroman pijedestal. Posao je predstavljao fizičko zlostavljanje, ali način na koji su kontrolisali vaš um bio je mentalno zlostavljanje", dodaje.

Bez mogućnosti da odlučuju gde će živeti, sestre su na kraju premeštene u različite centre u Dablinu.

Šila je poslata u ženski dom Opus Deija, Rejtmor rezidenciju, gde je nastavila da obavlja teške fizičke poslove za studente i mlade profesionalce, dok je njen bes zbog života koji joj je nametnut sve više rastao.

Svake godine, pred obnovu njihovog godišnjeg zaveta, Šila je molila da ode. Kada je napunila 22 godine, njeni zlostavljači su joj konačno ispunili želju - izbacili su je, bez novca, bez doma, direktno u ruke žene odgovorne za njenu patnju - njene majke.

"Do tada sam već sedam godina bila u Opus Deiju. Nisam imala ništa. Pozvali su moju majku da dođe po mene. Imala sam osećaj kao da su me samo vratili njoj. Nije rekla ništa, izgledalo je kao da nije znala kako da reaguje", kaže Šila.

Vrativši se kući u Drogedi, pronašla je posao u staračkom domu u Dablinu. Tamo je jednog dana dobila tajni telefonski poziv od Margaret, koja je radila u Kranton koledžu za ugostiteljstvo u drugom delu grada.

Tamo joj je bilo povereno da regrutuje mlade studentkinje za Opus Dei, baš kao što su ranije regrutovali nju.

"Išla sam sa tim devojkama na časove kuvanja subotom i one bi me vodile u pab, i odjednom sam se odlično provodila. Bile su tako zabavne. Počela sam da vidim kako izgleda spoljni svet i shvatila da život ima mnogo više od ovoga", kaže Margaret.

Trebalo joj je šest meseci da pronađe hrabrost, ali ubrzo nakon 21. rođendana, dok su ostale asistentkinje bile na misi, pozvala je Šilu i rekla joj da planira da ode.

"Našla se sa mnom u pabu na kraju ulice. Bila je presrećna i potpuno uz mene."

Margaret kaže da je Opus Dei uradio apsolutno sve što je mogao da pokuša da je zaustavi. Čak i nakon što je otišla, počela samostalan život, radila u bolnici u Dablinu i živela kod ujaka, tvrdila je da su je bivši zlostavljači "pratili".

"Opus Dei me je čekao svakog dana ispred bolnice, samo su stajali tamo", kaže ona.

"Kada sam rekla ujaku, kupio mi je bicikl kako bih mogla što brže da prođem pored njih. Na kraju sam im rekla da ću pozvati policiju i tada se više nisu pojavili", rekla je Šilina sestra.

Nakon što je napustila Opus Dei, Margaret je postala računovođa, dok je Šila radila različite poslove u ugostiteljstvu i staračkim domovima. Obe su kasnije doživele nasilne veze sa muškarcima - njihovo nisko samopouzdanje učinilo ih je lakom metom.

U međuvremenu, tvrde da je Opus Dei nastavio da prati njihove aktivnosti.

"Naša majka je i dalje članica i oni je koriste kao izvor informacija i i dalje pokušavaju da stupe u kontakt sa nama", kaže Šila.

"Dok sam bila kod kuće za Božić 2023. godine, rekla je da neko iz škole kuvanja želi da me vidi, i tada se naš odnos zapravo završio", kažu sestre.

Odgovarajući na tvrdnje Margaret i Šile, Opus Dei je za list "Mail" rekao da u navodima postoji "mnogo netačnosti", ali nije precizirao o kojim se tvrdnjama radi. Naveli su da im je "iskreno žao ako se neko oseća povređeno ili je imao negativna iskustva dok je bio član organizacije", dodajući da su "asistentkinje numerarije veoma poštovane članice koje pomažu da Opus Dei bude porodica puna ljubavi, u kojoj se svi o njima brinu i gde su voljeni".

"Kao katolici, verujemo da svaki posao može biti način da se voli Bog i drugi ljudi, i da upravo ljubav sa kojom se posao obavlja daje njegovu veću vrednost u Božjim očima", navodi se u odgovoru organizacije.

Za Margaret i Šilu, ovakvo tumačenje njihove patnje još je teže prihvatiti jer, kako tvrde, Opus Dei i dalje cilja mlade devojke u Irskoj kroz svoj program "Fearless for Teens 13-16", obećavajući im "zabavu, prijateljstvo i veru".

Među aktivnostima koje se trenutno reklamiraju na njihovoj internet stranici nalaze se kursevi "Kuvanje i liderstvo" u konferencijskom centru Lismulin - namenjeni, kako se navodi, da pomognu učesnicama da "zaista otkriju svoj potencijal" i postanu "najbolja verzija sebe".

Ako je "najbolja verzija" mlade žene da bude sluškinja sa krpom u ruci, onda je to obećanje koje Opus Dei, prema rečima Margaret i Šile, svakako ispunjava. Obe sestre odlučne su da upozore druge na školu kuvanja u Lismulinu i slične ustanove.

"Govorenje o ovome neće pomoći meni", kaže Šila. "Ali srećna sam što to radim ako će ove mlade žene postati svesnije u šta se zapravo upuštaju."

(Telegraf.rs)