Tragedija na Broad Peaku vratila je sećanje na najcrnji dan K2: Kako je za samo 24 sata poginulo 11 alpinista

Svet je ponovo potresla vest sa jednog od najsurovijih planinskih masiva na svetu. Zvanično je potvrđeno da je lavina na Broad Peaku odnela živote svih deset članova ekspedicije, među kojima je bio i legendarni nepalski alpinista Nirmal Nims Purdža. Dok planinarska zajednica oplakuje stradale, pažnja se ponovo vraća na obližnji K2, planinu koja je ispisala neke od najmračnijih stranica istorije alpinizma. Jedna od njih dogodila se 1. i 2. avgusta 2008. godine, kada je u samo 24 sata život izgubilo jedanaest alpinista.

K2 je poznat pod više imena nastalih u različitim jezicima i kulturama – Mount Godwin-Austen, Lambha Pahar, Čogori, Keču i Dapsang. Ipak, među alpinistima najpoznatiji je po zlokobnom nadimku „Divljačka planina“. Taj naziv je u avgustu 2008. godine dobio svoje najsurovije opravdanje. Za svega jedan dan, niz ljudskih grešaka, pogrešnih procena, nesrećnih okolnosti i nemilosrdne prirode odneo je jedanaest života.

Preporučujemo

Iako je 237 metara niži od Mont Everesta, K2 se u alpinističkim krugovima smatra daleko težim i opasnijim vrhom. Njegove strme stene, izložene ledene padine i nepredvidivo vreme čine ga jednim od najvećih izazova u svetu planinarstva. Čuveni američki alpinista Ed Viesturs, prvi čovek koji je bez dodatnog kiseonika osvojio svih četrnaest vrhova viših od osam hiljada metara, često je govorio da je uspon na K2 daleko cenjeniji od uspona na Everest i da su alpinisti spremni da rizikuju mnogo više kako bi stali na njegov vrh.

Te 2008. godine postojao je još jedan razlog zbog kojeg je na planini bilo neuobičajeno mnogo ekspedicija. Pakistanske vlasti su nekoliko godina ranije drastično snizile cenu dozvola za uspon u Karakorumu, u pojedinim slučajevima i do 95 odsto. Zahvaljujući tome, sedmočlana ekspedicija mogla je da pokuša uspon za svega 6.000 dolara. Niža cena privukla je veliki broj timova različitog iskustva, što će se kasnije pokazati kao jedan od faktora koji su doprineli tragediji.

Foto: Shutterstock/Hussain Warraich

Sezona uspona na K2 traje od juna do avgusta, ali je leto 2008. bilo jedno od najtežih za alpiniste. Gotovo dva meseca loše vreme onemogućavalo je ozbiljan pokušaj osvajanja vrha. Ekspedicije su dane provodile u nižim kampovima, prilagođavajući se nadmorskoj visini i čekajući toliko željeni vremenski prozor.

Kada su krajem jula meteorološke prognoze konačno najavile nekoliko dana stabilnijeg vremena, u Kampu 4, na oko 7.900 metara nadmorske visine, okupilo se tridesetak alpinista iz različitih zemalja. Dogovor je bio da zajednički postave fiksna užad na najopasnijem delu rute i da u noći između 31. jula i 1. avgusta krenu ka vrhu.

U visinskom kampu našli su se timovi iz Norveške, Holandije, Južne Koreje, Sjedinjenih Američkih Država, Francuske, Srbije, kao i nekoliko alpinista koji su penjali samostalno. Među njima su bili Norvežani Sesilija Skog i Rolf Bae, Holanđanin Vilko van Rojen, Irac Ger Mekonel, Španac Alberto Zerain, Italijan Marko Konfortola, kao i srpski alpinisti Iso Planić, Predrag Zagorac i Dren Mandić.

Plan je podrazumevao uspon standardnom Abruzi rutom. Najkritičniji deo bio je prolaz kroz Bottleneck, uski ledeni kuloar poznat među alpinistima kao "Grlić flaše". Iznad njega uzdizali su se ogromni seraci – nestabilne ledene gromade koje su u svakom trenutku mogle da se obruše na penjače. Zbog toga je dogovoreno da sve ekspedicije zajednički postave fiksna užad kako bi prolazak bio što bezbedniji.

Za taj posao bili su zaduženi pakistanski visinski nosači predvođeni Šahinom Begom, jedinim među njima koji je ranije osvojio K2. Korejska ekspedicija trebalo je da proveri da li su užad pravilno postavljena i da li je ruta bezbedna za prolazak ostalih timova.

Međutim, plan je počeo da se raspada i pre nego što je uspon ozbiljno započeo.

Šahin Beg dobio je teške simptome visinske bolesti i morao je hitno da se spusti u niže kampove. Bez svog vođe, ostali nosači nisu izašli iz šatora u dogovoreno vreme. Kada je nepalski šerpa Pemba Đalje shvatio šta se događa, zajedno sa Albertom Zerainom preuzeo je organizaciju, ali je kolona već kasnila više od sat vremena.

Problemi se tu nisu završili. Zbog nesporazuma, najverovatnije izazvanog jezičkom barijerom, korejski tim nije obavio planiranu proveru rute. Jedna greška nadovezala se na drugu, a vreme je neumoljivo prolazilo.

Kada su alpinisti oko tri sata ujutru konačno krenuli ka vrhu, odmah su shvatili da nešto nije u redu. Konopci su bili postavljeni na mestima gde gotovo da nisu bili potrebni, odmah iznad Kampa 4. Zbog toga ih je ponestalo upravo tamo gde su bili najvažniji – u Bottlenecku i na opasnoj traverzi iznad njega.

Vilko van Rojen morao je da se vraća niz padinu, skida užad sa lakših deonica i prenosi ih više. Izgubljeni su dragoceni sati, a sa njima i najveća prednost koju su alpinisti imali – dnevna svetlost.

Nekoliko iskusnih penjača procenilo je da rizik postaje prevelik. Amerikanci Erik Mejer i Fredrik Štrang odustali su od uspona i vratili se u Kamp 4. Ubrzo su isto učinili Kris Klinke i Holanđanin Jele Stejlman, kojem su promrzline na stopalima već zadavale ozbiljne probleme.

Foto: Wikimedia/Wilco van Rooijen

Tek oko osam sati ujutru prolaz kroz Bottleneck konačno je bio obezbeđen. Duga kolona alpinista polako je napredovala kroz uski ledeni kuloar i izlazila na traverzu. Već tada bilo je jasno da se raspored potpuno raspao i da će većina penjača na vrh stići mnogo kasnije nego što je bezbedno.

Prva tragedija dogodila se u 11.12.

Na oko 8.200 metara visine, Dren Mandić, tridesetdvogodišnji alpinista iz Subotice, otkačio je sigurnosni karabiner sa fiksnog užeta kako bi se mimoišao sa norveškom alpinistkinjom Sesilijom Skog i zamenio bocu sa kiseonikom. U tom trenutku izgubio je ravnotežu na zaleđenoj padini.

Dok je padao, zakačio je Skogovu i povukao je sa sobom. Nju je spasilo to što je ostala vezana za uže. Mandić nije imao tu sreću. Bez ikakvog osiguranja survao se više od 200 metara niz planinu i zaustavio tek na oko 8.020 metara nadmorske visine.

Pad je označio kraj uspona za srpsku ekspediciju.

Iso Planić i Predrag Zagorac odmah su krenuli niz planinu kako bi pokušali da pomognu svom prijatelju. Ostali alpinisti koji su se u tom trenutku nalazili u Bottlenecku procenili su da je na nižim delovima rute već dovoljno ljudi koji mogu da učestvuju u spasavanju i nastavili su uspon.

Iz Kampa 4 pad je video i američki alpinista Fredrik Štrang. Odmah je krenuo u susret srpskom timu.

Do Mandića su stigli petnaestak minuta kasnije.

Nije davao znake života.

Povrede su bile smrtonosne.

Odlučili su da njegovo telo spuste do Kampa 4 kako bi ga kasnije dostojanstveno preneli sa planine.

U akciji je pomagao i pakistanski visinski nosač Jehan Beg, angažovan u francuskoj ekspediciji. Tog jutra više alpinista primetilo je da se ponaša usporeno i dezorijentisano, što su bili tipični simptomi teške visinske bolesti.

Dok su spuštali telo Drena Mandića, Beg se iznenada okliznuo.

Fredrik Štrang, čija je kamera zabeležila dramatične trenutke, povikao mu je da pusti uže kako ne bi povukao ostale. Beg ga je poslušao.

Ali umesto da pokuša da zakoči pad cepinom, samo je nastavio da klizi niz ledenu padinu.

Nekoliko sekundi kasnije nestao je u provaliji prema kineskoj strani planine.

Posle druge pogibije postalo je jasno da je pokušaj spuštanja Mandićevog tela previše opasan.

Srpski alpinisti umotali su telo svog prijatelja u državnu zastavu, osigurali ga na oko 7.900 metara nadmorske visine i odustali od daljeg uspona.

Na K2 su tog dana već izgubljena dva života.

Ipak, na gornjem delu planine većina ekspedicija nastavila je prema vrhu, iako je satnica odavno bila probijena.

Nepalski šerpa Pemba Đalje pokušao je da ubedi ostale da odustanu i vrate se.

Nisu ga poslušali.

Marko Konfortola insistirao je da nastave, podsetivši da su i prvi osvajači K2 1954. godine na vrh stigli tek u kasnim popodnevnim satima.

Bila je to odluka koja će se ubrzo pokazati kobnom.

Foto: Wikimedia

Prvi je na vrh tog dana izašao Španac Alberto Zerain. Na najvišu tačku K2 stigao je u 15.30 i bez većih problema započeo silazak.

Za njim su, međutim, stizali ostali – jedan po jedan, sve kasnije nego što su alpinistička pravila nalagala.

Pasang Lama popeo se oko 17 časova, Lars Nesa pola sata kasnije, dok su Kim Jae-Su i Sesilija Skog vrh dostigli oko 18 časova. Članovi korejske i francuske ekspedicije pristizali su za njima, a holandski tim Norit na vrh je izašao tek u 19.20.

Poslednji je stigao Italijan Marko Konfortola.

Na vrhu K2 našao se u 19.30, u trenutku kada je sunce već zalazilo iza planinskog masiva.

To je značilo da će gotovo ceo silazak morati da obave po mraku.

Među poslednjima su se spuštali supružnici Sesilija Skog i Rolf Bae.

Skogova i Lars Nesa zatekli su Baea oko stotinu metara ispod vrha. Ranije je odustao od poslednjeg uspona do najviše tačke, procenivši da više nema dovoljno snage.

Zajedno su krenuli nadole.

Oko 20.30 stigli su do početka traverze.

Rolf Bae hodao je prvi.

Samo nekoliko sekundi kasnije iznad njih se začuo prasak.

Sa ogromnog seraka odlomila se ledena gromada.

Lavina leda pogodila je padinu ispod sebe.

Bae je nestao u provaliji.

Istovremeno je odron pokidao gotovo kompletnu fiksnu užad postavljenu kroz Bottleneck i traverzu.

Sesilija Skog i Lars Nesa ostali su nepovređeni, ali su se u jednom trenutku našli sami, u mraku, na gotovo vertikalnom ledu, bez osiguranja koje je nekoliko sekundi ranije bilo njihova jedina zaštita.

U tom trenutku K2 se pretvorio u zamku.

Većina alpinista nije nosila rezervna užad niti dodatnu opremu za osiguranje. Svi su računali na fiksne konopce postavljene tokom uspona.

Njih više nije bilo.

Na visini većoj od osam hiljada metara, u takozvanoj zoni smrti, zavladali su potpuni haos i neizvesnost.

Jedni su odlučili da po svaku cenu pokušaju silazak kroz mrak.

Drugi su ostali da čekaju jutro, izloženi temperaturama duboko ispod nule i vazduhu sa premalo kiseonika za normalno funkcionisanje organizma.

Iz tog haosa rodila se i jedna od najneverovatnijih priča o preživljavanju na K2.

Šerpa Čering Dorđe, član američke ekspedicije, od iscrpljenosti je zaspao na steni iznad Bottlenecka.

Probudio se oko 22 časa.

Bio je potpuno sam.

U pokušaju da nastavi silazak okliznuo se i pao pedesetak metara, ali je u poslednjem trenutku uspeo da zabode cepin u led i zaustavi pad.

Nešto niže pronašao je Pasanga Lamu.

On je ranije tokom dana svoj cepin pozajmio drugom alpinisti, uveren da mu uz fiksna užad više neće biti potreban.

Sada nije imao čime da se spušta.

Čering nije želeo da ga ostavi.

Vezao ga je kratkim užetom za svoj pojas i sa samo jednim cepinom počeo da useca stepenike u gotovo vertikalni led.

U jednom trenutku obojica su izgubila oslonac i krenula ka ambisu.

Čering je i drugi put uspeo da zabode cepin u led i zaustavi pad.

Posle višesatne borbe stigli su do bezbednijeg dela planine.

Za taj podvig Čering Dorđe kasnije je dobio jedno od najznačajnijih međunarodnih priznanja u svetu alpinizma

Foto-kolaž: Shutterstock/Hussain Warraich, Facebook/Mirjana Alapovic

Dok su se pojedini alpinisti borili za goli život, drugi su nestajali u mraku.

Francuz Ig d'Obered i njegov pakistanski visinski nosač Karim Meherban razdvojili su se tokom silaska. D'Obered je nastavio sam, ali je, prema najprihvaćenijoj rekonstrukciji događaja, na kraju poslednjeg dela fiksnog užeta izgubio oslonac i pao u provaliju.

Meherban je ostao zarobljen iznad snežne kupole. Uspeo je da preživi noć bez boce sa kiseonikom, ali je ujutru, potpuno iscrpljen i dezorijentisan, zalutao pravo među nestabilne serake. Novi odron leda odneo je i njegov život.

U zoru 2. avgusta tragedija je dobila novi, još strašniji nastavak.

Trojica južnokorejskih alpinista i njihov šerpa Jumik Bote pokušali su da pređu traverzu bez fiksnih užadi. Okliznuli su se i ostali da vise na strmoj ledenoj padini, teško povređeni i zapetljani u pokidane konopce.

Na njih je naišao Vilko van Rojen.

I sam iscrpljen, sa prvim simptomima snežnog slepila, zastao je pored povređenih.

Znao je da nema snage da ih izvuče.

Ostavio im je rezervne rukavice i nastavio silazak.

Kasnije će upravo zbog te odluke biti žestoko kritikovan, iako mnogi alpinisti smatraju da u tom trenutku jednostavno nije imao mogućnost da učini više.

Kada je vest o zarobljenim Korejcima stigla do nižih kampova, počela je rasprava da li uopšte pokušati spasavanje.

Neki timovi procenili su da bi nova akcija samo donela nove žrtve.

Drugi nisu želeli da odustanu.

Nepalske šerpe Šering Bote i Pasang Bote krenuli su uz planinu kako bi spasili svog rođaka Jumika i preostale Korejce.

Istovremeno su do povređenih stigli Marko Konfortola i irski alpinista Ger Mekonel.

Satima su pokušavali da ih oslobode iz zamršenih užadi.

U jednom trenutku Mekonel se odvojio od grupe i krenuo nazad uz padinu.

Prvi izveštaji tvrdili su da je izgubio orijentaciju zbog visinske bolesti.

Istina je, međutim, bila sasvim drugačija.

Fotografije pronađene kasnije, zajedno sa zapisima radio-veze, pokazale su da se Mekonel vratio kako bi pomogao šerpama koje su upravo pristizale odozdo.

Nije bežao.

Vraćao se da spase druge.

Baš kada su Šering i Pasang Bote javili radio-vezom da su uspeli da oslobode trojicu zarobljenih alpinista, sa seraka iznad njih odlomila se još jedna ogromna ledena masa.

Lavina je projurila kroz uski kuloar.

Za nekoliko sekundi odnela je četvoricu ljudi.

Nedugo zatim novi odron usmrtio je i Gera Mekonela.

Bilans tragedije porastao je na jedanaest poginulih.

Marko Konfortola izvučen je iz zone smrti tek nakon više od 36 sati provedenih iznad osam hiljada metara.

Imao je teške promrzline.

Vilko van Rojen pronađen je gotovo dvadeset sati kasnije.

Uspeo je da preživi čak dve noći na toj visini, bez šatora i odgovarajuće opreme, što se i danas smatra jednim od najneverovatnijih podviga preživljavanja u istoriji alpinizma.

Obojica su kasnije ostala bez svih prstiju na stopalima zbog promrzlina.

(Telegraf.rs/outdoortested)