Zaboravljeni rat, jednako smrtonosan kao onaj u Ukrajini, uskoro bi mogao biti u centru pažnje!

Možda je nemoguće pronaći jednu tačku gledišta sa koje bi se najbolje sagledale razmere razaranja izazvanih građanskim ratom u Sudanu, koji je sada ušao u četvrtu godinu. Ali, kako novinari The Economista zaključuju nakon što su posetili tu zemlju, možda je kroz njen razrušeni glavni grad najbolje početi priču o tome kako je sve pošlo po zlu.

Pre nego što je rat izbio u aprilu 2023. godine, Kartum je bio živahan grad sa oko sedam miliona stanovnika. Danas je njegovo središte pusto. Od zgrada državnih institucija ostale su tek ogoljene ruševine. Nekadašnje luksuzne kuće i hoteli pretvoreni su u zgarišta. Ulice, spaljene u borbama, sada zjape prazne. Toliko je leševa da iz improvizovanih masovnih grobnica vire ljudske lobanje. A ubijanje ne prestaje.

Preporučujemo

Razrušeni Kartum otelotvoruje razmere jednog od najtežih afričkih sukoba ovog veka. Rat je opustošio velike delove treće najveće afričke države i primorao 14 miliona ljudi da napuste svoje domove. Procenjuje se da su stotine hiljada ljudi poginule u borbama, od gladi ili u talasima genocidnog nasilja.

Jedini noviji afrički rat čije se strahote mogu uporediti sa ovim jeste onaj u Demokratskoj Republici Kongo, koji je početkom 2000-ih odneo više od pet miliona života. Rat u Sudanu geopolitički je još važniji. Kako je The Economist upozorio pre dve godine, ovaj sukob uvukao je i susedne države, doprineo ponovnom rasplamsavanju građanskih ratova u Južnom Sudanu i Jemenu i zapretio novim talasom nasilja u Etiopiji. Spoljni akteri pokazali su zapanjujuću ravnodušnost prema patnjama stanovništva; ili su finansirali nastavak borbi ili su jednostavno okrenuli glavu. Međutim, rat u Sudanu sada se prepliće sa krizom na Bliskom istoku. Zbog ugrožavanja plovidbe Crvenim morem raste cena sukoba za države koje podržavaju zaraćene strane, što bi ih napokon moglo podstaći da ozbiljnije podrže mirovne pregovore.

Posrednički rat

Na prvi pogled, rat u Sudanu vodi se između dve zaraćene strane: Sudanskih oružanih snaga (SAF), koje predstavljaju redovnu vojsku i de facto vlast u zemlji, te Snaga za brzu potporu (RSF), bogate i dobro naoružane paravojne formacije. Uz njih deluju i brojne druge sudanske grupe koje su se priklonile jednoj od dve strane. Rat između RSF-a i SAF-a po razmerama razaranja može se uporediti jedino sa ratom između Ukrajine i Rusije i predstavlja jedan od najsmrtonosnijih sukoba u svetu danas. Procenjuje se da su poginule stotine hiljada ljudi, dok je, prema podacima Visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), oko 14 miliona ljudi bilo primorano da napusti svoje domove. Time je reč o najvećem prisilnom raseljavanju stanovništva u ovom veku.

Sudanske oružane snage (SAF) žele da ostave utisak da se rat približava završnoj fazi. No bez novih političkih i diplomatskih inicijativa takav ishod čini se malo verovatnim. SAF-om, kojim komanduje general Abdel Fatah al-Burhan, načelnik vojske i de facto predsednik Sudana, poslednjih je meseci ostvario značajne vojne uspehe. Ipak, prema oceni Kholood Khair iz sudanskog analitičkog centra Confluence Advisory, pitanje je da li će uspeti da zadrži taj zamah.

S druge strane, RSF pod vođstvom Mohameda Hamdana Dagala, poznatijeg kao Hemedti, i dalje čvrsto drži uporišta u Darfuru, regionu iz kojeg potiče većina njegovih boraca.

Ali sukob je ujedno i posrednički rat u kojem se bogate regionalne sile takmiče za uticaj i pristup resursima. RSF prima oružje, novac i plaćenike iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, iako Abu Dabi odlučno negira da pruža podršku toj grupi. U manjoj meri, Sudanske oružane snage podržavaju Egipat, Katar, Saudijska Arabija i Turska, snabdevajući ih oružjem i finansijskim sredstvima.

Donedavno su gotovo svi ti akteri imali snažan interes da se rat nastavi. RSF je povremeno izražavao spremnost na pregovore o prekidu vatre, ali je istovremeno koristio ratni plen kako bi izgradio sopstveno vojno i privredno carstvo sa ambicijom da preuzme vlast u zemlji. S druge strane, razgovori koje su novinari The Economista vodili sa čelnicima Sudanskih oružanih snaga ostavljaju utisak da oni i dalje veruju kako mogu vojno poraziti RSF te se upravo zbog toga protive mirovnim pregovorima.

Dve šanse za mir

Međunarodni akteri koji imaju dovoljno uticaja da izvrše pritisak na zaraćene strane i njihove pokrovitelje trenutno su pažnju usmerili na druge krize. Evropa je zaokupljena ratom u Ukrajini. Američki predsednik Donald Tramp, koji je prošlog novembra obećao da će okončati rat u Sudanu, sada je zaokupljen svojom, kako mnogi kažu, "katastrofalnom ratnom kampanjom protiv Irana". Mnogi Sudanci, pomireni sa činjenicom da ih svet smatra izgubljenim slučajem, sve češće govore da ih čeka "somalijski scenario", odnosno decenijama dug sukob kojem se ne nazire kraj.

Sada su se, međutim, pojavila dva razvoja događaja koja otvaraju mogućnost (koliko god ona bila mala) za završetak rata.

Nakon što su Sjedinjene Države u februaru napale Islamsku Republiku Iran, nestabilnost u Persijskom zalivu gurnula je rat u Sudanu još niže na lestvici međunarodnih prioriteta. Čak ni zajednički protivnik - Iran - nije uspeo da ublaži rivalstvo Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, koje rat vode i preko Sudana. Bivšem američkom predsedniku Dvajtu D. Ajzenhaueru pripisuje se izreka: "Ako problem ne možete rešiti, učinite ga većim". Upravo se to sada događa.

Širenjem sukoba sa Iranom fokus javnosti sa Ormuskog moreuza, koji je trenutno zatvoren za plovidbu, sve više se prebacuje na Crveno more, gde takođe raste opasnost od ozbiljnog narušavanja pomorskog saobraćaja. Poslednjih nedelja Huti, jemenska pobunjenička grupa koju podržava Iran, napadaju naftne tankere povezane sa Saudijskom Arabijom, što je dovelo do naglog pada pomorskog saobraćaja kroz moreuz Bab el Mandeb na ulazu u Crveno more.

Kiše će usporiti borbe

Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati dosad su svoje regionalno rivalstvo posmatrali kao igru u kojoj dobitak jedne strane znači gubitak druge. Ali poslednji napadi u Crvenom moru ponovo su istakli strateški značaj sudanske obale za Saudijsku Arabiju i vratili Sudan u fokus njenih interesa. Time raste politička i bezbednosna cena koju bi Ujedinjeni Arapski Emirati mogli platiti ako nastave da podržavaju Snage za brzu potporu (RSF). To povećava izglede da će obe strane biti spremnije na kompromis, čime bi se otvorio prostor da primirje u Sudanu postane deo šireg mirovnog dogovora na Bliskom istoku.

Drugi faktor koji nudi mogućnost za mir jeste promena odnosa snaga na bojnom polju.

U poslednje dve nedelje Sudanske oružane snage (SAF) ostvarile su najveće vojne uspehe otkako su se pre 18 meseci vratile u Kartum. Krajem jula ponovo su preuzele kontrolu nad ključnim putnim pravcem koji povezuje glavni grad sa El-Obeidom, strateški važnim regionalnim centrom koji su Snage za brzu potporu (RSF) mesecima pokušavale da osvoje. Vojska je takođe vratila pod svoju kontrolu Kurmuk, grad na granici sa Etiopijom.

Iako bi ovi uspesi mogli podstaći vojsku da pokuša da potpuno porazi RSF, SAF je dugo tvrdio da želi da pregovara isključivo iz dominantne pozicije, a upravo se u takvoj poziciji sada nalazi. Istovremeno, što se duže odlaže potraga za prekidom vatre, manja je verovatnoća da će budući dogovor biti održiv. Naime, obe strane čine desetine različitih milicija, a rukovodstvo SAF-a svesno je da će, kako rat bude trajao, sve više moći prelaziti u ruke grupa koje imaju interes da održavaju ratnu ekonomiju. Bez obzira na to ko na kraju prevlada, nastavak rata vodio bi daljoj fragmentaciji zemlje, prenosi Jutarnji.

Istina, izgledi za prekid vatre i dalje su mali. No upravo je sada trenutak za snažniji diplomatski angažman. Tokom sledećeg meseca kišna sezona u Sudanu prirodno će usporiti borbe, što povećava izglede da bi "humanitarno primirje", koje je predložio Masad Boulos, specijalni izaslanik predsednika Donalda Trampa za Afriku, moglo potrajati dok su frontovi relativno stabilni.

Sjedinjene Američke Države i evropske zemlje trebalo bi da izvrše pritisak na svoje saveznike u Persijskom zalivu kako bi oni podstakli zaraćene strane koje podržavaju na direktne pregovore. To bi bio prvi put od početka rata. Saudijska Arabija, Egipat i Turska trebalo bi da ubede Sudanske oružane snage da odustanu od zahteva da RSF najpre bude razoružan i raspušten pre početka pregovora. S druge strane, Ujedinjeni Arapski Emirati trebalo bi da iskoriste svoj uticaj na RSF kako bi tu grupu privoleli da zaista prihvati prekid vatre, čak i ako to znači odustajanje od ambicije da zavlada celim Sudanom.

Ako Sudan nastavi putem kojim je krenula Somalija, a to je prema sve većoj rascepkanosti i dugotrajnom sukobu, patnja stanovništva i nestabilnost samo će se produbljivati. Ovo je možda poslednja ozbiljna prilika da se takav scenario spreči.

(Telegraf.rs)