"Decu ne puštam napolje, majku samu ni do apoteke" Strašna svedočanstva Španaca tokom migrantske krize u Seuti

Na svega 28 kvadratnih kilometara, koliko zauzima Seuta, španska enklava na obali Afrike, u potpunoj tišini odvija se dramatičan slom svakodnevnog života.

U tom gradu živi 83.000 stanovnika, a u samo nekoliko dana bujica iz mora donela je više 80.000 migranata iz Maroka. Zbog toga je granica između humanitarne krize i opšte nesigurnosti prestala da postoji.

Preporučujemo

Grad je bukvalno preplavljen. Ko se seća parka kod Ekonomskog fakulteta u Beogradu iz 2015. godine, može samo naslutiti kako izgleda kada ceo jedan utvrđeni grad postane nepregledni kamp na otvorenom. Ne postoji tačka u Seuti gde ih nema. Čak i ispred kafića u kojima sede isključivo lokalni Španci, u grupama stoje mladići iz Maroka, posmatrajući prolaznike. U tom teskobnom okruženju, kod meštana je nestao osmeh, a zamenio ga je goli, paralizujući strah i osećaj potpune bespomoćnosti.

Većina Špaca sa kojima smo pokušali da razgovaramo kategorički odbija da stane ispred kamere. Razlozi za to postaju jasni čim se provede nekoliko sati na ulici. Svako javno snimanje privlači ogromnu pažnju grupa koje kruže gradom, a meštani ne žele da ih bilo ko od došljaka čuje kako govore o njima i potom im napravi problem pred kućnim pragom. Pored toga, uniformisana lica i pripadnici službi bezbednosti po zakonu i službenoj dužnosti ne smeju da daju izjave za medije. Zbog toga se istina o životu u paralizovanom gradu prenosi tiho, u prolazu i sklonjenog pogleda.

Foto: Telegraf.rs

Šetajući u blizini plaže, doživeli smo scenu koja najbolje oslikava razmere paranoje u kojoj žive meštani. Zaustavila me je starija gospođa koja je u ruci čvrsto držala improvizovanu šipku, na čijem se vrhu nalazilo zakačeno metalno koplje.

- Pazi se devojko, ova dvojica vas prate - rekla mi je šapatom, pokazujući na dva mladića koja su ubrzo nastavila svojim putem. Objasnila nam je da to koplje nosi radi lične sigurnosti, da do obale hoda isključivo tajnim, sporednim prolazima i da se u gradu u kom je provela čitav život više ne oseća bezbedno, jer se pljačke dešavaju na svakom koraku i svi gledaju šta mogu da ti otmu iz ruku.

Osećaj teskobe ulazi i u najjednostavnije dnevne rutine, poput odlaska u prodavnicu. U samom centru Seute zaposleno je posebno obezbeđenje čiji je jedini zadatak da nadgleda kupce i kontroliše ulaz. Van najužeg jezgra grada prodavnica gotovo da i nema, ili su potpuno zatvorene.

Na samom ulazu u radnju obezbeđenje vas odmah zamoli da ranac ili veću torbu ostavite u zaključanom ormariću, jer je unos torbi strogo zabranjen. Prilikom kupovine vode, u redu iza mene stajale su tri žene. Kada je jedna poželela da nakratko izađe napolje, druge dve su se glasno raspravljale koja će poći sa njom da stoji na trotoaru, jer je stav svih meštana jasan, nije bezbedno da ženska osoba stoji sama na ulici ni pola minuta.

U radnjama je prizor sablastan. Polica sa flaširanom vodom je prazna, nema hleba, niti osnovnih životnih namirnica. Prva pomisao bila je da se radi o lošem snabdevanju malog mesta, ali nam je meštanka Afrika objasnila surovu logiku novog poretka u gradu.

Foto: Telegraf.rs

- Ovde nema posla ni za nas Špance. Moj sin ne radi, radio bi bilo šta, ali ne može da nađe posao. Oni su došli da traže posao, nije fer da oni rade, a da moj sin sedi kod kuće. Sve se promenilo. Migranti sami pokupuju u prodavnicama šta god nađu, a onda dođe Crveni krst, otkupi sve preostale zalihe hleba i namirnica da bi ih delio njima po kampovima, i time nas Špance ostavljaju bez osnovne hrane. Uđemo u radnju i nemamo šta da kupimo - ogorčeno priča Afrika.

Ova borba za osnovne resurse prati i potpisani bespomoćnost pred zakonom. Izabel, starija gospođa koja živi u Seuti još od 1956. godine, jedva zadržava drhtavicu dok opisuje kako se decenijski mir srušio u samo nekoliko dana.

- Čovek se oseća uznemireno jer su to ljudi koje ne poznajemo. Mi u Seuti smo se uvek jako dobro slagali sa svim kulturama. Ovde sam od pedeset šeste godine i nikada se nisu dešavale stvari zbog kojih bismo morali biti toliko zabrinuti kao sada. Ne znamo ko je dobar, a ko loš. Situacija je za običnog čoveka previše teška, jer se ljudska prava primenjuju na način da policija ne može ništa da uradi, čak i ako naprave štetu. Policija je tu samo da se vidi da postoji vlast, ali ne mogu da je primene. Pričala sam sa jednim policajcem i rekla mu da mi je drago kad ih vidim jer mislim da imamo zaštitu, ali da su oni u nezavidnoj situaciji jer su vlast koja ne sme da reaguje. Kad sam videla one ljude kako preskaču ogradu, takva me je drhtavica uhvatila da mi je ručak izgoreo na šporetu. Morala sam u bolnicu bez ikakve potrebe od stresa. Zdravlje mi je narušeno, patim od kamena u bubregu i čim me nešto potrese, dobijem strašne bolove. Moja ćerka mi sad kaže: “Mama, bolnica nije u stanju da te primi pored svega ovoga”. A uz to već ima i zaraznih bolesti. Ovo je nesigurnost uz koju je nemoguće ostati miran - svedoči Izabel, strahujući od svakog novog talasa koji se najavljuje.

Strah nije zaobišao ni one koji rade na ulici i od čije egzistencije zavisi prevoz u gradu. Jedan lokalni taksista, držeći čvrsto volan dok prolazi pored grupa mladića na trotoaru, ne krije svoj bes i ogorčenje zbog porodične izolacije u koju je uvučen.

- Došli su ovde i preplavili Seutu, svuda su. Posebno ih ima u kraju gde živim sa porodicom. Moja deca nisu videla svetlost dana otkako su oni došli, ne puštam ih uopšte napolje. Mamu ne puštam ni do apoteke samu. Oni viču, dobacuju, napadaju. Jako sam ljut zbog ove situacije, uništen nam je život - sa ogorčenjem navodi ovaj taksista.

Foto-kolaž: Telegraf.rs

Njegove reči potvrđuju da je osećaj lične ugroženosti prožeo sve slojeve društva. Meštanin Manolo, čija se kuća nalazi nedaleko od kriznih tačaka, opisuje kako izgledaju susredi licem u lice na sopstvenom posedu.

- Migranti su mi upali u dvorište pre neki dan. Dao sam im malo hrane, na sreću nisu uzeli ništa drugo, ali jesam bio veoma zabrinut. Vrše nuždu na plaži i na ulici, nemaju gde drugo. Uđu u prodavnice, pokupuju sav hleb i onda nema za nas Špance ništa. Ne možemo da kupimo bukvalno ništa. Bolesti se šire Seutom, svašta su doneli sa sobom i ponašaju se kao da svako od njih može da radi šta hoće - kaže Manolo.

Seuta, grad koji je vekovima ponosno nosio titulu simbola mirnog suživota hrišćana, muslimana i hindusa, deluje kao mesto bez perspektive i odbrane. Dok se meštani kriju iza zaključanih vrata, a bolesni i stari obilaze bolnice koje su preopterećene, na ulicama ostaje samo oštar miris paljevine, prazni rafovi i tiha nesigurnost koja opominje da je stari način života u ovoj enklavi zauvek nestao.

(Telegraf.rs)