"Žao mi je njih, ali hleba nema ni za nas" Sara u suzama isprčala najpotresniju istinu o Seuti!

"Vlada je napustila Seutu! Napustili su nas! I to je skandalozno jer je stvar vlasti da ih pokupi i vrati u njihovu zemlju. Vezane su nam ruke, prestrašeni smo i ne možemo više ovo da podnesemo ", kroz suze i jecaje priča Sara, meštanka Seute, dok drhtavim rukama pokazuje na prazne ulice i napuštene kafiće u gradu koji je u samo nekoliko dana prestao da liči na mesto za život.

Njen glas prekida dramatična pauza u kojoj pokušava da dođe do daha. Strah, bes i osećaj potpune bezizlaznosti skupili su se u nekoliko rečenica žene koja je, kako sama priznaje, morala da skupi snagu i uopšte izađe iz kuće samo da bi otišla do lekara.

Preporučujemo

- Svi ljudi iz Seute su ogorčeni jer ovo nije dobro, postaje izuzetno opasno. Rekli su da je većina otišla, ali to je čista laž. Gde god da ideš, gde god da kreneš, u bilo kom naselju, sa bilo koje strane, naići ćete na njih. Ne mogu ni da hodam ulicom, stalno prolaze pored tebe, razumete? A Seuta je veoma mala - objašnjava Sara svedočeći o gradu u kom su meštani postali manjina na sopstvenom pločniku.

Pored straha za sopstvenu bezbednost, svakodnevica Seutanaca svedena je na borbu za najosnovnije životne potrebe. Rafovi u prodavnicama su ogoljeni, a osnovnih namirnica poput hleba i vode više nema.

- Supermarketi koji rade nemaju ništa jer oni nose sve što stignu. Nevladine organizacije su takođe pokupovale dovoljno hrane za njih i evo nas, napušteni smo, nema više ni hleba u gradu. Svi smo preplašeni. Ušla sam u autobus baš sada, ali sam morala odmah da izađem i neću više nikada ući. Autobus je bio pun njih, unutra je bio nesnosan smrad, znoj... Mokre po ulici, vrše nuždu gde stignu. Ovo više nije naše mesto. Kada smo svi tako zbijeni, jedan preko drugog, čovek se uplaši i bolesti koje nose sa sobom. Ne znamo šta sve donose - svedoči šokirana Špankinja.

Foto: Telegraf.rs

Iako priznaje da u bujici naroda ima i onih koji su pobegli od muke, naglašava da niko u gradu više ne može da razlikuje dobrog od lošeg čoveka, a da je agresija postala svakodnevna pojava na mestima gde se ranije živelom mirno.

- Ima i dobrih i loših ljudi, ali oni su hrabri, agresivni. Doneli su svakakve stvari, a pošto nisu identifikovani, niko ne zna ko su oni i ko stoji iza njih. Juče su opljačkali čoveka usred centra grada, razumete li? Pitaju te po ulici, ti želiš da pomogneš, ali više to ne možeš zato što to nije jedan, dva ili tri čoveka, ima ih na hiljade. Čak i ako imaš volje, nemoguće je. Žao ti je njih, ali šta je sa nama? Šta je sa našim životima? - pita se Sara.

Ova gospođa opisuje kako izgleda život u četiri zida u gradu koji je pod neslužbenim policijskim časom, gde se meštani sami zaključavaju već u rano popodne kako ne bi postali žrtve nasilja.

- Nisam izlazila iz kuće danima. Danas sam morala jer sam imala zakazano kod lekara, inače ne izlazim uopšte. Zaključani smo u kućama. Odem u krevet, u pet popodne, u četiri sata, i samo virim kroz prozor. Vidim ih kako idu ulicom, vide automobil i odmah ga razbijaju. Juče su provalili i vojsci unišavali automobile! Ne može ovo ovako da bude, zaista ne može. Napušteni smo od svih, nemam više šta da kažem - sa suzama u očima zaključuje Sara, ostavljajući iza sebe prizor grada u kom su suze meštana postale jedini odgovor na vanredno stanje koje ne prolazi.

(Telegraf.rs)