Evo zbog čega su američki nosači aviona tako posebni da ih je gotovo nemoguće potopiti?

Svaka vrsta nosača aviona u sastavu američke Ratne mornarice SAD spada među najveće i najotpornije ratne brodove koji su ikada konstruisani.

Nosač klase "Nimic" ima deplasman veći od 100.000 tona i dužinu veću od 1.000 stopa (oko 304 metra). Novija klasa "Ford", iako približno iste veličine, još je naprednija.

Preporučujemo

Ogromne dimenzije najvećih nosača aviona na svetu daju im izuzetnu izdržljivost, ali njihova sposobnost preživljavanja seže mnogo dublje. Nosači su izgrađeni sa višestrukim slojevima oklopa, vodonepropusnim odeljcima i ojačanim pregradama, prenosi portal Slash Gear.

Čak i ako neprijateljski torpedo ili projektil probije trup broda, konstrukcija omogućava posadi da zatvori pogođene odeljke kako bi brod ostao na površini.

Test američke Ratne mornarice iz 2005. godine, sproveden na povučenom nosaču aviona "USS America", pokazao je koliko je ovakav brod izdržljiv. Brod je izdržao gotovo četiri nedelje eksplozivnih testiranja pre nego što su ga na kraju potopile ekipe za rušenje.

Ovo testiranje pokazalo je koliko je teško potpuno potopiti američke nosače aviona. Oštećenja mogu onesposobiti pojedine sisteme, ali je redundantnost ugrađena gotovo u svaku kritičnu funkciju.

Napajanje se može preusmeriti, pogonski sistemi imaju rezervne opcije, a skladišta naoružanja pažljivo su zaštićena kako bi se sprečile katastrofalne lančane reakcije. Čak i u najgorim mogućim scenarijima, nosači su projektovani tako da ostanu na površini dovoljno dugo da se udalje iz opasne zone i izvrše oporavak.

Zaštićeni slojevitim štitom

Nosači aviona retko deluju sami. Svaki od njih predstavlja jezgro udarne grupe nosača aviona, koja uključuje krstarice sa vođenim projektilima, razarače, podmornice i brodove za podršku. Zajedno formiraju višeslojnu odbranu osmišljenu da neutrališe pretnje pre nego što uopšte stignu do samog nosača.

Razarači i krstarice opremljeni sistemom borbenog upravljanja "Aegis" otkrivaju i presreću nadolazeće projektile. Ispod površine mora, podmornice patroliraju kako bi se suprotstavile neprijateljskim plovilima.

Iznad njih, avioni poput F/A-18 "Super Hornet" i F-35C "Lightning II" izvode borbene vazdušne patrole, dok EA-18G "Growler" pružaju podršku u elektronskom ratovanju kako bi ometali neprijateljske senzore.

Pored toga, nosači i njihova pratnja nose presretače projektila, kao što su SM-2, SM-6 i "Evolved Sea Sparrow Missile", kao i sisteme bliske odbrane poput "Phalanx CIWS" i "SeaRAM". Ovi slojevi zaštite deluju zajedno kako bi sprečili napadače da jednim napadom uspešno probiju sve nivoe bezbednosti.

Da bi naneli odlučujuću štetu, neprijatelj bi morao da koordinira masivan i dugotrajan napad, što je izuzetno teško izvesti protiv pokretne mete koju brane desetine brodova i elektronski sistemi koji međusobno deluju.

Kombinacija veličine, sistema i strategije

Teškoća potapanja nosača aviona ne dolazi od jednog faktora, već od kombinacije njegovog dizajna, odbrane i operativne upotrebe. Nosači aviona nisu stacionarne mete. Njihov nuklearni pogon im daje gotovo neograničen domet, a njihova mobilnost znatno otežava raketama ili podmornicama da ih lociraju i udare.

Mornarica takođe intenzivno trenira kontrolu štete, osiguravajući da posade mogu brzo da reaguju na poplave ili požare, kao što je pokazano u prošlim incidentima poput sudara sa "USS Ficdžerald" 2017. godine.

Istorijski podaci potvrđuju ovu poentu. Nijedan američki nosač aviona nije potopljen u borbi od Drugog svetskog rata, iako su protivnici pokušavali. Kina i Rusija danas imaju napredne protivbrodske rakete, uključujući takozvane "ubice nosača aviona" poput DF-21D, ali pogoditi i potopiti nosač aviona nije ista stvar.

Čak i ako udar ošteti letnu palubu ili neke sisteme, brod se često može oporaviti ili povući. Na kraju krajeva, potapanje modernog američkog nosača aviona zahtevalo bi ogromnu silu, savršenu koordinaciju i znatnu sreću.

Zato ih vojni stručnjaci stalno opisuju kao najteže ratne brodove na svetu za uništavanje.

(Telegraf.rs)