Šta će biti sa Vladimirom Putinom kada se završi rat u Ukrajini? Situacija za predsednika Rusije je nepovoljna

Tri diplomatska događaja u deset dana - sastanak u Kremlju sa Stivom Vitkofom i Džaredom Kušnerom, jednosatni telefonski razgovor sa Donaldom Trampom i najave trilateralnih pregovora u oktobru - nisu doneli primirje niti bilo kakav ustupak Rusije. Ono što jesu doneli jeste pristup. Ali posleratni položaj Vladimira Putina ograničavaju tri stvari koje bilateralni kanal ne može da promeni.

Vladimir Putin je 3. septembra, na Istočnom ekonomskom forumu u Vladivostoku, rekao da postoji, kako je naveo, šansa da se rat u Ukrajini okonča. Dva dana kasnije, Stiv Vitkof i Džared Kušner sedeli su sa njim tri sata u Kremlju, a Jurij Ušakov je sastanak ocenio kao veoma koristan. Američki izaslanici su sledećeg jutra odleteli u Kijev, a vratili su se bez dogovora.

Tramp je 8. septembra razgovarao telefonom sa Putinom sat vremena i otvoreno izneo predlog: brzo okončanje rata otvorilo bi vrata onome što je Ušakov nazvao potpunom obnovom američko-ruskih odnosa. Putin je, prema istom saopštenju, "podržao ovaj pristup".

Ništa od toga nije dovelo do primirja. Ali sve to jeste proizvelo nešto drugo: ruskog predsednika, prema kojem se Vašington ponovo ponaša kao prema čoveku koji mora da bude za pregovaračkim stolom, piše portal 19fortyfive.com.

To nije počelo ovog meseca.

Počelo je pre trinaest meseci na Aljasci, kada je Putin sleteo na američko tlo prvi put od 2015. godine.

Ni iz Aljaske nije proizašao dogovor.

Putin je taj susret nazvao veoma dobrim, sadržajnim i otvorenim. Tramp ga je opisao kao veliki i veoma uspešan dan. Ono što je iz njega proizašlo jeste navika: kanal koji je preživeo javnu zamerku, neuspešno putovanje u Kijev i rat koji i dalje ne pokazuje znake zaustavljanja.

Kada se rat završi, malo je verovatno da će Putin izaći iz njega ili potpuno rehabilitovan ili potpuno izolovan.

Njegov posleratni položaj već se nazire: dovoljno normalizovan da može direktno da razgovara sa Vašingtonom, ali i dalje ograničen pravnim i strateškim posledicama rata koji je pokrenuo.

Kanal, a ne primirje

Za početak, treba videti šta je Aljaska donela Moskvi. Ne teritoriju. Ne povlačenje ijednog ruskog vojnika. Donela je format: samit lidera umesto diplomatske note, crveni tepih umesto izolacije.

Rusija se u junu javno žalila da Vašington nije ispunio ono što je Moskva nazivala dogovorima sa Aljaske, iako nikada nije precizirala šta su oni tačno podrazumevali.

Sama ta žalba bila je znakovita. Moskva je susret u Enkoridžu posmatrala kao osnovu za nastavak pregovora, bez obzira na to da li je Vašington prihvatao takvo tumačenje.

Septembar je taj obrazac učinio očiglednim: sastanak u Kremlju 5. septembra, telefonski razgovor 8. septembra, a 12. septembra šef ukrajinske vojne obaveštajne službe Kirilo Budanov rekao je da se njegova zemlja priprema za trilateralne pregovore u oktobru.

Tri diplomatska događaja za deset dana, od kojih je svaki proizveo sledeći, a nijedan nije zahtevao od Rusije da se odrekne ijednog pedlja teritorije koju je njena vojska zauzela od februara 2022. godine.

Kanal ostaje otvoren.

Rat se odvija paralelno s njim.

Prvo ne govori ništa o tome kako će se završiti drugo.

Poternica ne nestaje sa završetkom rata

A onda postoji nešto na šta taj kanal ne može da utiče. Međunarodni krivični sud (MKS) izdao je u martu 2023. godine nalog za hapšenje Putina zbog navodne nezakonite deportacije i prebacivanja dece sa okupirane ukrajinske teritorije u Rusku Federaciju.

Ništa što bi dogovorili Moskva, Kijev ili Vašington ne može da poništi taj nalog.

To može učiniti samo sam Sud, a on to nije učinio.

Najjasniji test dogodio se u septembru 2024. godine, kada je Putin otputovao u Mongoliju, što je bila njegova prva poseta državi članici Rimskog statuta nakon izdavanja naloga za hapšenje. Putin je tamo prisustvovao obeležavanju godišnjice sovjetske pobede nad Japanom u bici kod Halhin Gola. Mongolija ga nije uhapsila.

Mesec dana kasnije, Prethodno veće MKS-a utvrdilo je da je Mongolija prekršila svoje obaveze i predmet prosledilo Skupštini država članica. Hapšenje nije automatsko, ali sama činjenica da je jedna prijateljska država ugostila Putina pokazala je da takav potez nosi određenu cenu.

To je važno jer se krug država koje su obavezane da ga uhapse nije smanjio onoliko koliko bi se moglo očekivati posle višegodišnjih pritisaka.

Mađarska je 2025. godine najavila istupanje iz Rimskog statuta, ali je u maju povukla tu odluku, samo nekoliko dana pre nego što je trebalo da stupi na snagu.

MKS i dalje ima 125 država članica, iako je pet država trenutno u procesu izlaska: Mali, Burkina Faso i Niger od juna, a Venecuela i Čad od jula. Njihova istupanja trebalo bi da budu završena 2027. godine.

Deo tog pritiska dolazi i iz Vašingtona.

Američki državni sekretar Marko Rubio tokom leta je pozivao članice MKS-a da napuste Sud i uveo sankcije grupama koje sarađuju sa njim, dok ista administracija istovremeno normalizuje odnose sa čovekom čije hapšenje Sud zahteva.

Vašington može da normalizuje odnose sa Putinom. Ne može da poništi nalog za hapšenje koji su, makar na papiru, obavezne da sprovedu 125 država.

Ono što Kina zadržava

Tu je i dug koji niko u Vašingtonu ne može da pregovara, jer ga ne duguje njemu. Kina kupuje više ruske sirove nafte nego bilo koja druga zemlja, a sve veći deo te trgovine odvija se u juanima.

Svako bure nafte predstavlja polugu u rukama Pekinga, a ne znak dobre volje prema Moskvi.

Putin je u maju otputovao u Peking i sa Si Đinpingom potpisao oko 40 dokumenata.

Među njima nije bio "Snaga Sibira 2", gasovod koji bi trebalo da nadomesti evropska tržišta gasa koja je Rusija izgubila posle 2022. godine.

Peking želi cenu približnu sopstvenoj domaćoj ceni, otprilike petinu iznosa koji Rusija dobija za gas kroz postojeći gasovod kojim snabdeva Kinu.

Do septembra su ljudi bliski pregovorima opisivali situaciju kao potpuno blokiranu, a kineski zvaničnici su navodno poručili Rusima da odustanu od te teme.

Ruski ministar energetike odgovorio je na istom forumu u Vladivostoku, na kojem je Putin govorio o šansi za mir, tako što je projektu dao novo ime. "Snaga Sibira" postala je "Snaga Bajkala". Razlika u ceni, međutim, nije se promenila.

Kakav god mirovni sporazum bude potpisan, on neće promeniti tu neravnopravnost.

Moskva će i dalje prodavati robu na tržištu na kojem kupac određuje uslove, jer je rat okončao polugu koju je Rusija nekada imala nad evropskim kupcima.

Ništa od ovoga ne znači da je Putin prognan, da se Rusija urušava ili da će se odnosi sa Zapadom vratiti na stanje kakvo je bilo u januaru 2022. godine.

Slika je složenija od bilo koje od te dve krajnosti.

Rezultat je ruski predsednik koji može sat vremena da razgovara telefonom sa američkim predsednikom i takav razgovor nazove napretkom ka potpunoj obnovi odnosa, koji prisustvuje samitu BRIKS-a u Nju Delhiju, ali koji je i dalje nepoželjan u većem delu Evrope, podložan nalogu za hapšenje koji je 125 država, makar formalno, obavezno da sprovede i sve zavisniji od raspoloženja kineskog kupca nego što je Rusija bila decenijama.

Pravi test počinje kada kamere odu

Sve ovo ne znači da je razgovor sa Putinom greška. Ako rat ikada treba da bude okončan, neko mora da razgovara sa njim. Greška bi bila tumačiti toplinu tih razgovora kao dokaz da se zapadna izolacija izgrađena od februara 2022. godine raspada.

Nije se raspala. Jedna vlada pronašla je način da zaobiđe jedan njen deo. Ostatak strukture i dalje stoji. Vašingtonski bilateralni kanal sa Moskvom sam po sebi ne može da normalizuje Putina svuda drugde, a Kremlj je toga svestan.

Kanal uspostavljen na Aljasci dobar je za samite, telefonske razgovore i neodređene priče o obnovi odnosa. Mnogo je manje efikasan kada treba iznuditi teritorijalni ustupak koji se nalazi u središtu trenutnog zastoja.

Kada ovonedeljni naslovi izblede, treba pratiti pravu stvar. Ne da li će Tramp i Putin nastaviti da pronalaze razloge za razgovor. Već da li će bilo šta što dogovore ikada dovesti do pristanka Ukrajine, ublažavanja evropskih sankcija ili slabljenja pravne mreže koja i dalje okružuje ruskog predsednika.

Dok se ne dogodi nešto od ta tri, Putin zadržava svoje mesto za stolom.

Ali to mesto je i dalje veoma, veoma neprijatno.

(Telegraf.rs)