Potresna ispovest Nobelovke o torturi u iranskom zatvoru: "Nadam se da ću opet moći da zagrlim sinove"

Dobitnica Nobelove nagrade za mir Narges Mohamadi opisala je u svojim novim memoarima iskustva iz višegodišnjeg boravka u iranskim zatvorima, uključujući, kako navodi, premlaćivanja, samicu i uskraćivanje adekvatne medicinske pomoći.

Tokom boravka u zloglasnom zatvoru Evin u Teheranu, dobitnica Nobelove nagrade za mir tajno je iznosila delove svojih tekstova uz pomoć prijatelja i drugih zatvorenica.

Preporučujemo

Rizik je bio ogroman. Narges Mohamadi (54) pretrpela je brutalna premlaćivanja, teško se razbolela i veći deo poslednje dve decenije provela je u zatvoru, daleko od svoje dece, zbog aktivizma protiv iranskog režima.

"Jedna moja prijateljica pokušala je da tokom dana za posete iznese samo tri lista papira, ali su joj ih zatvorski čuvari oduzeli", rekla je Mohamadi u sredu u razgovoru za CNN sa novinarkom Džomanom Karadše. To je jedan od njenih prvih intervjua otkako je u maju privremeno puštena iz zatvora zbog lečenja.

Drugom prilikom izgubila je više od 20 svesaka nakon što je, kako kaže, bila teško pretučena i prebačena u drugi zatvor. Ipak, nastavila je da piše, ne strahujući od posledica zbog toga što govori javno, a te fragmente je kasnije pretvorila u memoare "Žena nikada ne prestaje da se bori", koji ovog meseca izlaze u pojedinim evropskim zemljama.

U knjizi Mohamadi iznosi nove detalje o ljudima odgovornim za zlostavljanje kojem je bila izložena u zatvoru.

"Da bi se sve to dokumentovalo, bolje je otvoreno govoriti o njihovim metodama, razotkriti i otkriti njihovo mučenje", rekla je ona, obučena u višebojnu haljinu sa rečju "mir" ispisanom na različitim jezicima.

Sedela je ispred portreta Mahse Džine Amini, koja je preminula nakon što je bila u pritvoru iranske moralne policije, što je izazvalo masovne proteste širom zemlje u jesen 2022. godine.

Foto: Tanjug/AP

Objavljivanje ovakve knjige, kako ona kaže, veoma je opasno.

"Možda će biti posledica, ali tako izgleda život za nas u ovom regionu i u ovoj zemlji", rekla je ona.

Priznala je i da postoji rizik od odmazde zbog razgovora za CNN, ali je rekla da se toga ne plaši i da je njena "dužnost" da govori javno. Kako je Mohamadi bila izložena dodatnom riziku, CNN je dogovorio da se intervju fokusira na njene nove memoare i lična iskustva, a ne na aktuelna dešavanja u Iranu.

"Kada bih mogla da se vratim u trenutak kada sam započela svoju borbu, u svaki trenutak kada sam bila uhapšena, čak i kada bih znala šta će mi se dogoditi, sigurno bih ponovo donela istu odluku da započnem tu borbu", rekla je.

"Ali kada pogledam Alija i Kijanu", dodala je, misleći na svoje sada 19-godišnje blizance, "ispunjena sam sumnjom. Da li sam zaista imala pravo da im uskratim sasvim običan život, da imaju majku pored sebe? To je težak deo tog pitanja i ne mogu sa sigurnošću da odgovorim."

Mohamadi, jedna od najpoznatijih iranskih aktivistkinja za ljudska prava, ukupno je osuđivana na više od 44 godine zatvora i 154 udarca bičem, navodi njena fondacija.

Tokom poslednjeg boravka iza rešetaka, od decembra do maja, pretrpela je premlaćivanja i "životno ugrožavajuće postupanje", saopštio je Norveški Nobelov komitet u februaru, pozivajući se na "verodostojne izveštaje".

U tim izveštajima navodi se da je tokom hapšenja u decembru više puta udarana drvenim palicama i pendrecima, kao i da su je vukli po zemlji za kosu, pri čemu je zadobila povrede glave sa otvorenim ranama.

"Više puta je udarana i u predelu karlice i genitalija, zbog čega je trpela jake bolove i nije mogla normalno da sedi niti da funkcioniše", rekao je u februaru za CNN Jirgen Vatne Fridnes, predsednik Norveškog Nobelovog komiteta.

"Dva meseca sam bila u samici u istom stanju, bez mogućnosti da telefoniram, vidim porodicu ili čak svoje advokat", prisetila se Mohamadi.

Foto: Tanjug/AP

U martu je sumnjala na srčani udar, izgubila 20 kilograma, a njeno stanje se toliko pogoršalo da je njen život bio neposredno ugrožen, upozorila je njena fondacija u aprilu.

Nakon višemesečnog uskraćivanja adekvatne pomoći od strane vlasti, provela je 18 dana u bolnici zbog srčanih problema izazvanih hroničnom anksioznošću i stresom, navela je njena fondacija.

Iranska poluzvanična državna novinska agencija Tasnim u to vreme je odbacila izveštaje da se njeno stanje pogoršalo.

Na kraju je Mohamadi otpuštena iz bolnice i privremeno joj je dozvoljeno da se vrati kući. Kako je rekla, i dalje se nalazi na lečenju.

"Držanje zatvorenika u samici je jedno od oruđa vlasti, čiji je cilj da uništi čoveka, a ne samo da ga pogubi", rekla je Mohamadi.

Cilj je, prema njenim rečima, "psihički, emotivno i fizički slomiti čoveka, oduzeti mu identitet, oduzeti mu ljudskost i iskriviti i potkopati njegovu sposobnost da pravilno sagledava stvarnost".

"Uskraćivanje zatvorenicima pravovremene medicinske pomoći je još jedna metoda koja ozbiljno ugrožava njihovo zdravlje i u nekim slučajevima dovodi do njihove smrti", rekla je ona.

"Te smrti su oblik tihog pogubljenja", dodala je.

Iranska vlada i zvanični mediji umanjivali su navode Mohamadi o zlostavljanju, uprkos svedočenjima očevidaca i međunarodnim reakcijama.

Uprkos rizicima koje nosi suprotstavljanje režimu, dva velika protestna pokreta potresla su Iran poslednjih godina, jedan u januaru i drugi u jesen 2022. godine, koji je pokrenut nakon smrti 22-godišnje Amini. Na oba protesta vlasti su odgovorile nasilnim gušenjem demonstracija.

Foto: Tanjug/AP

"Ako pogledate ulice Teherana, pa čak i gradove širom zemlje, možete videti koliko hrabro žene stoje na ulicama", rekla je Mohamadi.

"Kroz pokret Žena, život, sloboda uspeli smo da stvorimo moć demonstranta i predstavimo je svetu. To znači da je osoba koja je izašla na ulicu mogla biti pretučena, ubijena, uhapšena i pogubljena, ali je imala osećaj moći i legitimnosti koji je primorao vlast da se povuče."

Za Mohamadi, koja neprestano balansira između dve uloge , majke i aktivistkinje, njena knjiga predstavlja istovremeno omaž svima koji se bore za demokratiju, ali i "reči jedne majke koja je ovu knjigu napisala u zatvoru", dok su njena deca živela daleko od nje, u izgnanstvu u Francuskoj.

"Ali i Kijana su oduvek bili snaga koja me je vraćala u život i davala mi nadu", rekla je ona.

"Nadam se da ću ih videti, zagrliti i videti koliko su porasli, da vidim da li im sada dosežem do ramena ili su oni viši od mene, i da ponovo stanem pored njih."

(Telegraf.rs)