"Ceo dan čujemo vriske, noću je gore": Potresna svedočenja dece iz zatvorskih ćelija, njihove reči lede krv

Fotograf Aleksandar Bagdasarijan proveo je osam meseci prateći svakodnevni život dece u francuskom zatvorskom sistemu, koji je kritikovan zbog dugog vremena koje maloletnici provode zaključani u ćelijama.

Njegove fotografije i razgovori sa mladima prikazuju život iza zatvorskih zidova, od svakodnevne dosade i osećaja izolacije do straha, problema sa zavisnošću, trgovine drogom, pokušaja samoubistva i neizvesnosti zbog sudskih postupaka.

Preporučujemo

Dečje ćelije, kako opisuje fotograf, istovremeno su bezlične i intimne. Kada se uđe unutra, prostor je toliko skučen da se vrlo brzo stiče osećaj da nema kuda da se ode.

Pogled se uglavnom zaustavlja na nekoliko elemenata: prozoru, rešetkama, jednostavnom krevetu, dasci koja služi kao sto, a ponekad i knjizi ili nekoliko crteža.

Zbog nedostatka osoblja, mlada osoba ponekad može da provede čak 23 sata dnevno u svojoj ćeliji.

Evropski komitet za sprečavanje torture kritikovao je takve uslove, kao i nizak nivo pristupa obrazovnim i sportskim aktivnostima.

Prozori ćelija gledaju direktno na zatvorsko dvorište, gde je svim zatvorenicima, i maloletnicima i odraslima, obezbeđen obavezan jednočasovni boravak na otvorenom svakog dana.

Jedan od dečaka opisao je fotografu kako izgleda život u takvim uslovima.

"Svaki dan smo zaključani u ćelijama. Iako to može postati naš tihi kutak, teško je. Zbog načina na koji su zgrade raspoređene, tihi kutak nikada nije zaista tih. Sve ćelije su povezane jedna sa drugom, a ovo je mesto koje poziva na upad spolja. Stalno nas prozivaju. Prozori gledaju na dvorište i ceo dan čujemo vriske. Noću je još gore", rekao je on.

Zbog položaja prozora gotovo je nemoguće izbeći poglede drugih zatvorenika i stražara. Svaki pokret i svaka reč odvijaju se pred drugima.

Mnogi mladi govorili su fotografu o dosadi i izmenjenom, veštačkom osećaju vremena.

Jedan od njih opisao je koliko dug boravak u zatvoru utiče na njegovo svakodnevno funkcionisanje.

"Osećam se kao da me boravak ovde čini glupim. Osećam se kao idiot. Zaboravljam stvari. Izgubio sam ono što sam znao. Više ne vidim ništa novo. U ćeliji mi se vid zamagljuje od gledanja u iste zidove, posebno vikendom, koji mi se čine kao cele tri nedelje", priča mladić.

Foto: Pixabay

Vikendom nema nastave i gotovo nikakvih aktivnosti.

"Gubim kontrolu ovde. Televizija me izluđuje, pa crtam da bih se zaokupio. Potrebna je mentalna snaga. Neki ljudi polude, više ih ništa ne zanima, kao da nemaju šta da izgube. Ne volim da budem u blizini druge dece, one iz drugih jedinica. Radije bih se vratio u ćeliju da bih izbegao probleme", rekao je.

U zatvorskom dvorištu jedan dečak je fotografu pričao o ljubavi prema prirodi. Želeo je da fotografiše ptice, spava napolju i kupa se u rekama.

Bio je to dan pre njegovog sudskog ročišta.

Želeo je samo da razgovara i da podeli ono što mu je prolazilo kroz glavu - svoju majku i njenu zavisnost od droge, strah od ročišta, advokata, heroin, želju da svemu tome dođe kraj, ali i želju da ostane tu ili da ode negde drugde, do reke.

"Krijem svoju tugu da bih zaštitila sebe"

U Francuskoj samo tri od šest centara za maloletnički pritvor imaju dozvolu za smeštaj devojčica.

One su smeštene u posebnoj jedinici, ali učestvuju u istim aktivnostima i pohađaju iste časove kao dečaci.

Jedna devojka pričala je fotografu o teškoćama boravka u pritvoru i paradoksu osećaja nesigurnosti u prostoru koji je u potpunosti napravljen zbog bezbednosti i nadzora.

"Uvek sam nesigurna kada sam u krevetu, plašim se da me neko posmatra kroz špijunku. Više ne spavam u bilo kom položaju koji želim. Ranije nisam volela da nosim pantalone kada spavam, ali ovde spavam sa celom odećom na sebi. Ne znam kako drugačije da zaštitim svoju privatnost. Ne pokazujem da sam tužna, pa krijem svoju tugu. Ne pričam o tome ni sa drugim devojkama, da bih se zaštitila. Devojke su takve, najmanja svađa i ceo zatvor zna za to. Biti devojka u pritvoru nije lako. Kada vrištimo, zaista vrištimo", rekla je ona.

Fotograf je dobio priliku da fotografiše i disciplinsku jedinicu, u kojoj su deca zatvorena sama, kada su ćelije bile prazne.

U njoj se nalazi malo betonsko dvorište i gotovo potpuno prazne ćelije, bez privatnosti. Prozori su zaključani i ne mogu da se otvore.

Foto-ilustracija: Shutterstock

Usko, sivo dvorište postoji kako bi se omogućio obavezni sat boravka na otvorenom svakog dana.

Na zidovima su ispisane poruke fekalijama, jer pritvorenicima nije dozvoljeno da imaju olovke ili lične stvari.

Za maloletnike boravak u disciplinskoj jedinici može da traje do pet dana, odnosno do sedam dana u slučajevima nasilja.

Prema zakonu, deci bi trebalo da budu omogućene aktivnosti i da budu zaokupljena, ali se to ne poštuje uvek, što može dovesti do situacija koje faktički predstavljaju izolaciju.

Jedna mlada osoba ispričala je fotografu kako je izgledao njen boravak u toj jedinici.

"Ne možeš odatle izaći normalan"

"Nabavio sam testeru da presečem rešetke i zbog toga se vraćam u zatvor. U rupi si tamo, ostaješ tamo, to je to. Izgubiš kontrolu, samo treba da razgovaraš sa zidom; nema ništa drugo da se uradi. Iskreno, neki ljudi žele da se ubiju tamo. Previše je strašno. Zovu to disciplinskom jedinicom, ali ne možeš odatle izaći normalan. To nije moguće. Ne možeš da otvoriš prozor. Ne možeš sam da upališ ili ugasiš svetlo. Moraš da pozoveš stražara da to uradi. Kažu nam da je to mesto za odmor, ali to nije istina. Na kraju razmišljaš o još gorim stvarima nakon što prođeš kroz sve ovo", rekao je dečak.

Fotograf je upoznao i dečaka koji je u svesci crtao linije i precrtavao dane, pokušavajući da prati koliko mu je vremena ostalo.

U ćeliji nije želeo da govori o tome, ali je nekoliko nedelja kasnije ispričao šta je radio.

„Kada sam stigao, uzeo sam svesku koju su mi dali i povukao linije da bih brojao dane koji su mi preostali. Hteo sam to da uradim. I jednog dana sam prestao. To nije teralo da dani prolaze brže. Najteže je ostati u ćeliji ceo dan. Dani prolaze sporije od noći. U ćeliji je samo televizor i posle nekog vremena mi dosadi, pa spavam", ispričao je tinejdžer.

Mladić je rekao da mu razgovori sa socijalnim radnikom pomažu jer ga izvlače iz ćelije i čine da se oseća bolje.

"Trudim se da ne razmišljam previše o stvarima. Radije bih išao kod socijalnog radnika, jer me to izvlači iz ćelije i čini da se osećam bolje. Nije mi baš stalo do upoznavanja ljudi, ali aktivnosti i časovi mi pomažu da skrenem misli sa stvari", poverio se on.

Govorio je i o planovima za budućnost.

"Ako izađem, želim da nastavim studije i pronađem poslodavca za program studiranja uz rad. To može biti ovog leta, ili možda sledećeg leta. Suđenja mogu dugo trajati. Mislim da možete poludeti u zatvoru, ali ne brinem se za sebe", kazao je on.

Foto: Milena Đorđević

Trgovina drogom

Prema iskustvima mladih sa kojima je fotograf razgovarao, trgovina drogom često je bila povezana sa razlogom njihovog boravka u zatvoru.

Jedan dečak ispričao je kako je počeo da prodaje drogu.

"Počeo sam u 10 ujutru, u malom parku, sa torbom preko ramena. Unutra je bio zaista veliki paket: 50 kesica, kapaljke i heroin. Bilo je to mnogo novca. Imao sam klijente i u jednom trenutku sam video tim BAK", rekao je, misleći na antikriminalističku policiju.

Fotograf navodi da je ponekad imao utisak da je priča tog dečaka ulepšana ili možda glamurizovana u odnosu na stvarnost.

Ipak, priseća se onoga što mu je jedna edukatorka ispričala o drugoj mladoj osobi koja joj je govorila o svom putu u trgovini drogom.

Pošto je znala njegov sudski dosije, rekla mu je: "Ali ti nisi zaista bio u tome".

Foto-ilustracija: Shutterstock

On joj je odgovorio: "Znam, izmišljam sebi život".

U teretani jednog od zatvora mladić je igrao fudbal. Izgledao je veoma mlado, a pogled mu je bio umoran.

Fotograf je saznao da je reč o migrantu bez pratnje.

"Uzeo sam naduvni čamac sa 18 ljudi na brodu. Stigao sam u Španiju. Zatim u Francusku pre 10 meseci, a ovde sam već skoro tri meseca. Ovo je moj prvi put u zatvoru. Želeo sam da igram fudbal, pa sam došao u Evropu zbog toga, a i zbog slobode. Stadion nije daleko, tako da mogu da čujem utakmice iz svoje zatvorske ćelije. Volim Lionela Mesija, on je moj uzor; on je najbolji igrač u istoriji. Biću igrač", rekao je.

"To je još jedna smrt koja će biti zaboravljena"

U zajedničkom prostoru zatvora drugi dečak se šišao.

To je, prema opisu fotografa, poseban trenutak za mlade u zatvoru. Berberin je dobro poznat na lokalnim društvenim mrežama po šišanju koje radi u radničkim naseljima.

Njegove frizure značajno se razlikuju od onih koje šišaju stražari, koje su često jednostavnije i uniformnije.

Mladi mogu da izaberu stil koji žele. Imaju poverenja u njega i on zna kako da razgovara sa njima.

Jedan od mladih ispričao je o svom 17-godišnjem prijatelju koji je ubijen samo nekoliko dana nakon izlaska iz zatvora. Prema njegovim rečima, ubistvo je bilo povezano sa obračunom u vezi sa trgovinom drogom.

"Momci su bili na skuterima. Zaustavili su se pored njega, izvukli 'gitaru' (pušku) i upucali ga. Imao je ogroman dug, a uništili su ga nekoliko dana nakon što je izašao. Uradili su mu neke lude stvari, oteli su mu starijeg brata jer je promenio lozinku za Telegram nalog da bi zadržao klijente", ispričao je.

Posebna pažnja u zatvorskom sistemu posvećuje se mladima kod kojih postoji rizik od samoubistva.

Kada se utvrdi takav rizik, mlada osoba se smešta u posebnu ćeliju koja se naziva ćelija za hitnu zaštitu.

Tada dobija "komplet za jednokratnu upotrebu", odnosno odeću koja može da se pocepa i koja je dizajnirana tako da spreči vešanje.

Iako se, prema tekstu, samoubistva u ovom sistemu mogu izbrojati na prste jedne ruke, pokušaja ima više.

Postoje i slučajevi koji ne ulaze u zatvorske statistike, jer je osoba preminula neko vreme nakon izlaska na slobodu, van zatvorskog sistema.

Član zatvorskog obrazovnog i medicinskog tima govorio je o tome koliko je teško suočavati se sa takvim situacijama.

"Samoubistva su ono što me najviše povređuje. Jedan dečak se ovde ubio, nedelju i po dana pre puštanja na slobodu. To me je uništilo. Druga devojčica je puštena i otišla je na specijalizovano bolničko odeljenje, gde je sebi oduzela život nekoliko nedelja kasnije. Prolazimo obuku o identifikovanju suicidnih kriza, ali sa malim Džonatanom nikada ne bismo posumnjali. Ubiti sebe samo nekoliko dana pre puštanja na slobodu. To su trenuci koje ovde proživljavamo, bolovi. Ali šta posle radimo sa njima? To je još jedna smrt koja će biti zaboravljena", rekao je član zatvorskog obrazovnog i medicinskog tima.

(Telegraf.rs)