Od "hotela" do "devetog kruga pakla": Razlike između zatvora u Norveškoj i SAD su apsolutno neverovatne!

Kada se pomenu zatvori, a ukoliko nemate tu vrstu životnog iskustva, na pamet vam obično padaju rešetke, naoružani stražari spremni da stisnu okidač, obračuni zatvorenika, napadi na čuvare, posete "iza stakla" prilikom kojih ne možete da dodirnete posetioca i slične scene koje često viđamo mahom u holivudskim filmovima. Takve scene preuzete su iz američkih zatvora u kojima ima i gorih stvari. Ali, sa druge strane postoji nešto što se zove "norveški zatvorski sistem", koji u odnosu na američki izgleda kao boravak u hotelu.

Norveški zatvorski sistem često se navodi kao jedan od najhumanijih na svetu i primer modela rehabilitacije umesto kažnjavanja, za razliku od američkog koji je skoncentrisan na kontrolu i kažnjavanje robijaša.

Predstavljamo vam poređenje ova dva ekstremo različita zatvorska sistema.

Norveška: Zatvor ili hotel?

Osnovna ideja norveškog zatvorskog sistema nalazi se u glavnom cilju zatvaranja počinilaca raznih krivičnih dela - rehabilitaciji i uspešnom povratku u društvo, sa što je manjom mogućom populacijom recidivista, odnosno "povratnika", tj. onih koji će se u nekom trenutku vratiti na loš put i ponovo naći "iza rešetaka". Ako se tako uopšte može reći za "robijanje" u Norveškoj.

Princip je u tome da u toj skandinavskoj zemlji zatvori nisu prvenstveno mesto za odmazdu, već za pripremu zatvorenika da se vrate u društvo. Zato se sistem bazira na normalizaciji - život u zatvoru trebalo bi da bude što sličniji životu na slobodi (osim ograničenja slobode kretanja, naravno). Norveška neguje takozvani progresivni sistem, što  znači da zatvorenici mogu da prelaze iz strožih u blaže zatvorske režime kako im se približava kraj kazne.

To znači da zatvorenici obično započinju kaznu u zatvorima maksimalne bezbednosti (kao što je poznati zatvor Halden), ali kako napreduju, odnosno resocijaluzju se, prebacuju se u zatvore otvorenog tipa (poput eko-zatvora na ostrvu Bastoj), gde rade na farmama i slobodno se kreću, pripremajući se za izlazak.

Zanimljivo je da, i pored ovog na prvi pogled izuzetno "labavog" sistema Norveška ima nizak nivo recidivizma - tek oko 20% zatvorenika ponovi krivično delo u roku od 2 godine posle izlaska (u poređenju sa 50–70% u SAD ili Velikoj Britaniji).

Tipovi zatvora u Norveškoj

Glavna podela je na zatvorene i otvorene, odnosno zatvore visoke sigurnosti.

Najpoznatiji primer zatvora zatvorenog tipa je Halden, poznat kao "najudobniji zatvor na svetu". Svaka ćelija ima sopstveno kupatilo, TV, frižider i veliki prozor. Postoje muzički studio, sportska sala, biblioteka, pa čak i kuhinja za obuku.

S druge strane nalazi se zatvor otvorenog Bastoj, na ostrvu u Oslo fjordu. Zatvorenici tamo žive u kućicama, bave se poljoprivredom, brinu o životinjama... Nema bodljikave žice, stražari su nenaoružani, a zatvorenici imaju priličnu slobodu kretanja.

Norveški zatvorski stražari prolaze obuku od dve do tri godine, što je mnogo duže nego u većini drugih zemalja. Naglasak je na odnosu i komunikaciji sa zatvorenicima, a ne na sili. Stražari prolaze obuku iz psihologije i komuniciraju sa zatvorenicima kao "mentori", a ne kao neprijatelji.

Princip je da zatvorenici i stražari treba da provode vreme zajedno - kuvaju, igraju fudbal, razgovaraju.

Poenta je u tome da je dovoljna kazna uskraćivanje slobode, te da nju ne sme da prati i uskraćivanje ljudskosti, odnosno dehumanizacija zatvorenika.

Rezultati i kritike norveškog zatvorskog sistema

Kada se pomenu rezultati, prvo što uskače u oko jeste nizak stepen ponavljanja krivičnih dela, te bolja reintegracija u društvo nakon odslužene kazne.

Naravno, postojei kritike - mnogi smatraju da je norveški sistem "previše luksuzan" i da zatvorenici žive bolje nego neki slobodni ljudi sa niskim primanjima.

Ipak,  kada se podvuče crta, dolazi se do zaključka da Norvežani smatraju da je jeftinije ulagati u rehabilitaciju nego u stalno ponavljanje kriminala.

Tipovi zatvora u SAD

U SAD nema jednog jedinstvenog sistema zatvora - postoje savezni, državni i lokalni zatvori, a unutar njih različiti nivoi bezbednosti.

Zatvori se dele po tome ko ih vodi. Tako postoje savezni zatvori koje vodi Federalna uprava za zatvore (Federal Bureau of Prisons - BOP). U njima su osuđeni za krivična dela protiv saveznog zakona i imaju više nivoa bezbednosti.

Kod saveznih zatvora BOP koristi pet kategorija sigurnosti:

• Minimalni: Relativno slobodno kretanje, manje ograde, često radni programi
• Niski: Ograde i kontrolisanije kretanje
• Srednji: Stroži režim, veći nadzor
• Visoki: Vrlo stroga kontrola, visoke ograde, ćelije i intenzivan nadzor
• Administrativni: Posebna kategorija za određene vrste pritvorenika/zatvorenika

Administrativni je zanimljiv jer ne označava nužno "najgori" nivo bezbednosti. U toj kategoriji su, na primer, ustanove za određene pritvorenike, osobe kojima je potrebna posebna zdravstvena zaštita ili zatvorenike sa specifičnim statusom.

Nivo ispod su državni zatvori, koje vode pojedinačne savezne države. U njima služe kazne ljudi osuđeni prema zakonima tih država i oni čine najveći deo američkog zatvorskog sistema.

Slede okružni zatvori, koje uglavnom vode okruzi, često šerif. Tu se pre svega drže ljudi koji čekaju suđenje, oni kojima je određen pritvor, ali i osuđenici sa kraćim kaznama.

Na poslednjoj lestrvici su gradski zatvori, koji postoje u nekim gradovima, mada su mnogo manje značajni od sistema okružnih. Oni uglavnom služe za kratkotrajni pritvor.

Još jedna važna kategorija - Supermax!

Supermax nije formalna kategorija u celom SAD, već kolokvijalni naziv za ekstremno obezbeđene zatvore ili odeljenja.

Najpoznatiji je ADX Florence u Koloradu, savezni zatvor za zatvorenike koji se smatraju posebno opasnim ili predstavljaju ozbiljan bezbednosni rizik. Tamo je režim ekstremno restriktivan.

Norveška: Ljudska i druga prava zatvorenika

Zanimljivo je i da osuđenici u Norveškoj ne gube svoja osnovna prava. Oni i dalje imaju pravo glasa, pristup zdravstvenoj zaštiti, edukaciji i lokalnim uslugama baš kao i svi ostali građani.

S druge strane, u SAD, u većini saveznih država, osuđenici za krivična dela automatski gube pravo glasa dok izdržavaju kaznu zatvora. U nekim državama to pravo se gubi trajno ili se izuzetno teško vraća čak i nakon odslužene kazne (osim ako guverner ne odobri pomilovanje). Samo dve države (Mejn i Vermont) i Vašington D.C. dozvoljavaju zatvorenicima da glasaju iz zatvora.

Iako Osmi amandman američkog Ustava (koji zabranjuje "surove i neuobičajene kazne") tehnički garantuje pristup zdravstvenoj nezi, njen kvalitet je često predmet teških kritika. Zatvorenici često moraju da plaćaju participaciju iz svojih minimalnih zatvorskih zarada, a pristup specijalističkim pregledima može biti izuzetno usporen ili neadekvatan u poređenju sa slobodnim građanima.

Dok u Norveškoj zatvorenici imaju pristup redovnim edukativnim programima, u SAD su ti programi često nedovoljno finansirani i nisu dostupni svima. Zatvorenici u SAD često obavljaju radne zadatke (održavanje, proizvodnja registarskih tablica, poljoprivreda...) za izuzetno niske dnevnice, koje se mere u centima po satu. Prema 13. amandmanu Ustava, prisilni rad je zabranjen osim kao kazna za zločin, što mnogi kritičari nazivaju modernim oblikom eksploatacije.

SAD: Prava? Kakva prava?

Za razliku od "principa normalnosti" u Norveškoj, američki zatvori, posebno oni maksimalne bezbednosti (Supermax), strogo izoluju zatvorenike od lokalne zajednice. Nema slobodnog kretanja, a društveni kontakti, čak i sa porodicom, je strogo regulisan, ograničen i često se odvija preko stakla ili putem skupih telefonskih poziva.

Procenat povratnika u SAD varira od oko 44 odsto u roku od godinu dana od izlaska iz zatvora, pa do čak oko 83 odsto u roku od deset godina.

Glavni faktori koji doprinose visokom recidivu u SAD-u uključuju sistem baziran prvenstveno na kažnjavanju i izolaciji, sa malo fokusa na psihološku rehabilitaciju. Veliki problem na putu ka eventualnoj rehabilitaciji predstavljaju i gubitak građanskih prava (uključujući glasačko pravo), kao i trajni krivični dosije ("felony record") koji drastično otežava zapošljavanje, dobijanje stambenog kredita ili iznajmljivanje stana, gurajući bivše osuđenike na marginu društva i nazad u kriminalne aktivnosti.

Osim toga, bivši zatvorenici u SAD se suočavaju sa čitavom mrežom sistemskih prepreka koje ih često doslovno primoravaju na povratak kriminalu kako bi preživeli. Ovaj fenomen se često naziva "nevidljivom kaznom" koja traje dugo nakon izlaska iz ćelije.

Glavni problemi sa kojima se susreću su:

Stambena nestabilnost i beskućništvo: Pronalazak krova nad glavom je ogroman problem, jer većina privatnih stanodavaca u SAD vrši provere dosijea i odbija bivše osuđenike. Takođe, savezni zakon dozvoljava javnim stambenim upravama (državnim stanovima za siromašne) da doživotno zabrane pristup osobama osuđenim za određena dela, posebno ona povezana sa drogom.

Finansijski dugovi pravosuđu: Mnogi zatvorenici izlaze na slobodu "u dugovima do guše" prema samom sistemu - moraju da plaćaju sudske troškove, takse za uslovnu slobodu, troškove obaveznog testiranja na droge, pa čak i "rentu" za elektronske nanogice koje su obavezni da nose. Neplaćanje ovih dugova može rezultirati ponovnim hapšenjem.

Zamke uslovne slobode: Veliki procenat recidiva uopšte ne čine nova krivična dela, već takozvana tehnička kršenja uslovne slobode. Ako bivši zatvorenik propusti sastanak sa socijalnim radnikom (često jer nije imao novca za prevoz ili nije smeo da izostane sa posla), padne na testu na drogu, ili pređe granicu okruga bez dozvole, sistem ga automatski vraća u zatvor.

Zabrana pristupa socijalnoj pomoći: U mnogim američkim saveznim državama, osobe osuđene za krivična dela povezana sa drogom doživotno gube pravo na bonove za hranu (SNAP) i federalnu novčanu pomoć (TANF). Ovo ih ostavlja bez ikakve sigurnosne mreže u periodu kada im je najteže da nađu posao.

Nedostatak lečenja zavisnosti i mentalnog zdravlja: Zatvori u SAD su postali najveće institucije za mentalno zdravlje u zemlji, ali unutar njih se pruža minimalna stvarna terapija. Bivši osuđenici se vraćaju na ulicu s istim, često i pogoršanim traumama i bolestima, bez zdravstvenog osiguranja da plate lekare i terapiju.

Kombinacija ovih faktora stvara efekat "rotirajućih vrata" - kada osoba ne može legalno da iznajmi stan, ne može da dobije posao, nema pravo na bonove za hranu i pritom duguje hiljade dolara sudu, povratak sivoj ekonomiji ili kriminalu često postaje jedini način za golo preživljavanje.

Najpoznatiji zatvor otvorenog tipa u Norveškoj - Bastoj

Osnovne činjenice

• Otvoren je 1982. godine u formi otvorenog zatvora (prethodno je bio zloglasni popravni dom za dečake).
• Namenjen za zatvorenike u poslednjoj fazi odsluženja kazne.
• Na ostrvo mogu doći zatvorenici iz cele Norveške (uključujući one osuđene za teška ubistva i silovanja), ukoliko pokažu dobro vladanje i spremnost za rehabilitaciju u zatvorima visokog obezbeđenja (poput Haldena).
• Kapacitet je oko 115 zatvorenika.
• Često se opisuje kao "eko-zatvor" otvorenog tipa, prvo ekološko ostrvo-zatvor na svetu.
• Nema ograda ni naoružanih stražara, a ostrvo radi na principu ekološke samoodrživosti.

Dnevna rutina zatvorenika

• Zatvorenici ne žive u ćelijama, već u udobnim drvenim kućama koje dele sa još do pet drugih osuđenika.
• Svaki zatvorenik ima svoju privatnu sobu sa ključem.
• Nema rešetaka na prozorima, nema ograda oko kuća, a priroda (šuma, more, plaže) im je na raspolaganju.

Obroci

• Zatvorenici dobijaju budžet za hranu i odgovorni su da sami kupuju namirnice u ostrvskoj prodavnici i pripremaju svoje obroke u zajedničkim kuhinjama u svojim kućama.
• Cilj ovoga je obnavljanje životnih veština i učenje upravljanju kućnim budžetom.
• Samo jedan zajednički obrok dnevno obezbeđuje zatvor (najčešće ručak), dok doručak i večeru spremaju sami.

Vežbanje i rad

• Svaki zatvorenik mora raditi od 8.30 do 15.30 časova.
• Poslovi su pretežno vezani za održavanje "eko-sistema" ostrva: rad na farmi (briga o konjima, kravama, ovcama...), rad u šumi, popravka bicikala, poljoprivreda (uzgoj povrća) ili rad na trajektu koji povezuje ostrvo sa kopnom.
• U slobodno vreme imaju na raspolaganju neverovatne mogućnosti za rekreaciju: jahanje konja, pecanje, plivanje u moru, igranje tenisa, korišćenje biblioteke i crkve.

Kontakt sa ljudima i nadzor

• Kontakt sa ljudima je potpuno slobodan unutar ostrva. Zatvorenici se slobodno druže, voze bicikle (glavno prevozno sredstvo) i šetaju.
• Posete porodice su dozvoljene svake nedelje i obavljaju se u veoma opuštenoj atmosferi.

Stražari i nadzor

• Stražari ne nose oružje niti uniforme. Veći deo vremena obavljaju poslove zajedno sa zatvorenicima i rade na principu "uzajamnog poštovanja".
• Preko noći, na celom ostrvu koje broji 115 osuđenika za najteža krivična dela, dežura samo oko 4 do 5 stražara.
• Fizičkog obezbeđenja (ograda) nema. Ako neko želi da pobegne, mogao bi jednostavno da uskoči u vodu i otpliva, ali se bežanje dešava izuzetno retko. Ako zatvorenik pobegne ili prekrši stroga pravila (nema droge, nema nasilja), automatski se vraća u zatvor zatvorenog (strožeg) tipa.

Kritike i rezultati

• Kritičari često smatraju da ovakav sistem predstavlja "letnji kamp", a ne zatvor, i zgražavaju se nad činjenicom da ubice slobodno jašu konje i sunčaju se na plaži.
• S druge strane, Bastoj beleži neverovatno nisku stopu recidivizma, oko 16%.
• Sistem polazi od pretpostavke da niko ne može direktno iz totalne izolacije "Supermaxa" uspešno preći na slobodu i postati normalan komšija, te da je ovaj međukorak preuzimanja odgovornosti ključan za bezbednost samog društva.

Najpoznatiji zatvor za najopasnije zatvorenike u Norveškoj - Halden

Zatvor Halden u Norveškoj se često naziva "najhumanijim zatvorom na svetu", uprkos tome što je reč o ustanovi maksimalne bezbednosti koja udomljava neke od najtežih prestupnika u Norveškoj (uključujući ubice i silovatelje).

Njegov pristup je dijametralno suprotan onome u američkom ADX Florence.

Osnovne činjenice

• Otvoren 2010. godine.
• Namenjen za zatvorenike visokog rizika, ali sa ciljem njihove potpune rehabilitacije i povratka u društvo.
• Kapacitet oko 250 zatvorenika.
• Opisuje se kao  "najhumaniji zatvor na svetu", fokusiran na princip normalnosti (život unutra treba da što više liči na život napolju).

Dnevna rutina zatvorenika

• Ćelija i okruženje: Ćelije (često zvane "sobe") imaju oko 10 kvadratnih metara i više podsećaju na studentske sobe nego na klasične ćelije.
• Svaka soba ima sopstveno, odvojeno kupatilo sa tušem i keramičkim pločicama.
• U sobama se nalazi drveni nameštaj (krevet, radni sto), televizor ravnog ekrana, mini frižider, i veliki prozori bez rešetaka (koristi se debelo, neprobojno staklo kako bi se obezbedilo što više prirodne svetlosti).
• Zatvorenici imaju ključeve od svojih soba.

Obroci

• Zatvorenici jedu u zajedničkim trpezarijama koje dele zatvorenici iz nekoliko soba (obično 10-12 zatvorenika na jedan blok).
• Imaju pristup zajedničkim, potpuno opremljenim kuhinjama gde mogu sami da kuvaju obroke koristeći namirnice kupljene u zatvorskoj prodavnici.

Vežbanje i rad

• Zatvorenici se ohrabruju da provode što manje vremena u sobama.
• Većina radi ili se školuje od 8 ujutru do 8 uveče.
• Na raspolaganju su im moderno opremljena teretana sa zidom za penjanje, sportska sala, radionice za obradu drveta i metala, muzički studio sa instrumentima i prostorijama za snimanje, i biblioteka.

Kontakt sa ljudima i nadzor

• Kontakt sa ljudima je slobodan i podstican.
• Zatvorenici se slobodno druže i kreću unutar svojih sektora.
• Posete porodice su česte. Postoje posebne "porodične kuće" (gostinske kuće sa dve spavaće sobe) unutar zatvorskog kruga gde zatvorenici mogu provesti vikend sa suprugama i decom u okruženju koje podseća na pravu kuću.
• Telefonski pozivi su redovni.

Stražari i nadzor ("dinamička bezbednost")

• Stražari (od kojih su polovina žene) ne nose oružje.
• Njihova uloga nije samo čuvanje, već mentorstvo.
• Stražari se podstiču na interakciju: jedu sa zatvorenicima, igraju sa njima odbojku, razgovaraju o svakodnevnim temama.
• Ideja je da se kroz lični kontakt i poštovanje smanji tenzija i agresija.
• Zatvor nema osmatračnice niti bodljikavu žicu, a dizajniran je tako da se uklopi u okolnu šumu.

Kritike i rezultati

• Glavna kritika (najčešće izvan Norveške) je da je ovakav sistem "previše blag" i da podseća na hotel, a ne na kaznu za teška dela.
• Norvežani odgovaraju na to podatkom da oduzimanje slobode samo po sebi predstavlja kaznu, a da je rezultat sistema ono što se računa: Norveška ima stopu recidiva od oko 20%, jednu od najnižih u svetu, a zatvori poput Haldena su izuzetno sigurni (bez ozbiljnih incidenata ili napada na stražare).

Najpoznatiji zatvor za najopasnije zatvorenike u SAD - ADX Florence (Supermax)

ADX Florence (pun naziv United States Penitentiary, Administrative Maximum Facility, često samo ADX) je federalni "Supermax" zatvor u Koloradu i najrestriktivnija ustanova u sistemu američkog Saveznog sistema zatvora (BOP).

Otvoren je 1994/1995. i nalazi se u kompleksu zatvora kod grada Florence. BOP ga opisuje kao ustanovu za zatvorenike kojima zbog nasilnog ponašanja, pokušaja bekstva ili posebnih bezbednosnih potreba nije moguće bezbedno upravljati u običnom zatvoru.

Ono po čemu je ADX naročito poznat jeste izuzetno stroga izolacija. U najrestriktivnijim režimima zatvorenik provodi približno 23 sata dnevno sam u ćeliji u kojoj se nalaze krevet, sto i stolica (sve uglavnom od betona), a postoje i toalet i tuš. Hrana se dostavlja kroz otvor na vratima. U pojedinim režimima zatvorenici rekreaciju provode sami u malom ograđenom prostoru, bez kontakta sa drugim zatvorenicima.

Zanimljiv je i sam dizajn objekta. Ćelije imaju dodatne sigurnosne barijere između zatvorenika i hodnika, a arhitektura je projektovana tako da se maksimalno ograniči međusobni kontakt zatvorenika. Jedan stručnjak koji je proučavao zatvor opisao je ADX kao jedan od primera najpotpunije izolacije zatvorenika upravo zbog njegovog arhitektonskog rešenja.

Osnovne činjenice

• Otvoren 1994. godine.
• Namenjen za najopasnije i najpoznatije zatvorenike u SAD: teroriste, šefove kartela, špijune, masovne ubice.
• Kapacitet oko 490 zatvorenika.
• Često se opisuje kao zatvor potpune izolacije.

Dnevna rutina zatvorenika

Ćelija i izolacija

• Ćelije su oko 2 x 3 metra, betonske, sa čeličnim vratima i malim prozorom.
• Zatvorenici provode oko 23 sata dnevno u ćeliji.
• Krevet, sto i stolica su izliveni iz betona; WC i lavabo od nerđajućeg čelika.
• Nema privatnih kupatila kao u Norveškoj - tuševi su vremenski ograničeni i pod nadzorom.

Obroci

• Hrana se donosi do ćelije - zatvorenici jedu sami, nema zajedničkih trpezarija. 

Vežbanje

• Dozvoljen je 1 sat dnevno rekreacije - ali u betonskom "dvorištu" veličine telefonske govornice, često zvanom "kavez".
• Vežbanje je opet u potpunoj izolaciji, bez kontakta sa drugim zatvorenicima.

Kontakt sa ljudima

• Skoro da ga nema. Komunikacija sa stražarima je minimalna i kroz vrata ili preko interfona.
• Posete porodice su veoma retke i striktno nadgledane, kroz staklo i interfon.
• Telefonski pozivi su izuzetno ograničeni.

Stražari i nadzor

• Stražari su uvek naoružani, a interakcija sa zatvorenicima je svedena na minimum.
• Zatvor koristi senzore, kamere, vrata na daljinsko otvaranje - ljudski kontakt je sveden da se spreče bilo kakve "slabosti".
• Ideja: maksimalna kontrola i minimalna interakcija.

Primeri najčuvenijih zatvorenika

• "Unabomber" Teodor Kačinski (preminuo 2023).
• Ramzi Jusuf, organizator bombaškog napada na Svetski trgovinski centar 1993.
• Hoakin "El Čapo" Guzman, meksički narko-bos.
• Džahar Carnajev, bombaš sa Bostonskog maratona.
• Svi oni žive godinama (neki i decenijama) praktično u potpunoj izolaciji.

Kritike i svedočenja

• Amnesty International i UN su više puta kritikovali ADX Florence kao oblik "psihološke torture".
• Bivši zatvorenici opisuju život kao "živi grob". 
• Studije pokazuju da dugotrajna izolacija dovodi do ozbiljnih psihičkih poremećaja: depresije, halucinacija, samoubistava.

Slučaj Andersa Beringa Brejvika

Dana 22. jula 2011. godine, Anders Bering Brejvik izveo je najteži teroristički napad u modernoj historiji Norveške. Automobilom-bombom u Oslu ubio je osam osoba, a potom je na ostrvu Utoja, u kampu omladine Radničke partije, hladnokrvno usmrtio još 69 ljudi. Sa ukupno 77 žrtava, Brejvik je 2012. osuđen na 21 godinu "forvaringa" - preventivnog pritvora koji se može neograničeno produžavati sve dok postoji procena da predstavlja opasnost po društvo.

Od 2022. godine nalazi se u zatvoru Ringerike, smeštenom uz jezero sa kojeg se vidi Utoja. Nalazi se u posebnom, dvoetažnom visokobezbednosnom kompleksu i živi u uslovima kakve nemaju mnogi slobodni ljudi.

Njegov privatni prostor obuhvata:

• vlastitu kuhinju,
• dnevnu sobu sa televizorom i Xbox konzolom,
• kupatilo,
• potpuno opremljenu teretanu (sa trakom za trčanje i veslačkim trenažerom),
• prostoriju za posete.

Kao deo nastojanja Uprave da mu se obezbedi humaniji svakodnevni život, u njegovom dijelu zatvora slobodno lete i tri papagaja tigrice.

Međutim, iza ovog fizičkog komfora krije se suština norveškog paradoksa: Brejvik je već više od 12 godina u potpunoj izolaciji od drugih zatvorenika.

Upravo zbog te izolacije Brejvik je u više navrata tužio državu, pozivajući se na Član 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Iako je 2016. prvostepeno dobio spor, Vrhovni sud je 2017. preinačio presudu, zaključivši da vrhunski fizički uslovi i edukativne mogućnosti sprečavaju da se njegov režim proglasi nečovečnim.

U januaru 2024. ponovo je pred sudom tvrdio da ga višedecenijska samoća psihički uništava. Sud je u februaru iste godine ponovo odbacio tužbu, naglasivši veliku slobodu kretanja unutar njegovog bloka. Konačno, u decembru 2024. godine, sud mu je po drugi put odbio zahtev za uslovni otpust, uz jasnu ocenu da i dalje predstavlja nesmanjen rizik po društvo.

Brejvik tako ostaje u svom "zlatnom kavezu" - sa maksimalnim fizičkim komforom, ali bez ljudskog dodira.

(Telegraf.rs)