Kanada odobrila zahtev žene za eutanaziju jer više nije mogla da kuva porodici: "Sistem je previše popustljiv"

Vodeći kanadski lekari hitno su se oglasili uz ozbiljna upozorenja zbog, kako navode, naizgled brzog odobravanja zahteva za medicinski potpomognuto umiranje u toj zemlji, nakon što je jednoj starijoj ženi zahtev odobren na osnovu činjenice da je izgubila sposobnost da priprema obroke za svoju porodicu?!

Lekari Gari Rodin i Medelin Li sa Univerziteta u Torontu izneli su sve veću zabrinutost zdravstvenih radnika u Kanadi zbog porasta broja slučajeva u kojima se odobrava eutanazija.

Profesori psihijatrije rekli su da nisu protiv legalizovane medicinske pomoći pri umiranju, ali su naglasili da kanadski zakon ne zahteva od zdravstvenih radnika da pacijente usmeravaju ka traženju alternativne pomoći.

U autorskom tekstu objavljenom u The New York Times, lekari su naveli da je postupak zamišljen kao "dostojanstvena" krajnja opcija, obično za osobe koje su neizlečivo bolesne!

Ali poslednjih godina, napisali su Rodin i Li, "previše ljudi dobija ovaj postupak bez mogućnosti da sa zdravstvenim radnikom pažljivo razmotri svoju odluku".

"U nekim slučajevima odobrava se postupak pacijentima kojima ne bi trebalo da bude odobren", dodali su, pozivajući se na sve veći broj izveštaja o odobravanju eutanazije pacijentima koji navode usamljenost ili siromaštvo kao razlog.

Rodin i Li rekli su da su se lično uverili da su pronalaženje alternativne pomoći i savetovanje mogli da spasu život pacijenta koji se nalazio u teškom periodu narušenog mentalnog zdravlja.

U jednom takvom slučaju, žena u svojim sedamdesetim godinama teško se nosila sa gubitkom sposobnosti da kuva za svoju porodicu, što je bila veština na koju je bila posebno ponosna kao matrijarh svoje porodice.

Kada joj je odobrena medicinska pomoć pri umiranju, rekla je lekarima da oseća kako je izgubila svoju vrednost za porodicu.

"Kroz savetovanje je uspela da shvati da je njena porodica cenila ono što jeste, a ne ono što je činila za njih", rekli su lekari iz Toronta.

"Odlučila je da, barem za sada, ne okonča svoj život. Tog Božića, njena porodica se okupila, a ona je ponosno sedela za stolom dok su drugi kuvali i posluživali".

Rodin i Li rekli su da su lakoća sa kojom se odobrava eutanazija i činjenica da pacijenti u mnogim slučajevima traže medicinsku pomoć pri umiranju jer "možda osećaju da nemaju druge mogućnosti" predstavljali dilemu za medicinsku struku.

Koren rastuće zabrinutosti proistekao je iz zakonske promene iz 2021. godine, kada je Parlament ukinuo uslov za predvidljivu smrt.

Program potpomognutog umiranja u zemlji počeo je 2016. godine, sa strogim uslovom da pacijent mora biti odobren samo u slučaju "razumno predvidljive" prirodne smrti - poput terminalnog raka.

U takvim slučajevima, pacijenti mogu zahtevati proceduru u bržem roku, preneo je Daily Mail.

Naveli su još jedan slučaj pacijenta u tridesetim godinama koji je primljen na njihovu jedinicu palijativne nege (JPN), koja se fokusira na upravljanje simptomima pacijenta i pružanje udobnosti i nege tokom slučajeva ozbiljnih ili po život ograničavajućih bolesti.

"Zahvaljujući proceduri, on je mogao da izabere da umre pre nego što se još više razboleo i potencijalno izgubio sposobnost komunikacije", rekli su.

"Oprostio se od svih koje je voleo, uključujući i svog petogodišnjeg sina, i umro je sa suprugom pored sebe i muzičkim terapeutom koji je pevao pesmu Leonarda Koena Aliluja".

Međutim, Rodin i Li su rekli da je kanadski sistem sada "jedan od najpopustljivijih na svetu, dozvoljavajući potpomognuto umiranje za skoro svaki oblik subjektivno nepodnošljive patnje koji je imao medicinsku osnovu, ili čak za medicinski neobjašnjive fizičke simptome".

Pacijenti bez bolesti opasnih po život, prema rečima lekara, moraju da čekaju 90 dana pre nego što mogu da prime proceduru.

"Međutim, zakon ne zahteva od doktora sa klinika da se upuštaju u dublje razgovore koji istražuju složeno značenje zahteva", rekli su.

"Videli smo slučajeve gde ljudi traže medicinsku pomoć u umiranju suočeni sa novom dijagnozom raka ili pogoršanjem postojeće bolesti i dobijaju proceduru u roku od nekoliko dana".

"Ne postoji zahtev ni u jednom pravcu da pacijenti pokušaju lečenje kako bi ublažili svoju patnju. Zakon takođe ne precizira adekvatne mere zaštite za zaštitu ranjivih pojedinaca čija odluka može biti pogođena socijalnim nepovoljnim položajem".

Procedura, prema rečima lekara, sada čini preko pet procenata smrtnih slučajeva u Kanadi.

Rodin i Li su rekli da su aktivisti bili pokretačka snaga u promenljivim zahtevima za asistirano umiranje i teoretizirali da je njihov uticaj možda naveo lekare da ponovo procene svoju ulogu u sistemu.

"Mnogi lekari su počeli da vide svoju primarnu ulogu u tome da osiguraju da njihovi pacijenti ispunjavaju zakonske uslove za asistirano umiranje", rekli su, napominjući potrebu da pacijent doživljava "nepodnošljivu patnju" sa mentalnim kapacitetom da pristane na proceduru.

"Problem je što se mnogo više pažnje posvećuje tome da li pacijenti mogu dobiti asistirano umiranje, a nedovoljno da li bi trebalo".

Univerzitetski profesori su naveli opis jednog zdravstvenog radnika o njegovoj ulozi kao "kanala" za pacijentove "želje i izbore".

Drugi radnik je priznao da nema nikakvu ulogu u proceni patnje pacijenata, navodeći da stepen u kojem osećaju da pate "u potpunosti zavisi od pacijenta - 100 odsto", napisali su Rodin i Li.

"Iako je ključno da pacijenti budu u stanju da donose odluke o svom telu, lekari imaju važnu ulogu u vođenju tih odluka", dodali su.

Rodin i Li su rekli da njihov argument nije protiv asistiranog umiranja i da ne misle da psihijatrijske procene treba da budu "stvar koja se podrazumeva", ali veruju da dalje savetovanje i "refleksivni razgovori" treba da budu uključeni u odobrenje lekara.

"Nažalost, psihološka nega ove vrste za pacijente koji traže asistirano umiranje nije rutinski nuđena od strane lekara ili drugih zdravstvenih radnika, niti je rutinski pokrivena osiguranjem. Trebalo bi da bude standard nege i u potpunosti finansirana", napisali su.

"Društvo koje dozvoljava asistirano umiranje takođe bi trebalo da se zapita da li je učinilo dovoljno da pomogne ljudima da održe svoj osećaj dostojanstva i smisla u životu. Smrt ne sme postati jedina vrsta olakšanja koju ljudi mogu da zamisle".

(Telegraf.rs)