Rat u Ukrajini je na putu da u potpunosti izmakne kontroli: Ovakav ishod se nikome neće dopasti

Rat se sve više oseća u vazduhu u Evropi! Tokom četiri godine, koliko već traje, rat u Ukrajini često je upoređivan sa dva svetska rata, budući da je reč o najvećem kopnenom ratu na evropskom kontinentu od Drugog svetskog rata i da je u junu ove godine po trajanju nadmašio Prvi svetski rat.

Međutim, za razliku od tih katastrofalnih sukoba, borbe u Ukrajini nisu prerasle u pravi rat na nivou čitavog kontinenta, koji bi i ostale evropske sile uvukao u sukob - barem ne za sada!

Postaje alarmantno neizvesno koliko će još dugo tako ostati. Gotovo pet godina i Rusija i evropske države članice Severnoatlantskog saveza (NATO) ulažu napore kako bi izbegle da budu uvučene u neposredan rat jedne protiv drugih.

Ali, kako ratni napori Ukrajine posustaju, sve je više znakova da sukob prerasta u opšti rat. Usled eskalacija, nesrećnih slučajeva i guste magle dezinformacija, koje su ponekad namerne, rizik da bi sukob mogao da preraste iz još jednog krvoprolića u Evropi u nešto još katastrofalnije možda nikada nije bio veći.

To predstavlja gorku potvrdu upozorenja antiratnih glasova, koji su godinama tvrdili da države članice NATO, poput mesečara, nesvesno koračaju ka širem i opasnijem sukobu sa Rusijom. Pitanje je sada šta se može učiniti kako bi se sprečilo ostvarenje njihovih najmračnijih predviđanja.

Pretnje i nesrećni slučajevi

Ulog u neposrednom rusko-evropskom ratu veoma je visok. Stručnjaci već dugo tvrde da bi svaki takav sukob veoma brzo prerastao u nuklearni rat. Razlog je upravo to što, kako se navodi u radu Univerziteta Braun iz 2022. godine, Rusija ima slabije konvencionalne vojne kapacitete u odnosu na NATO, zbog čega je verovatnije da bi posegnula za nuklearnim oružjem.

"Mislim da su mejnstrim mediji umanjivali značaj ovih rizika, jer bi oni ozbiljno potkopali podršku Ukrajini", kaže Lajl Goldstin, viši istraživač na Votsonovom institutu za međunarodne odnose i javne poslove Univerziteta Braun i autor tog izveštaja.

Budući da Rusija i evropske članice NATO, bez Sjedinjenih Američkih Država, zajedno poseduju gotovo 5.000 operativnih nuklearnih bojevih glava, svaka nuklearna razmena između te dve strane ne bi samo verovatno odnela milione života već bi ugrozila i samu budućnost čovečanstva.

Upravo zbog toga su svetski lideri decenijama pažljivo obuzdavali svaki sukob između NATO saveza i tadašnjeg Sovjetskog Saveza, vodeći računa čak i o svojim javnim izjavama.

Pa ipak, ovih dana jedva da prođe mesec dana a da evropski i ruski zvaničnici jedni drugima otvoreno ne zaprete.

Prošlog aprila, Dmitrij Medvedev, saveznik Vladimira Putina, bivši predsednik Rusije koji sada obavlja funkciju zamenika predsednika Saveta bezbednosti Rusije, javno je proglasio spisak evropskih postrojenja za proizvodnju dronova "registrom potencijalnih legitimnih ciljeva".

Mesec dana kasnije, upozorio je građane Evropske unije da je njihovom "mirnom snu došao kraj" i da su njihovi lideri "jednostrano stupili u rat sa Rusijom".

U međuvremenu, komandant nemačkog ratnog vazduhoplovstva obećao je da će Nemačka u slučaju rata brzo bombardovati Rusiju, dok se poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski pohvalio da bi Evropa mogla da uništi ruske rafinerije goriva za "šest dana" i da porazi Rusiju u ratu "prilično brzo".

Ove verbalne salve dostigle su alarmantni vrhunac prošle nedelje, nakon što je Moskva, koja je pre dve godine zvanično spustila prag za upotrebu nuklearnog oružja, formalno upozorila NATO da je spremna da upotrebi nuklearno oružje protiv Alijanse, koju je optužila da preduzme korake koji rizikuju "izbijanje direktnog oružanog sukoba".

To se dogodilo nakon izjava i procurelih planova koji identifikuju Kalinjingrad, rusku eksklavu između Litvanije i Poljske koja služi kao ključno rusko vojno uporište, kao glavnu ranu metu u slučaju rata između Rusije i NATO.

Sve vreme, višemesečna bubnjanja upozorenja od državnih zvaničnika NATO i obaveštajnih agencija čula su se od upozorenja da je rat sa Rusijom možda pred vratima ili je već u toku.

Baltičke države su uvele planove za masovnu evakuaciju, nemačke bolnice se spremaju za buduće masovne žrtve, a britanska vlada želi da građani počnu da skladište hranu i vodu. Evropske prestonice čuju razgovore o vojnoj regrutaciji kako bi se suočile sa onim što izgleda kao gotovo neizbežan sukob.

Ovaj rat rečima je u funkciji onoga što sve više liči na bukvalni rat.

Evropski zvaničnici optužuju Rusiju za niz sabotaža u objektima odbrambene industrije i drugim lokacijama širom Evrope, baš kao što je Medvedev upozorio u aprilu - najozloglašeniji je slučaj sa setom dronova natovarenih eksplozivom otkrivenih na i oko aerodroma u Lajpcigu, logističkog centra NATO za snabdevanje Ukrajine.

Jedan nemački komentator je opisao incident kao rusku verziju 11. septembra - sumnjivo poređenje, jer niko nije poginuo u Lajpcigu, ali zloslutno s obzirom na spoljnopolitičke izbore SAD koji su usledili nakon tih napada.

Ovo se dodaje na rastuću listu slučajnih upada. Tokom sada već višemesečnog ruskog vazdušnog napada na Ukrajinu, ruska municija, dronovi i druge letelice su desetine puta prelazile u vazdušni prostor ili na tlo zemalja NATO, uključujući i samo prošlu nedelju.

Ruski dronovi su navodno ove godine 23 puta povredile vazdušni prostor Rumunije, članice NATO,više nego svi takvi incidenti u prethodne tri godine zajedno.

Do sada nijedna nije dostigla opasnost iz novembra 2022. godine, kada je pogrešno ispaljen par raketa, za koje je pogrešno okrivljena Rusija, ubio dva farmera na poljskoj strani granice, što je izazvalo pozive na rat i hitan sastanak NATO radi razmatranja odgovora  vanredna situacija je smirena tek kada se ispostavilo da je Ukrajina slučajno bila odgovorna.

"Da se ​​bilo koji od incidenata koje smo videli u poslednja četiri meseca dogodio 2023. godine, to bi promenilo pravila igre, svi bi bili u strahu zbog toga", kaže Ema Ešford, viša saradnica u programu "Reosmišljavanje velike strategije SAD" u Stimson centru.

"Toliko smo se navikli na ovaj sukob da nije bilo velike reakcije ni na jedan od njih".

Ali možda je pitanje vremena u drugom slučaju prošlog meseca, ruski ratni brod je ispalio dve vanredne baklje na danski helikopter koji je vršio nadzor, za malo ga je promašio.

"Kako ovi hibridni incidenti postaju sve češći, njihova kinetička priroda se intenzivira", kaže Dženifer Kavana, direktorka vojne analize u organizaciji "Defense Priorities". "Bez kanala za dijalog, uvek postoji rizik da Rusija nenamerno prekorači liniju i izazove eskalaciju".

Oko za oko, zub za zub...

Taj rizik je postao vizuelno realan prošlog meseca, nakon što je ruski dron uništio deo voza blizu ukrajinsko-poljske granice samo nekoliko minuta nakon što je grupa američkih i evropskih zvaničnika prošle tuda.

Naizgled kalibrisan da bude blizu promašaja, napad je lako mogao da pokrene ono što je jedan bivši zvaničnik CIA opisao kao "eskalatorni lanac" koji vodi do rata da je bio malo pogrešan.

"Ruska motivacija ovde je da nametne troškove Evropi, da se osveti za troškove koje Ukrajina nameće Rusiji", kaže Kavana. "Rusi razumeju da evropski novac finansira ratne napore Ukrajine i da joj Evropa daje dronove".

Ti dronovi su, prema Putinovom sopstvenom priznanju, korišćeni da nanesu štetu Rusiji u vrednosti od 1 procenta njenog BDP, ili, prema Kijevu, da onesposobe polovinu njenih kapaciteta za preradu nafte.

Države NATO nisu samo obezbedile oružje za to, već su, preko vlada SAD i Francuske, obezbedile obaveštajne podatke koje je Ukrajina koristila za odabir ciljeva i pomoć svojim dronovima da izbegnu rusku protivvazdušnu odbranu.

Koliko god ovo moglo biti ohrabrujuće za ratne napore Ukrajine, to je došlo sa realnim rizikom, jer se granica između jednostavnog pružanja vojne podrške, što države NATO smatraju da rade, i postajanja potpunim saveznicima.

Da biste stekli utisak o tome koliko bi takva podrška potencijalno mogla biti zapaljiva u Moskvi, razmotrite negodovanje koje je izazvalo Vašington i Brisel kada je ranije ove godine otkriveno da Rusija pruža Iranu sličnu vrstu podrške koju države NATO sada pružaju Ukrajini.

Uzmite u obzir i da ova podrška daleko prevazilazi granice koje su sami zapadni zvaničnici povukli ranije u ratu kako bi ograničili rizik od eskalacije.

Davno su prošli dani kada su američki i evropski zvaničnici mislili da je samo pomaganje Ukrajini da dobije borbene avione previše rizično, a kamoli odobravanje udara dugog dometa na rusku teritoriju.

Umesto toga, uvereni da nedostatak ruske odmazde za ove poteze tokom godina znači da su "Putinove crvene linije samo blef sa ciljem da uplaši Zapad", kako je rekao Atlantski savet, zapadni lideri izgleda bacaju oprez u vetar.

"Primetno je koliko je eskalacija napredovala bez pravog ruskog odgovora", kaže Kavana.

"Definitivno postoji škola mišljenja u zapadnoj bezbednosnoj zajednici koja sugeriše da je Rusija papirni tigar, tako da možemo preći koliko god želimo crvenih linija", kaže Leonid Ragozin, ruski novinar i Putinov kritičar u egzilu.

"Oni veruju da se Rusija može beskonačno provocirati i da će u nekom trenutku dostići tačku pucanja. Ali ako čujete signale iz Moskve, mislim da su prilično nedvosmisleni, oni će uzvratiti".

Drugim rečima, moskovska sabotažna kampanja koja trenutno preti da direktno uvuče Evropu u sukob mogla bi biti ruski pokušaj da sa zakašnjenjem obnovi odvraćanje.

"To je apsolutno gledište u Moskvi, da su morali da pokažu da Evropa ne može da nastavi da radi stvari koje je radila nekažnjeno", kaže Ešford.

Činjenica da Moskva sada ispunjava upozorenja koja je izdavala godinama trebalo bi da bude otreznjujuća, s obzirom na to koliko je često i dosledno slično upozoravala na svoju spremnost da posegne za nuklearnom opcijom i koliko često su i ta upozorenja odbačena na Zapadu.

Gideon Rahman iz "Fajnenšel tajmsa" nedavno je primetio da Putinov neuspeh da sprovede postupak u vezi sa prošlim nuklearnim pretnjama perverzno znači da one "više ne funkcionišu kao sredstvo odvraćanja".

Ipak, i bivši direktor CIA Vilijam Berns i bivši podsekretar odbrane za politiku Kolin Kal kažu da su ruski lideri bili potpuno ozbiljni u vezi sa posezanjem za nuklearnim oružjem u jesen 2022. godine, kada je tadašnji predsednik Džozef Bajden rekao grupi donatora da svet juri ka mogućem Armagedonu.

Od tada, ruski vojni stratezi nastavljaju da govore o potrebi da se upotreba nuklearnog oružja zadrži na stolu protiv samozadovoljnog Zapada i sprovode testove i vojne vežbe u tom cilju.

"Godinama sam zabrinut da ruski admirali iznose argument Kremlju: 'Zapad je stvarno izgubio razum, moramo da uništimo francusku fregatu da bismo im održali lekciju o tome šta se dešava kada se petljate sa Rusima'“, kaže Goldštajn. "Zaista osećam da smo blizu tog trenutka".

Spirala u magli

Sve bi ovo bilo dovoljno napeto u savršenom informativnom okruženju. Ali kombinacija magle rata i namernih dezinformacija učinila je posebno teškim razlikovanje šta je istina od onoga što nije.

"Znamo da obe strane prilično sistematski iskrivljuju istinu", kaže Goldštajn.

Obaveštajne agencije i lideri Finske, Danske, Estonije i Litvanije, kao i generalni sekretar NATO i komesar EU za odbranu, svi su se prošle nedelje oglasili rekavši da ne postoji neposredna pretnja od Rusije, niti obaveštajni podaci koji ukazuju na nju. Pa ipak, mesecima su mnogi od istih glasova govorili upravo suprotno, sejući strah u javnosti.

"Kada razgovaram sa izvorima, posebno u Ukrajini, oni povezuju tu hajp sa usvajanjem dugoročnog budžeta EU za period 2028–2034", kaže Ragozin. "Veruju da se sve svodi na borbu za finansiranje za narednih šest godina".

"Čini mi se da su neki od jezika koji dolaze iz Nemačke i Velike Britanije uglavnom vođeni stvaranjem političkog apetita za finansiranje odbrane", kaže Kavana.

Naravno, čini se da neke evropske vlade koriste privilegiju rata sa Rusijom kako bi postavile temelje za politiku podsticanja vojnog kejnzijanizma, uključujući i Britaniju, čiji je novi kancelar obećao "novo doba industrijalizacije" usredsređeno na obnovu pomorske infrastrukture.

U međuvremenu, u Poljskoj je visoki zvaničnik u predsedničkom kabinetu optužio Sikorskog i Donalda Tuska, koji je premijer, da iskorišćavaju strah od Rusije za sopstvene političke svrhe.

Stručnjaci su skeptični u pogledu želje bilo koje strane da zaista ostvare svoju najoštriju retoriku.

"Mislim da u dubini duše znaju koliko bi ovo bilo razorno", kaže Goldštajn.

Neki evropski zvaničnici su praktično otvoreno priznali da još nisu spremni da se suoče sa Rusijom. U međuvremenu, za Rusiju koja veruje da pobeđuje u onome što je postalo iscrpljujući rat, uključivanje Evrope moglo bi biti komplikacija koju ne može sebi da priušti.

Ipak, kao što su pokazale bezbrojne vojne krize, namere nisu uvek važne. Jedan od razloga je način na koji protivnici imaju tendenciju da pogrešno protumače i međusobne postupke i način na koji njihovi sopstveni postupci izgledaju drugoj strani.

Ako je moskovska kampanja sabotaže imala za cilj da pošalje poruku odvraćanja NATO, evropski i američki zvaničnici je umesto toga čitaju kao namerni "test" ili pokušaj slabljenja solidarnosti Alijanse onaj koji poziva na njihove sopstvene napore da obnove odvraćanje od Rusije, jer po njihovom mišljenju, ovo ponašanje potvrđuje da je "snaga jedini jezik" koji Putin razume.

U tom cilju, EU sada istražuje način odgovora sličan NATO sopstvenim oblikom "hibridnog ratovanja" koje, poput ruskog, teoretski ne dostiže nivo napada punih razmera, ali se pokazuje "bolnim na sličan način".

"Rusi misle da signaliziraju da se Evropa previše navikava na ideju da mogu pomoći Ukrajini, a Evropa to vidi kao ruski pokušaj eskalacije sukoba sa njima", kaže Ešford.

"Evropa želi da veruje da nisu borci, da je ono što rade normalno i da ne predstavlja pretnju", kaže Kavana. "Naravno, Rusi to ne vide tako i žele da to jasno stave do znanja. Evropa vidi svu eskalaciju sa ruske strane i izgleda da ne prepoznaje načine na koje njihovo sopstveno ponašanje doprinosi spirali eskalacije".

Drugi razlog je stepen u kojem je evropsko rukovodstvo uložilo sopstveni prestiž u sve manje verovatan ishod - ukrajinsku vojnu pobedu.

Najbolji ishod za sve

Uprkos nivou fizičkog uništenja nanetog Rusiji, ukrajinska kampanja dronova prošlog leta pokazala se kao samo najnoviji skupi vojni potez koji nije uspeo da postigne svoje ciljeve, kada se prašina slegla, nisu uspeli da izvrše pritisak na Putina da okonča rat ili da izazovu političke nemire unutar Rusije.

I dok je Ukrajina od tada povratila deo teritorije, opšte stanje bojnog polja se nije fundamentalno promenilo u njenu korist.

"Postignut je opipljiv uspeh, ali na taktičkom, a ne strateškom nivou", kaže Ragozin. "Ukrajina pokazuje otpornost na bojnom polju, ali nema proboja. Slika nije ružičasta za Ruse, ali je prilično mračna za Ukrajince".

Ukrajinska vlada je sada zaglavljena u sopstvenoj političkoj krizi koja se širi, pateći od ozbiljnih (a ponekad i bukvalnih) političkih unutrašnjih sukoba i suočavajući se sa ogromnim budžetskim deficitom sve dok se bori sa najbrutalnijom ruskom kampanjom bombardovanja do sada sa malo mogućnosti da se brani, pošto je američki rat sa Iranom iscrpeo globalne zalihe raketnih presretača.

Nakon godina insistiranja evropskih lidera ne samo da će Ukrajina pobediti u ratu, već da mora, predviđajući mračnu budućnost za celu Evropu ako se to ne desi, ukrajinski zvaničnici sada počinju otvoreno da govore da njihova zemlja gubi.

"Rukovodstvo u Evropi je toliko uloženo u ovu naraciju o ukrajinskoj pobedi da se čak i malo povlači od toga i kaže: 'Pa, sve što smo govorili poslednjih pet godina je preterano' oni to neće učiniti", kaže Goldštajn.

Alternative su dalja eskalacija sa svim rizicima koji dolaze sa tim u nadi da će doći do nekog budućeg prodora ili opcije koju su evropski zvaničnici skloni da predstavljaju kao jednako neprihvatljivu kao i poraz: pravljenje bolnih ustupaka u mirovnim pregovorima.

"Godinama je jasno šta Rusija želi, koji su njeni uslovi“, kaže Ragozin.

Ti uslovi uključuju formalno odustajanje Ukrajine od svojih težnji ka pridruživanju NATO i, što je najspornije, odustajanje od Krima, Donbasa i drugih teritorija koje su ruske snage nezakonito okupirale od 2022. godine. Iako je Zelenski javno priznao da Ukrajina nema sredstava da vojno povrati Donbas, a posebno Krim, ideja o formalnom odustajanju od ovih teritorija u pregovorima ostaje neprihvatljiva u Kijevu.

"Problem sa Rusijom je što je apsolutno ukorenjena u tim pozicijama i ne pomera se ni za miljak. Rusija je spremna da pregovara, ali nije spremna na kompromis", kaže Rogozin.

Pa ipak, što duže traje rat u nadi da će se izbeći ovaj nepravedni ishod, budućnost Ukrajine izgleda mračnije.

Prema rečima poljskog premijera Tuska, Ukrajina trpi zapanjujuću stopu žrtava od 27.000 ubijenih ili ranjenih mesečno, što podstiče razgovore o regrutovanju žena i dovodi do agresivnih i nepopularnih taktika regrutovanja koje nailaze na sve nasilniji otpor Ukrajinaca.

Zajedno sa masovnim egzodusom kako bi se izbegao i rat i mogućnost borbe u njemu, stanovništvo zemlje se dramatično smanjilo, a stopa nataliteta sada znatno zaostaje za stopom mortaliteta, najavljujući buduće demografske, penzione i radne krize.

Pod vazdušnim napadima koje više ne može da odbije, industrija gvožđa i čelika zemlje - oko 5,5 procenata njenog BDP prošle godine - efikasno je zatvorena.

Drugim rečima, težnja ka pregovaračkom okončanju rata, međutim, pod nepravednim uslovima, ne samo da može pomoći u zaustavljanju trenutne eskalatorne spirale i izbegavanju katastrofe širom Evrope, već može dugoročno koristiti i Ukrajini.

"Trebalo bi da shvatimo da će svaki mir biti loš. Nikome se neće svideti. I dalje je bolje nego nastaviti rat", kaže Kavana.

(Telegraf.rs)