Priča bolja od filma: Kostja 491 dan preživeo u zoni smrti, sebi amputirao nogu, a onda je stigao spas sa neba

Nakon što je izdržao 491 dan u zoni smrti i bio primoran da tupim nožem amputira sopstvenu desnu nogu, pošto je prethodno zbog promrzlina izgubio levu, Kostjantin Vlasenko dobio je poziv za koji je mislio da možda nikada neće stići.

Tokom prethodnih 231 dana, ukrajinski pešadinac bio je sam, skrivajući se unutar peći od livenog gvožđa u napuštenoj školi, nakon što je njegov jedini saborac, sa pozivnim znakom "Baski", poginuo.

On i Baski pronašli su utočište na ovom mestu prošle zime, nakon što je betonska odvodna cev ispod zemlje, u kojoj su proveli prvih osam meseci, bila poplavljena, zbog čega su morali da pobegnu.

Međutim, na tom položaju u Harkovskoj oblasti, na istoku Ukrajine, nalazilo se toliko neprijateljskih letelica da je nebo postalo "prljavo",  odnosno zasićeno njima, što je onemogućavalo njihovu evakuaciju.

Ruski dron pratio je njihovu lokaciju i ubio Vlasenkovog saborca na njegov 50. rođendan, ostavivši Vlasenka sa teškim povredama. Sada mu je rečeno da će konačno biti pokušan pokušaj spasavanja.

"To se planira", rekao mu je komandant preko radio-veze. "Gotovo sve je spremno. Ostalo je još samo nekoliko završnih detalja".

Sledeća rečenica ostavila je prekaljenog 49-godišnjeg pešadinca bez reči.

"Danas će ti spustiti uputstva", dodao je komandant.

"Kakva uputstva?", prošaputao je Vlasenko sebi u bradu. "Zar ne znam sam da se izvučem iz rupe, dođavola?".

Bio je uveren da će poslati bespilotno kopneno vozilo ili da će se probiti do njega kvadom, što Ukrajina obično čini prilikom evakuacije ranjenika sa prve linije fronta.

Ali ubrzo je dobio odgovor. Dron je spustio zapečaćenu torbu na njegov položaj. U njoj su se nalazili najlonsko sedište, konopac, karabineri i telefon sa snimkom na kojem je detaljno objašnjeno šta mora da uradi.

Dok je gledao snimak, odjednom je shvatio šta su njegovi nadređeni planirali.

"Shvatio sam da će to biti vazdušni dron, jer je na snimku on [pilot drona zadužen za njegovo spasavanje] govorio: ’Spustiću se, a kada sletim, moraćeš da uradiš ovo i ovo…’".

"Trebalo je da sleti i ugasi motore kako bih mogao da se zavučem ispod njega".

Četvrtog oktobra, 92. zasebna jurišna brigada Ukrajine poslala je teško modifikovani dron-bombarder na Vlasenkov položaj u Petropavlivki kako bi sprovela prvu vazdušnu evakuaciju ranjenog vojnika pomoću bespilotne letelice u vojnoj istoriji.

Neverovatan snimak prikazuje Vlasenka kako se vezuje za donji deo drona i podiže palac prema njegovoj kameri pre nego što se letelica podigne na visinu 120 metara i odveze ga oko 18 kilometara, na sigurno.

Dron je pratila grupa od tri drona "Vampir", čiji je zadatak bio da odbiju ruske napade, a jedan od njih oborili su neprijatelji.

Vlasenko, čiji je pozivni znak "Kostja", sada se oporavlja u bolnici. On je ukrajinskom novinaru Juriju Butusovu ispričao neverovatnu priču o evakuaciji.

Noseći kapu "Gurzuf Defens", kao počast kompaniji koja je napravila dron koji ga je spasao, on kaže o operaciji spasavanja: "Nemam reči... Čudo. To je čudo".

Vlasenkove oči su i dalje upale, a koža smrtno bela od 16 meseci na frontu, skoro sve vreme provedeno pod zemljom ili u mraku.

Nestrpljivo se vrpolji, milujući svoju tanku sedu bradu dok detaljno opisuje svoju izvanrednu priču iz invalidskih kolica u bolnici.

Odrastajući u rodnom gradu Volodimira Zelenskog, Krivom Rogu, u centralnoj Ukrajini, otac jednog deteta radio je kao vozač kamiona kada je počela invazija u februaru 2022.

Nakon što se odvezao do regrutacione kancelarije i zahtevao da bude prijavljen, dobio je mesto u 2. bataljonu 30. mehanizovane brigade Ukrajine.

Vlasenku je 2. juna prošle godine naređeno da evakuiše povređenog druga, koji je nagazio na minu tipa "latica", minu sovjetske dizajna i da preuzme od njih dužnost na položaju u betonskoj drenažnoj cevi.

Upravo je tu upoznao Baskog. Rupa u sredini cevi bila je otvorena i vodila je dole u ​​podzemno "sklonište", mračnu rupu jedva dovoljno veliku da se u njoj sedi.

Vlasenko i Baski bi se naizmenično skrivali u "skloništu" dok bi drugi pazio u cevi iznad. Ukrajinski dronovi bi dostavljali hranu kako bi se osigurali da imaju dovoljno hrane za preživljavanje.

Trebalo je da budu rotirani sa svojih pozicija posle dva meseca, ali ubrzo su ruski dronovi Mavik ispunili nebo iznad, čineći nemogućim odlazak. Pokušaj da ih zameni nije uspeo.

"Jednom su pokušali da nas zamene, ali nisu uspeli", rekao je. "Kasnije su i druga braća po oružju izašla samo da povrate njihova tela, ali ni oni nisu uspeli. Nisu mogli da ih izvuku. Zato sam rekao da nema potrebe da dolaze po mene. Bolje da umrem sam nego da pogine još ljudi".

Nakon što je proveo osam meseci u cevi, ona je poplavljena 14. februara ove godine.

"Ispuzali smo napolje i već smo bili mokri dok smo se kretali", rekao je. "Onda je ponovo zahvatio jak mraz... Nisam imao snage. Već smo bili toliko slabi".

Njih dvojica su neopaženo stigli do porušene škole i radio-vezom poslali zalihe na svoju lokaciju ali ubrzo je ruski izviđački avion uočio isporuke ukrajinskih dronova. "Zatim su počeli da bacaju municiju", rekao je Vlasenko.

"Pogođen sam u nogu, ali stopala su mi bila toliko promrzla da nisam ni osetio da me je išta udarilo. U osnovi, leva noga mi je bila smrskana. Još uvek sam mogao da stojim na desnoj. Onda su naši momci doleteli i bacili hranu, a ja sam uganuo desnu nogu dok sam hteo da je pokupim. Posle toga, uopšte se nisam mogao normalno kretati".

Očajan od gladi, Baski se popeo da pokupi hranu. Ali neprijateljski dron je doleteo i pogodio ga.

Vlasenko je stigao do njega, ali, bez baterijske lampe, nije mogao da razazna njegove povrede u mraku. Ali cele noći je čuo jauke svog druga, nesposoban da pomogne.

"Samo je jaukao... Nije mogao ništa da kaže... Privukao sam ga bliže sebi, koliko sam mogao. Onda je utihnuo... Do jutra, moj brat po oružju je umro. Nisam ga mogao spasiti. Umro je na svoj 50. rođendan. Nikada ga nije proslavio. Bog mu je dao dar i uzeo ga. Ostao sam sam 16. februara. Kada je počelo da sviće, pokrio sam ga".

Njegov položaj je bio ugrožen, Vlasenko je stao na uvijenu nogu, zgrabio pušku i sve zalihe koje je mogao da ponese i pokušao da pobegne. Dok je to radio, čuo je eksploziju u blizini.

"Ispostavilo se da su me upozoravali", rekao je. "Kasnije su spustili zvučnik, puštajući snimak na kojem mi se govori da se predam".

Zvučnik mu je rekao: "Brate, znamo da si ovde. Veruj mi, tvoji drugovi te neće spasiti. Čuo si eksploziju. Sledeća bi mogla biti usmerena na tebe. Ne želimo da te ubijemo. Stavi konzervu ili flašu na prozorsku dasku i znaćemo da si spreman. Belo svetlo će te voditi misli se na dron]. Zatim zarobljenik, bazen za razmenu i kući. Da, tačno,  kući.“

Umesto da uradi kako su tražili, Vlasenko je odgovorio sada već ozloglašenom frazom prkosa koju su koristili branioci Zmijskog ostrva, malog komada zemlje koji je Rusija zauzela početkom 2022. godine: "Ruski ratni brode, idi do đavola!".

"Šteta što me nisu mogli čuti", našalio se.

Javio se radio-vezom svojim komandantima, koji su poslali dronove da unište zvučnik, ali nisu uspeli da ga lociraju.

"Dvadeset minuta kasnije, njihov veliki dron je doleteo", rekao je Vlasenko, misleći na ruski bombarder.

Sklupčao se na boku, stisnuo zube i čekao da ispusti bombe. "Onda je usledila eksplozija“, rekao je. "Kakva eksplozija... Mislio sam da sam mrtav. Bilo je mračno. Otvorio sam oči, a još uvek je bilo mračno. Pitao sam se da li još uvek vidim. Ali činjenica da sam mogao da osetim škrgut u zubima značila je da sam živ. I taj prokleti zvučnik je nastavio da svira...“.

Vlasenko je uspeo da se uvuče u peć od livenog gvožđa koju je ugledao usred ruševina.

"Bio je mali otvor... Ne znam koji me je anđeo gurnuo tamo", rekao je.

Nekoliko sekundi kasnije, dron je ispustio drugu ogromnu bombu.

"Sve je počelo da se ruši na mene. To je to. Mislio sam da jesam... Ali ponovo sam osetio isto: škrgut u zubima. Dakle, bio sam živ".

Ovde je ostao narednih osam meseci. Njegovi drugovi bi dronom slali hranu i lekove u ruševine škole, on bi se iz peći izvukao, pokupio ih, a zatim se vraćao unutra.

Nastavio bi da pruža borbeni nadzor, izveštavajući šta je mogao da vidi i čuje o neprijateljskim pokretima. Dok je ležao tamo, primetio je kako ljudsko telo "samo izbacuje strane predmete".

"Komadi šrapnela su počeli da ispadaju iz mene", rekao je.

Međutim, do aprila je njegovo ranjeno i teško promrzlo levo stopalo razvilo nekrozu i na kraju je otpalo. Međutim, to nije bio kraj njegovog jezivog iskušenja.

Sledećeg meseca, njegova desna noga, koju je uganuo, potpuno je utrnula u skočnom zglobu i razvila je gangrenu. Vlasenko opisuje kako je počela da "visi".

"Donji deo noge je samo visio tamo. Što sam češće puzao da sakupim zalihe, to je više vukao kost. Koža se ljuštila. Shvatio sam da moram da je odsečem. Znao sam da se više ne može spasiti. Želeo sam da sačuvam bar jedno stopalo. Ali nije uspelo, pa nije uspelo. Stavio sam je na ciglu i uzeo nož. Suze su tekle, ali sam morao da sečem. Pa sam sekao".

Kako je vreme počelo da se zagreva, seća se da je video stotine velikih narandžastih i crnih leptira kako lete tamo gde su mu ležale odsečene noge.

Mesecima, jedino društvo koje je imao bio je radio, jer su drugi položaji telefonirali sa "450", što znači "sve tiho". Rekao je: "Kada sam čuo ljude na drugim osmatračnicama kako izveštavaju '450, 450', pomislio sam: 'Još sam sa nekim...'. I to je bilo to. Opet tišina... Svakog sata sam čekao izveštaj. Bila je sreća za mene znati da nisam sam, da čujem nekoga. Poludeo sam u tom trenutku... Bilo je veoma usamljeno".

Ali njegovi ljudi ga nisu napustili, slajući mu čokolade, slatkiše, čaj i cigarete dronom. "Razmazili su me, takoreći, da bih bar imao malo radosti, nešto da me odvuče", rekao je.

"Moja žena je poslala paket. Spakovali su ga i ostavili mi. Ono što je moja žena poslala bila je knjiga Stivena Kinga: Autsajder".

To je iznenadilo Vlasenka, koji je rekao da nije shvatao da je njegova žena Tetjana primetila koliki je on veliki obožavalac Stivena Kinga. Preživeo je te mnoge dane misleći na svoju ćerku Hristinu.

"Nisam posvetio dovoljno pažnje svojoj ćerki. Možda je to bio osećaj da želim nešto da promenim. Žeđ za životom... Ali sam već odlučio da sam mrtav".

Onda, pre oko mesec dana, njegov drug, narednik Lisi, javio se radiom i rekao da se planira njegovo spasavanje.

Dobio je uputstva i ubrzo je dron stigao. Dok ga je podizao u vazduh, Vlasenko je rekao da se plašio da će biti ispušten u reku, jer ne ume da pliva. Tokom leta ugledao je ukrajinski dron kako ide u drugom smeru sa zalihama za trupe. "I to je bilo nešto: videti ga kako leti", rekao je.

"Želim da se zahvalim svima... Svima koji su toliko učinili za ovo. Čak ih ni ne poznajem sve, ali želim da im dam deo sebe. Veoma sam im zahvalan".

Uprkos svom izvanrednom preživljavanju, Vlasenko se ne oseća prijatno zbog svog novostečenog mesta u istoriji kao prvog vojnika evakuisanog dronom.

"Ne volim da budem prvi", rekao je. „Više volim da budem drugi".

(Telegraf.rs)