Hidžab u školi: Zašto je odluka Azerbejdžana izazvala spor u Turskoj

Izmenama postojećih propisa o uniformama državnih škola zabranjeni su odevni elementi koji narušavaju jedinstven izgled učenika ili nisu u skladu sa sekularnim karakterom obrazovanja. Hidžab se u uredbi izričito ne pominje, ali je primena novih pravila u pojedinim školama dovela do toga da učenicama koje nose marame nije dozvoljeno da prisustvuju nastavi.

Za Azerbejdžan, koji je prema Ustavu sekularna država, nova pravila predstavljaju nastavak politike odvajanja religije od državnog obrazovanja. Tokom leta u zakon o opštem obrazovanju uneta su načela nacionalnog i sekularnog karaktera obrazovanja, dok su septembarske izmene precizirale zahteve u pogledu školskog odevanja.

Preporučujemo

Odluka je, međutim, izazvala nezadovoljstvo i u samom Azerbejdžanu. Roditelji i učenici protestovali su zbog ograničenja, a zabeleženi su i slučajevi u kojima su devojčice sa hidžabom vraćane iz škola. Najviše versko telo zemlje, Uprava muslimana Kavkaza, ocenilo je da je hidžab važna verska obaveza, ali je istovremeno istaklo da građani ne bi trebalo da se suprotstavljaju državnim odlukama.

Spor je tako otvorio dva pitanja: gde se završava pravo države da uređuje obrazovni sistem, a gde počinje sloboda pojedinca da javno izražava svoja verska uverenja.

Turska, u kojoj je ovaj spor najglasnije odjeknuo, i sama počiva na dve tradicije. Jedna – sekularna, koju je uspostavio Mustafa Kemal Ataturk i koja je od 1937. godine ugrađena u ustav – sedamdeset godina određivala je kako izgledaju turska škola, univerzitet i državna služba. Druga – versko-konzervativna – ojačala je u poslednje dve decenije, a pod njenim uticajem ukinuta su ograničenja nošenja hidžaba na univerzitetima i u državnim institucijama. Iz te druge tradicije dolaze kritike: savetnik predsednika, poslanici vladajuće stranke, protesti ispred azerbejdžanskog konzulata u Istanbulu, a u delu medija – poređenja sa turskim ograničenjima nošenja hidžaba iz prethodnih decenija. Baku je odgovorio uzdržano i suštinski, podsetivši da je sekularnost upisana u ustave obe zemlje, a da unutrašnje odluke svake od njih ostaju njena sopstvena stvar.

Deo sekularne Turske, međutim, u azerbejdžanskoj odluci vidi primer, a ne grešku – i povod da govori o sopstvenoj zemlji. Teolog i publicista Džemil Kilič, poznati kritičar političkog islama, napisao je 3. oktobra: „Ako Azerbejdžan popusti političkim islamistima, u budućnosti će se suočiti sa ozbiljnim problemima. Ni u kom slučaju ne treba popuštati. Neophodno je brižljivo čuvati svoj sekularni identitet.“ Novinar Ardan Zenturk, kolumnista lista Star i nekadašnji glavni urednik televizije Star TV, izjavio je 4. oktobra: „Ne možemo prepustiti mlade verskim zajednicama. Mladi, naravno, treba da budu sekularni.“

Podrška dolazi i iz akademskih krugova, uključujući i one bliske vlastima. Profesorka Ajgun Atar, bivša rektorka Univerziteta u Giresunu i članica Saveta za bezbednost i spoljnu politiku pri predsedniku Turske, 30. septembra nazvala je nepoštenim pristupom pokušaje da se izmenjeni zahtevi u vezi sa školskom uniformom tumače kao antiislamski zakon i da se ono što se događa naziva „azerbejdžanskim 28. februarom“ – prema datumu iz 1997. godine kada je turska vojska primorala islamističku vladu da odstupi. Omer Faruk Kodžatepe, stručnjak za međunarodne odnose i docent Univerziteta nacionalne odbrane Turske, naglasio je 13. oktobra: „Pogrešno je posmatrati Azerbejdžan isključivo kroz prizmu Turske. Azerbejdžan je nezavisna država sa sopstvenom istorijom, političkim i društvenim osobenostima. Nepravedno je zanemarivati te okolnosti i donositi negativne sudove. Naše bratstvo je iznad trenutnih političkih događaja, neslaganja i rasprava.“ Glumac i televizijski voditelj Ugur Rifat Karlova 15. oktobra usprotivio se nametanju verskih uverenja deci od ranog uzrasta: „Upravo zato je Ataturk i uveo sekularnost u našoj zemlji. U suprotnom, odavno smo mogli da se pretvorimo u društvo nalik Avganistanu.“ Kolumnista lista Akšam Oguzhan Bilgin 5. oktobra postavio je pitanje ko pokušava da sabotira tursko-azerbejdžansko bratstvo – i odgovorio da to nikome neće uspeti.

Pritom, nije reč o zabrani hidžaba. Novi zahtevi odnose se samo na državne škole; univerziteti, posao, ulica, džamije – ostaju bez promena. Istom uredbom dozvoljena je nacionalna odeća na školskim događajima posvećenim istoriji i kulturi Azerbejdžana, a pitanja poštovanja pravila poverena su pedagoškim savetima škola. Hidžab se u tekstu uredbe ne pominje. Logika sekularnog pristupa jeste da je državna škola mesto na kojem se deca iz različitih porodica susreću kao jednaka, dok versko vaspitanje ostaje stvar porodice, zajednice i verskih obrazovnih ustanova.

Slična ograničenja postoje i u pojedinim evropskim zemljama, u kojima se takođe vode rasprave o odnosu sekularnosti i verskih sloboda. U Francuskoj od 2004. godine zakon ne dozvoljava u državnim školama „upadljive verske simbole“ – hidžab, krst, kipu, turban; odnosi se na osnovnu školu, nižu i višu srednju školu i ne obuhvata univerzitete, na kojima nema ograničenja. Zakon je usvojen ubedljivom većinom u Nacionalnoj skupštini, uz podršku desnice i levice, a Evropski sud za ljudska prava više puta ga je ocenio kao usklađenog sa Konvencijom. U Austriji od septembra 2026. godine učenice mlađe od četrnaest godina ne nose hidžab ni u jednoj školi u zemlji, državnoj ili privatnoj; zakon su zajedno usvojili konzervativci, socijaldemokrate i liberali, a četrnaest godina je uzrast od kojeg austrijsko pravo priznaje adolescentu pravo da samostalno odlučuje o svojoj veri. U Belgiji mreža državnih škola Flandrije ne dozvoljava verske simbole od 2009. godine, a sud u Strazburu je 2024. potvrdio zakonitost takvog pravila. Holandija i Danska ne dozvoljavaju pokrivanje lica u školama.

Sekularna škola je norma i u muslimanskim državama. U Kazahstanu su zahtevi za obaveznu školsku uniformu, koji isključuju verske elemente, usvojeni 2016. godine; u Uzbekistanu je jedinstvena školska uniforma uvedena 2018. Tadžikistan je u junu 2024. otišao korak dalje, zakonom zabranivši nošenje odeće „strane nacionalnoj kulturi“ na javnim mestima. Azerbejdžan, Kazahstan i Uzbekistan članice su Organizacije islamske saradnje, čiji je naredni samit planiran u Bakuu 2027. godine. A na Severnom Kipru društvo je 2025. samo odbranilo sekularnu školu: kada je vlada dozvolila učenicama viših razreda srednje škole da nose hidžab, oko trinaest hiljada kiparskih Turaka izašlo je na ulice Nikozije, Ustavni sud je u septembru ukinuo dozvolu, a u oktobru je za predsednika izabran lider sekularne opozicije.

Spor koji se u Turskoj vodi oko azerbejdžanske škole zapravo je spor same Turske o sebi: o tome koja je od njene dve tradicije pouzdanija. Sadašnja, versko-konzervativna, u veri vidi osnovu i unutrašnje politike i odnosa sa susedima – i zato na odluku Bakua reaguje kao da je reč o njenom sopstvenom izboru. Tradicija na kojoj je republika osnovana polazi od drugačijeg stanovišta: vera pripada pojedincu, škola svima, a država je utoliko čvršća ukoliko u njoj ima manje povoda za podele po verskoj osnovi. Azerbejdžan je do sekularne države došao svojim putem, ali sa istim ishodom – i u tome je bliži Ataturkovoj Turskoj nego svojim sadašnjim kritičarima. Sekularnost nije zabrana religije, već pravo svakoga da veruje ili ne veruje bez prinude; i to pravo, kako se pokazuje, u samoj Turskoj i dalje ima ko da brani.

Francesko de Palo, profesionalni novinar i analitičar

(Telegraf.rs)