Da li je opasno biti Srbin u haosu Tirane?

„Čuvajte se u Tirani!“ „Pazite se!“ „Ne govorite da ste iz Srbije, pravite se da ste novinari iz Hrvatske!“

Ovo su samo neke od poruka koje su nam stizale kada su objavljeni naši prvi izveštaji sa demonstracija u Tirani i prvi snimci sukoba sa ulica albanske prestonice.

A onda je usledila znatiželja.

„Kako su reagovali na to što ste iz Srbije? Da li vas je neko napadao ili vređao?“

Drugim rečima, većinu je zanimalo da li je opasno biti Srbin u haosu Tirane, u gomili ljudi sa crvenim zastavama i crnim dvoglavim orlovima?

Jednostavan odgovor: NIJE!

Ali… Jednostavan odgovor je i da nam nije baš bilo svejedno kad smo se prvi put predstavljali. Zaista nismo znali na kakav ćemo prijem da naiđemo.

A prijem je bio odličan.

- Iz Srbije? - možda bi s čuđenjem rekao poneko, ali bez ikakve ogorčenosti, mržnje, besa…

Većina je reagovala najnormalnije, kao da smo novinari iz bilo koje druge zemlje. Italije, Litvanije ili Nemačke, na primer.

Prve večeri boravka u Tirani, u kratkoj pauzi između intenzivnih okršaja policije i demonstranata, pitali smo jednu albansku novinarku da li bi trebalo da brinemo zato što smo iz Srbije.

- Ne, ne verujem - odgovorila je. - I ja dolazim u Beograd, nikad nisam imala nikakvih problema.

Problema zaista nije bilo.

Mladi demonstranti su normalno razgovarali sa nama. Objašnjavali nam zašto su na ulici, šta žele da postignu, s kakvim se problemima suočavaju…

I zahvaljivali što ih pratimo.

- Mediji pod kontrolom Edija Rame pišu samo da smo nešto spalili, uništili, razorili… Ovi protesti nisu samo to. Oni su ti koji koriste nasilje. Oni lome kosti deci. A o našim povređenima se ne priča – ispričala nam je jedna studentkinja.

Drugi student nam je objašnjavao da su na ulici mladi različitih ideologija, od levičara do desničara. Ali da svi žele bolju Albaniju, pa zato nose albanske zastave, tradicionalne kape, crvene kišobrane s crnim orlom…

Na pitanje o zastavi sa simbolom UČK bio je iznenađen kao da je do tada nije ni primetio, niti mu je taj natpis bilo šta značio. Što možda i ne čudi ako se ima u vidu da je rođen godinama nakon 1999. A dodao je i da taj čovek sam dolazi i nije deo studentskih grupa. Komentar je bio sličan kao za devojku u belom koja svakodnevno izvodi svoj performans ispred kancelarije Edija Rame:

- Previše smo pristojni da im kažemo da se sklone.

Bilo je i onih koji bi čuli da razgovaramo na njima nepoznatom jeziku, pa ih je zanimalo da li smo Rusi ili Grci. A neki su umeli i da prepoznaju jezik:

- Šta ima, brate? - rekao nam je na srpskom jedan od demonstranata.

Kako je objasnio, živi i radi u Dubaiju, gde se druži sa Srbima, pa je naučio neke reči od njih.

- Čim su policajci počeli da tuku studente, vratio sam se u Tiranu. Da se borim.

Trećeg dana boravka u Tirani demonstranti su već redovno dolazili do nas da se pozdrave. A njihovi redari su nam nudili zaštitne maske, vodu, hranu… Što bi se reklo, gostoprimstvo na nivou, čak i za ekstremne uslove.

(Telegraf.rs)