JAPANSKO KOSOVO: Zavirite u grad koji čak ni Amerikanci nisu smeli da bombarduju! (FOTO)

Premda je bio uništavan sukobima, požarima i zemljotresima u toku 11. vekova svog postojanja, carska prestonica Japana, drevni Kjoto, pošteđen je većeg uništavanja u Drugom svetskom ratu.

Preporučujemo

Amerikanci, kada su planirali koji će gradovi biti mete atomske bombe, ozbiljno su njega razmatrali, i čak ga dugo držali na prvom mestu ispred Hirošime, ali su na koncu odustali: da je uništena stara prestonica, Japanci bi se jednostavno borili da poslednjeg čoveka, do poslednje kapi krvi, a efikasna okupacija prosto ne bi bila fizički moguća jer bi svako nevino dete bilo potencijalna smrt za marinca.

I nije teško shvatiti zašto. Dom 1.600 budističkih hramova, 400 šinto svetilišta, brojnih palata i vrtova, dom careva u periodu od preko hiljadu godina, sve dok se tokom Meiđi restauracije 1868. godine nisu preselili u Edo, glavni grad šogunata, koji je potom preimenovan u Tokio, Kjoto pleni svojom lepotom, svojim ulicama, mirisima, ljudima i nasleđem.

Međutim, postoji veliki broj ljudi u Zemlji izlazećeg sunca koji smatra da prenos "prestoništva" iz Kjota u Tokio nije izveden zakonski i da se strogo legalno gledano nikada nije ni dogodio. U prilog u tome ide i to što imperator Meiđi nije ostavio pisani trag o transferu, to što se zapravo pojam "prenos" nikada nije ni koristio, a na kraju i to što Tokio nigde nije naveden kao prestonica (osim što zakon koji je donesem posle Drugog svetskog rata određuje regiju u kojoj se on nalazi kao "prestoničku regiju").

Prema tome, tehnički, Kjoto - tako dražesno ušuškan u dolini u nedrima basena Jamaširo - bi mogao da bude i dalje de jure prestonica, iako to već 150 godine de fakto nije. Ili bi na tu temu barem moglo da se debatuje, o tome bi moglo da se raspravlja.

ZAŠTO JE KJOTO TOLIKO BITAN JAPANSKOM NARODU?

Neke od razloga smo već naveli, a sada ćemo se pozabaviti konkretnim kulturnim blagom koji čuva u svojim nedrima. Za početak, tu je Kijomizu-dera, veličanstveni drveni hram na stubovima na obronku planine, osnovan krajem 8. veka, sa sadašnjim oblikom koji je izgrađen 1633. godine, po naređenju Iemicu Tokugave. Njegovo ime znači "čista voda".

Potom, tu je zen budistički hram Kinkaku-đi, što doslovno znači Hram zlatnog paviljona, osnovan 1397. godine: toliko lep, toliko krasan, toliko opčinjavajući da je jedan poludeli monah 1950. godine odlučio da ga spali jer više nije mogao da trpi njegovu divotu.

Najveći japanski pisac, glasoviti Jukio Mišima, pravi "poslednji samuraj", napisao je roman "Zlatni paviljon" u kome je opisao ove događaje iz perspektive samog palikuće, i koji spada u red najvažnijih književnih dela savremenice, jedan od najbitnih romana 20. veka.

Nakon toga hram je obnovljen, identičan onome kakav je bio nekada; ima tri sprata, a dva gornja su u potpunosti prekrivena listovima od čistog zlata. Vrtovi su izgrađeni u stilu Muromaći.

Potom, tu je Ginkaku-đi, odnosno Srebrni paviljon, koji se zvanično zove Hram blistave milosti, a koji je takođe zen svetilište. Izgrađen je 1490. godine, ima dva sprata, a ime nosi zato što je prvobitno bilo planirano da bude prekriven srebrnom folijom.

Rjoan-đi, Hram smirenog zmaja, opet zen budistički hram, spada u red najlepših (ako ne i da je sam najlepši) preživelih primera "suvog pejzaža", rafiniranog tipa pejzažne arhitekture japanskih zen hramova čija su glavna karakteristika velike kamene formacije raspoređene po tepihu od sitnih uglačanih kamenčića, poređani po linearnog paternu koji pospešuje meditaciju.

Hram Heijan je šinto hram koji je sagrađen krajem 19. veka kako bi obeležio prvog i poslednjeg cara koji je obitavao u ovom gradu, ali i 1100. godišnjicu osnivanja Heijan-kjoa, odnosno Kjota. Često se koristi za venčanja, pa čak i za koncerte, a taj spoj starog i novog je trend posebno izražen u ovom gradu poslednjih decenija. Polovinu njegove površine zauzima japanski vrt koji je stvorio i uređivao čuveni baštovan Đihei Ogava Sedmi.

Kao što smo rekli, pored ovih nekoliko pobrojanih, tu je na hiljade drugih svetih mesta gde čovek može da dođe i da se pomoli. Da li vam je sada jasno zašto je nadimak ovog grada - Grad deset hiljada hramova?

Carska palatu u Kjotu je bivše sedište imperatorske porodice koja neprestano vlada Japanom već preko 2.600 godina, premda iz grada koji je predmet našeg današnjeg fokusa samo tokom poslednjih vekova prvog i skoro pa celog drugog milenijuma nove ere. Ono što danas poznajemo kao kjotovsku imperijalnu palatu je samo poslednja u nizu tih građevina, završena 1855. godine, neposredno pre nego što će izgubiti svoju osnovnu funkciju preseljenjem cara u Tokio. Međutim, imperatori Taišo i Šova (Hirohito) u njoj su izvršili obred zacarenja.

Carska palata Sento, koja se takođe nalazi u Kjotu, zapravo je veliki vrt koji se nalazi na mestu na kome se nekada nalazila jedna od imperijalnih kuća, osmišljena da u njoj žive "penzionisani" carevi. Sagrađena je 1630. godine, a mnogo puta je stradala u požarima. Obnavljana je neprestano, sve dok nije izgorela po poslednji put sredinom 19. veka, kada su čak i Japanci digli ruke.

Carska vila Katsura je konak sa vrtovima i spoljnim građevinama u zapadnim predgrađima Kjota, i jedna je od najbitnijih japanskih kulturnih znamenja. Njeni vrtovi su remek-dela japanske pejzažne arhitekture, a zgrade najviša dostignuća japanske arhitekture.

Imperijalna vila Šugaku-in je spoj vrtova i manjih građevina, mahom čajnih kuća, u brdima istočnog Kjota. Takođe spada u red najvažnijeg japanskog kulturnog nasleđa, sa svojim spektakularnim baštama.

U okrugu Arašijama je park majmuna "Ivatajama", lociran na jednoj manjoj planini, u kome živi oko 170 ovih životinja. Vrlo su socijalizovani i prilagođeni na ljude, iako žive u divljini, slobodni.

Kjoto je dom i najpoznatijih i najekskluzivnijih gejšinskih četvrti Zemlje izlazećeg sunca. Okrug Gion se razvio još u srednjem veku, a sagrađen je sa ciljem smeštaja brojnih putnika i posetilaca hrama Jasaka koji se takođe nalazi na tom mestu. Gejše koje žive u Gionu sebe ne sobu gejšama već koriste lokalni termin "geiko". Gejša inače znači "umetnica", "osoba umetnosti", dok geiko znači "dete umetnosti", ili "žena umetnosti".

U Kjotu se nalazi još jedna gejšinska četvrt, gotovo jednako čuvena kao i ona u Gionu, smeštena u Ponto-čou, u kojoj postoji mnoštvo kuća gejši i jednako mnogo čajnih kuća.

Filozofova staza je pešački put koji prati kanal na čijim je obala zasađen niz trešanja, a dobila je ime po čuvenom japanskom filozofu i profesoru na Univerzitetu u Kjotu, Nišidi Kitaru, koji je u ovom gradu živeo i mislio tokom XX veka. On je tom stazom hodao svakoga dana i koristio je za meditaciju.

Staza prolazi pored brojnih hramova i svetilišta kao što su Honen-in, Otojo i Eikan-do Zenrin-đi. Potrebno je oko pola sata da se prepešači cela. Turistička je atrakcija, posebno za hanami (doslovno: "gledanje cveća"), kada između kraja marta i ranog maja procvetaju trešnjini cvetovi ("sakura") diljem Japana, koji inače igraju vrlo bitnu ulogu u japanskom folkloru u kome predstavljaju metaforu efemerne prirode života.

Kjoto je takođe i dom 37 visokih školskih ustanova i jedan je od akademskih centara svoje zemlje, a njegov univerzitet se smatra jednim od najboljih u svojoj zemlji, odmah posle tokijskog; na svetskom nivou nalazi se na vrlo visokom 25. mestu. Institut za tehnologiju se smatra najboljim izborom za one koji žele da postanu arhitekte i dizajneri, a tu su i brojni čuveni privatni univerziteti.

Da li vam je sada jasno zašto je Kjoto japansko Kosovo?

(V. V.)