TAJNA ZAPEČAĆENOG VOZA: Ko je Lenjina dopremio u Rusiju i ko je platio Oktobarsku revoluciju? (FOTO)

Od kako je izvršena Ruska revolucija, kako Februarska tako i Oktobarska, kolaju i priče i glasine o tome ko ju je platio, sa kojim ciljem, ko ju je organizovao i ko sproveo u delo.

Preporučujemo

Jedan od događaja koji svi vole da koriste kako bi dokazali da su baš oni u pravu onaj je kojim ćemo se mi danas baviti, ali ne sa ciljem da dokažemo ovu ili onu teoriju zavere već da hladne glave iznesemo događanja koja su postavila temelje Crvenom oktobru i omogućila boljševicima da se domognu vlasti.

Početkom 1917. godine caristički režim počeo je da se ruši kao kula od karata. Nagomilani vojni, politički, društveni i ekonomski problemi više nisu mogli da se reše u postojećoj paradigmi i, da skratimo priču, ruski imperator Nikolaj II - jedini vladar ove zemlje koji se pokazao kao prijatelj našeg naroda - abdicirao je nakon velikih demonstracija koje su potresle Petrograd. Formirana je privremena vlada sa jedne strane, a sa druge mnoštvo sovjeta, odnosno revolucionarnih veća direktno izabranih od strane radnika, vojnika i seljaka. Najpoznatiji među njima bio je Petrogradski sovjet.

U tom istorijskom trenutku u kome je režim više od hiljadu godina star doživeo svoj kolaps, Vladimir Iljič Uljanov, poznatiji po literarnom pseudonimu Lenjin, nalazio se u egzilu u Cirihu. Pripremao se nakon ručka tog 15. marta po novom kalendaru da krene ka biblioteci smeštenoj u starom gradu kada mu je u sobu uleteo partijski saborac, Poljak, Mječislav Bronski, i povikao: "Zar nisi čuo vesti?! Počela je revolucija u Rusiji!"

Narednog dana Lenjin je pisao slavnoj revolucionarki Aleksandri Kolontaj, drevnog ukrajinsko-kozačkog porekla po očevoj i finskog po majčinoj strani, koja se nalazila u Stokholmu i tražio od nje uvećano stvaranje revolucionarnog propagandnog materijala, agitacije i borbe sa ciljem međunarodne proleterske revolucije i osvajanja vlasti od strane sovjeta radničkih deputata.

"Širite se! Otvarajte nove sekcije! Probudite sveže inicijative, formirajte nove organizacije na svakom stratumu i dokažite im da do mira može doći samo pomoću naoružanog sovjeta radničkih deputata na vlasti!", pisao joj je dan kasnije.

Bio je odlučan da se što pre vrati u Rusiju. Međutim, to ni izbliza nije bilo toliko jednostavno koliko se čini jer se nalazio u Švajcarskoj i između njega i Petrograda ležalo je zemljište Nemačke i Austrougarske koje su bile u ratu sa tom Rusijom, sa dugačkim frontom koji je bilo nemoguće preći. Mora je kontrolisala Britanija, ruska saveznica. Avion je predložen, ali nije tada postojao aeroplan koji bi mogao da preleti tu distancu bez zaustavljanja.

Lenjin je mislio da bi možda mogao da pređe Nemačku pomoću švedskog pasoša ali niko od njih nije znao švedski i rizik je bio preveliki. Počeli su pregovori sa privremenom vladom u Petrogradu da im se obezbedi povratak kući putem razmene zarobljenika ali su se pregovori otegli.

Konačno, švajcarski je komunista Fric Platen 31. marta obezbedio dozvolu lično od nemačkog ministra spoljnih poslova putem ambasadara, da ruski politički emigranti mogu da proputuju Nemačku i odu u Rusiju u zapečaćenom vozu sastavljenom od samo jednog vagona. Lenjin je zahtevao i odobreno je, da vagon bude zaštićen od nedaća ekstrateritorijalnim statusom.

Mnogi tvrde da postoji veliki broj posrednih i neposrednih dokaza da su Nemci finansirali Lenjinovu političku misiju, sa ciljem dezintegracije ruskog otpora na istočnom frontu širenjem revolucionarnih nemira. Ovo je, navodno, bilo toliko jasno da je privremena vlada zabranila boljševike kao političku partiju i izdala nalog za hapšenje Lenjina. Ili to, ili su hteli da se klevetom oslobode ozbiljnog takmaca u borbi za vlast.

Mi ćemo se držati toga, da su Nemci ipak platili Lenjina i finansirali boljševike na njihovom putu ka slavi, i to zato što je manje bitno šta su Nemci hteli, a mnogo je bitnije šta je hteo sam Lenjin i šta su hteli komunisti. O tome kasnije.

Bilo kako bilo, 9. aprila Lenjin, njegova supruga Nadežda Krupskaja i drugi emigranti sreli su se u Bernu i grupa koja je na kraju brojala tridesetak ljudi ukrcala se u voz i krenula ka specijalnom koji ih je čekao u Gotmadingenu. U pratnji dva oficira nemačke armije koji su sedeli na pozadini zapečaćenog vagona, voz je putovao preko Frankfurta i Berlina do Sasnica, odakle ih je trajekt prevezao u Treleborg. Zatim su se regularnim vozom prevezli do Stokholma te konačno do Rusije.

Lenjin i družina stigli su 16. aprila po novom kalendaru, 3. aprila po starom, u Finsku stanicu u Petrogradu. Dočekan je uz zvuke "Marseljeze" od strane radnika, mornara i seljaka, a svuda su se vijorile crvene zastave: ovo je zapravo sada već bio ritual u revolucionarnoj Rusiji, način da se dočekaju politički emigranti koji se vraćaju kući.

Zvanično ga je na stanici primio menjševički predsednik Petrogradskog sovjeta, ali se on okrenuo i počeo okupljenom narodu da drži govor o međunarodnoj važnosti ruske revolucije.

Rekao je tada: "Piratski imperijalistički rat je početak građanskog rata širom Evrope... Svetska socijalistička revolucija je već na obzoru... Nemačka ključa... Svakog bi dana evropski kapitalizam mogao da se sruši... Mornari, drugovi, moramo se boriti za socijalističku revoluciju, boriti se dok proleterijat ne ostvari punu pobedu. Živela svetska socijalistička revolucija!"

Ovo je bilo potpuno u skladu sa Aprilskim tezama koje napisao dok se klackao u vozovima preko Nemačke i Švedske. Nije želeo da se boljševici uljuljkaju, kao ostali ruski socijalisti, sa buržoaskom Februarskom revolucijom. Umesto toga, boljševici treba da poguraju socijalističku revoluciju radnika i najsiromašnijih seljaka. Želeo je da sovjeti preuzmu vlast od privremene vlade, odbacio je parlamentarnu republiku i tražio republiku sovjeta radnika i seljaka čitave države, odozdo na gore.

Aprilske teze su bile radikalnije od svega što su boljševici do tog trenutka pričali i tražili, pošto su kao i menjševici verovali da je Rusija spremna samo za buržoasku revoluciju; Staljin i Kamenev su preko štampe na primer podržavali privremenu vladu.

Šta više, Aprilske teze su bile toliko radikalne da su ih svi odbacili isprva, osim Kolontajeve; Boris Bogdanov ih je nazvao "buncanjem ludaka". Lenjin se njima približio stavovima Lava Trockog koji je već bio zagovarao svoju teoriju permanentne revolucije. Vremenom je počeo da privlači svoje saborce na svoju stranu i na kraju ih je sve ubedio u moć i sprovodljivost tih ideja.

Danas je jasno da, bez obzira šta je Nemačka želela od njega, on nije želeo revoluciju u Rusiji zbog Rusije već zbog Evrope i sveta. Lenjin je želeo da ruska revolucija pokrene talas koji će progutati i tu Nemačku koja je platila njegovu; drage je volje prihvatio preko potrebne "denge", i iskoristio sebičnu želju pojedinih berlinskih krugova protiv Rusije kako bi kasnije i sa njima radni narod mogao da se obračuna.

Da sve bude komplikovanije, ovo se i desilo, pa su uskoro i Nemačku počele da potresaju crvene revolucije, a posebno je čuvena bila ona u Bavarskoj. Ali, Nemačku nije progutao revolucionarni talas. Ponajviše zahvaljujući izuzetno moćnoj tamošnjoj srednjoj klasi koja je održala stari sistem.

(J. G.)