ŽIVI SAHRANJENI: Koliko ljudi godišnje greškom završi zakopan pod zemljom? (FOTO)

Prerana sahrana, ukop živih, vivisepultura, inhumacija živućih ljudi: sve su to izrazi koji se koriste ne bi li se opisala verovatno najjezivija pojava od koje će se i najhrabrijem čoveku na svetu dići kosa na glavi.

Preporučujemo

Na ovom mestu se nećemo baviti slučajevima namernog preranog pokopa u formi nekakve kazne koja samo najbolesnijem mozgu može pasti na pamet, niti ćemo se baviti dobrovoljnom sahranjivanju kada se osoba koja je živa sahranjuje uz sopstveno dopuštenje.

Bavićemo se samo i isključivo mogućnošću da čovek "umre", odnosno da svi misle da je mrtav iako je zapravo i dalje živ, i da bude sahranjen, te da se tako zakopan pod zemljom iznenada probudi iz kliničke smrti u kovčegu, gde niko ne može da ga čuje.

Da, ovo zvuči toliko užasno i strašno da nimalo ne čudi što brojne psihološke studije pokazuju da se radi o jednom od najrasprostranjenijih ljudskih strahova koji ima čak i naziv: tafofobija.

Grobovi iz 1890. godine koje su pokojnici mogli da otvore iznutra za slučaj da su živi. Foto: Wikimedia Commons/Askold Ingvarssen

Tokom 19. stoleća zbog njega su brojni izumi izmišljeni, poput zvonceta na površini koji je sa "mrtvakom" bio povezan kanapom kako bi ovaj mogao da zvoni i da uzbudi ljude na tlu, da ih obavesti da je i dalje živ.

Sa čisto naučne strane, osobe koje su zakopane žive umiru od gušenja, dehidracije, gladi ili hipotermije u područjima gde je klima ošta.

Ovo nažalost može da traje i nekoliko dana, dovoljno dugo da čovek bude bolno svestan svega što se dešava, situacije u kojoj se nalazi, očaja zbog nemogućnosti da bude izbavljen, fizičkog bola... Oni koji su se preživeli ovo svedoče o neshvatljivim telesnim i mentalnim patnjama, izraženim pre svega kroz klaustrofobiju koje se nikada posle neće otarasiti.

Najstariji zabeleženi slučaj čoveka koji je živ sahranjen je iz 14. stoleća i ticao se dobro poznatog srednjovekovnog filozofa i katoličkog teologa Jovana Dunsa Skota. Naime, kada je njegova grobnica otvorena, on je bio van svog kovčega a njegove ruke su bila iščupane i krvave pošto je pokušavao da pobegne uzaludno vukući vrata ka sebi.

Eksplozija ovih priča počinje u 19. veku. Navešćemo dva primera.

Sistem zvona u kovčegu kojim su pokojnici mogli da obaveste žive da nisu mrtvi. Foto: Wikimedia Commons/Mikkalai

21. februara 1885. godine "Njujork Tajms" je objavio vest o čoveku po imenu Dženkins iz okruga Bankomb koji je, nakon ekshumacije, pronađen okrenut na stomak sa gomilom iščupane kose i tragovima grebanja noktima po otvoru kovčega. Njegova porodica je bila "uznemirena preko svake mere zbog zločinačke nebrige" nadležnih organa.

Londonski Tajms je 18. januara naredne godine objavio sličnu vest, o devojci po prezimenu Kolins iz Vudstoka u kanadskoj provinciji Ontario, koja je pronađena u kovčegu sklupčana u fetusnom položaju i sa pokrovom u kome je sahranjena iscepanim u sitne komade.

Najnoviji slučaj je na sreću sprečen. 2005. godine vreća sa lešom je dopremljena u pogrebno preduzeće u američkoj saveznoj državi Masačusets, samo što u vreći nije bio leš već živ čovek u nesvesti, kako je direktor pogrebnog preduzeća slučajno otkrio. Odmah je pozvao hitnu pomoć i spasio nesrećnika.

Što se tiče odgovora na pitanje iz naslova, njega ne zna niko na svetu. O tome se ne priča i ne govori. Verovatno se dešava i dalje, samo mi to ne znamo a tako je možda i najbolje.

Jedini način da budete sigurni da se ovo neće desiti vama je da se opredelite za kremaciju. Ne samo što nećete sebe dovesti u situaciju da se probudite ispod zemlje, nego ćete učiniti i dobro prirodi. Još ako odlučite da iz vašeg pepela nastane drvo, kao što to rade Japanci...

(Telegraf.rs)