SRBIJA JE KRALJEVINA, TITO PREMIJER, DRAŽA ĐENERAL VOJSKE! Evo šta bi bilo da su komunisti i četnici postali DRUGOVI (VIDEO)
Jedan forumaš je nedavno objavio svoje viđenje istorije, onako kako bi se odvijala da su partizani i četnici sklopili sporazum
U Srbiji najlakše "rađaju" podele, a Srbi se tako dele na "Grobare" i "Delije", na političke stranke, kojih ima čak 107, na monarhiste i republikance, na Karađorđeviće i Obrenoviće, a najzastupljenija, mnogi bi rekli i najoštrija je podela na "četnike" i "partizane", koju skoro svakodnevno možemo videti ispred zgrade Višeg suda u Beogradu kada se razmatra predmet neke rehabilitacije. Mi, ipak idemo korak napred i donosimo vam priču šta bi bilo da su Josip Broz Tito i Dragoljub Draža Mihailović napravili stvarni savez!
Preporučujemo
PUCAO NA POLICAJCA "U IME ISLAMA": Drama u Americi (VIDEO)
OVAJ ČOVEK DA NAM BUDE PRIMER SVIMA: Komunalni policajac pomaže starijem čoveku da pređe klizavu ulicu (VIDEO)
Šta bi sa Srbijom bilo da su Tito i Draža dogovorili saradnju i zaista napravili pravi savez u Drugom svetskom ratu? Pitanje je koje se postavlja decenijama u Srbiji, a na društvenim mrežama često se pojavljuje priča - "šta bi bilo, kad bi bilo" koja se pojavila na forumu PPP, a donosi neke od mogućih događaja da je došlo do ovog pakta!
* Drugi svetski rat traje, Tito i Draža sklopili su savez:
Kao prvi korak izbeglička vlada donosi odluku podržanu kraljevskom proklamacijom kojima se ukida Obznana i svi prateći i slični akti, legalizuje KPJ i njeno političko delovanje, pozdravlja ustajanje članova i simpatizera KPJ protiv okupatora i njihovo organizovanje oružanog otpora. KPJ se poziva da prihvati ustavni poredak Kraljevine i obećava se joj da će ravnopravno učestvovati na izborima posle rata, i pozivaju se svi partizani i oni koji se njima bore da se priključe formacijama kojima komanduju oficiri vojske Kraljevine Jugoslavije. KPJ odgovara tako što formalno priznaje izbegličku vladu za legitimnu vladu Jugoslavije, iz okupirane zemlje uspeva da izađe Edvard Kardelj sa još dvojice manje istaknutim predratnim komunistima i da dođe do Londona, gde postaje potpredsednik izbegličke vlade u svim njenim oblicima do 1944., dok njegove partijske kolege do kraja učestvuju u njenom radu kao ministri raznih portfelja. Kada Mihailović biva imenovan za ministra vojnog u izbegličkoj vladi za njegovog zamenika biva imenovan Koča Popović. Izbeglička vlada na kraju ,,legalizuje" partizanske formacije zvanično kao ,,samoorganizovane odbrambene narodne neredovne čete formirane na inicijativu KPJ a pod komandom JVuO" i naređuje da one uvek nastupaju u koordinaciji sa lokalnim jedinicama JVuO, mada u realnosti partizani i JVuO deluju kao dve odvojene, paralelne i ravnopravne formacije.
Pećančevi četnici nastavljaju da se žestoko bore sa partizanima dok ne bivaju rasformirani od strane Nemaca 1942. zbog nedovoljnog zalaganja protiv ravnogoraca i sumnje u Pećančevu lojalnost. Jedan deo odmah prelazi u ljotićevce. Među ostalim Nemci vrše selekciju i one koje smatraju za podobne prebacuju u nedićevski srpski udarni korpus (SUK). Ostatak se razoružava i stavlja pod kućni pritvor, mada neki uspevaju da pobegnu i pridruže se ravnogorcima. Pećanac ostaje u kućnom pritvoru do oslobođenja, posle rata mu se sudi za izdaju i on biva streljan. Ljotićevci se tokom celog rata jednako žestoko bore i protiv partizana i četnika. Manji deo Nedićevaca, tj kada se isključe ,,legalizovani" ravnogorci, na čelu sa SUK se do kraja intenzivno bori sa partizanima. SUK ulazi u manje okršaje sa JVuO.
U vođstvu ravnogorskog pokreta javlja se bojazana da će komunisti ,,pojesti" ceo pokret otpora i na kraju jednostavno preuzeti JVuO celu. Smatra se da je potreban veliki događaj koji će obrnuti stvari. Sredinom 1942. rađa se plan koji glasi da Kralja Petra II treba da obuči SAS kao specijalca i padobranca i da on treba aktivno da se pridruži otporu u okupiranoj zemlji. Par iskusnih četničkih komandanata i boraca izvlači se do Engleske da učestvuje u njegovoj obuci. Čerčilu se ova zamisao jako dopada iz propagandnih razloga u Petar II biva uguran u to bez da se sam mnogo pita. Izbeglička vlada daje podršku jer vidi to kao znatno podizanje sopstvenog rejtinga. 1943. pred italijanski slom Petar II padobranom se spušta sa ovim četničkim borcima i članovima britanskog SASa u okupiranu Jugoslaviju. Postaje oficir JVuO i zapravo učestvuje u borbama. Širi se priča o ,,narodnom kralju" koji se vratio da se bori u svojoj zemlji.
Kao deo dolaska Petra II u rat rehabilituje se ličnost Kneza Pavla. Otkriva se da je on kao regent bio nadglasan od ostalih članova namesništva i vlade kada je potpisivanje trojnog pakta bilo u pitanju i krivica se skida sa njega. On dolazi iz izgnanstva u Africi u London gde opet postaje knez-namesnik, ali samo u izgnanstvu, da iznad izbegličke vlade vrši funkciju koju je do tada obavljao Petar. Kao engleski đak i anglofil, dobro se snalazi u tom okruženju.
Krajem novembra 1943. u Jajcu organizuje se Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije. Za predsednika AVNOJa bira se Kralj Petar II. Učestvuju predstavnici i KPJ i JVuO i sa njima povezanih grupa. AVNOJ posle dosta pregovaranja i nadgornjavanja usvaja sledeće zaključke:
- Jugoslavija biće ponovo uspostavljena nakon rata, jer legalno nikada nije prestala da postoji.
- Granice koje je iscrtao okupator su nelegalne i nelegitimne i ne mogu poslužiti kao osnova za bilo šta.
- Zahteva se oslobađanje jugoslovenskih naroda van predratne jugoslovenske teritorije i njihovo pripajanje Jugoslaviji.
- Ukida se koncept integralnog jugoslovenstva kao državna politika i garantuje se jednakost, kulturna i politička, svih jugoslovenskih naroda.
- Odbija se koncept asimetričnog uređenja države, kao što je bilo nakon 1939. sa Banovinom Hrvatskom. Svi delovi države moraju imati ravnopravan status.
- Osim gorenavedenog, nakon rata ponovo će se uspostaviti društveni poredak Kraljevine Jugoslavije. Narod će na slobodnim demokratskim izborima birati vlast i nakon tih izbora pitanje promene društvenog uređenja biće otvoreno.
- Jugoslavija će biti ustrojena kao federalna država. Slovenija, Hrvatska i Srbija biće federalne jedinice, ali može biti i drugih.
- Makedonija i Crna Gora će ili biti zasebne federalne jedinice ili visokoautonomne oblasti Srbije.
- Samouprava i autonomija Bosni i Hercegovini je zagarantovana.
- Srbija, ukoliko bude bila veća od svojih granica iz 1914. biće organizovana kao federalna država ili sa visoko-autonomnim oblastima van tih granica iz 1914.
- Granice Banovine Hrvatske ne mogu poslužiti kao osnova rešenja, jer srpski narod nakon ustaškog terora mora biti u jednoj federalnoj jedinici ili u više njih gde će biti većina. Ovo važi i za srpski narod u Hrvatskoj.
- Sudbina monarhije odrediće se referendumom nakon rata. Za očuvanje monarhije mora glasati većina stanovnika Jugoslavije, ali i većina stanovnika svake federalne jedinice.
- Ukidaju su sve banovine, uključujući i hrvatsku, a AVNOJ će imati funkciju vlade u oslobođenim delovima zemlje do daljnjeg. Pod nadzorom AVNOJa vojne formacije koje kontrolišu određenu oblast biće dužne da formiraju i privremenu civilnu vlast.
- Podgorička skupština 1918., kao i slična tela Srema te Bačke, Banata i Baranje 1918. su legitimni izraz narodne volje i moraju su uzeti u razmatranje kod pravljenja razgraničenja između federalnih jedinica.
- AVNOJ i izbeglička vlada će zajedno napisati prelazni ustav, koji će definisati granice federalnih jedinica.
Ubrzo zatim izbeglička vlada usvaja i potvrđuje zaključke AVNOJ-a.
1944. AVNOJ i izbeglička vlada potpisuju sporazum o prelaznom ustavu prema kojim se integrišu u jednu, Prelaznu vladu u zemlji. Uloga Kneza Pavla prestaje. Kralj Petar II se povlači iz aktivnih borbi (mada do kraja rata obilazi prvu liniju fronta) i stupa ponovo na mesto monarha mada mu ustav ostavlja uglavnom ceremonijalne funkcije, osim imenovanja premijera nakon izbora. JVuO i partizani se integrišu u narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije. Josip Broz Tito postaje premijer prelazne vlade a Draža Mihailović glavnokomandujući NOVJ.
Na jesen 1944. ulaze sovjetske trupe u Jugoslaviju. Svečano ih dočekuju Kralj Petar, Tito, i Draža. Odigravaju ključnu ulogu u oslobođenju Beograda. Ovde međutim se pojavljuju prve pukotine između KPJ i Sovjeta. I ako Sovjeti daju više i bolje naoružanja jedinicama koji se sastoje od komunista i bivših partizanskih boraca i koje su pod uticajem ili kontrolom KPJ, i ako utiču da na teritorijama koje oslobode članovi KPJ dobiju ključne vodeće pozicije u prelaznoj lokalnoj vlasti, njihov teritorijalni zahvat je mali i kratko se zadržavaju. Tito ne dobija pomoć za osvajanje vlasti kakvu je očekivao od Staljina.
NOVJ i Prelazna vlada uspostavljaju vlast u celoj zemlji. Zauzima se Istra i NOVJ umarširava u Trst. Rat je gotov, i u zemlji vlada nelagodni mir između fokusiranih i dobro organizovanih komunista i prilično šarenolike antikomunističke neformalne koalicije.
POSLE RATA
Kralj Petar II uz odobrenje vlade donosi ukaz kojima se ljudima koji su bili članovi okupatorskih i kolaboracionističkih vojnih formacija kao i držali srednje i visoke pozicije u državnoj upravi za vreme okupacije zabranjuje vršenje rukovodećih javnih funkcija kao i kandidovanje na prvim posleratnim izborima, dok se ne završe suđenja i slični procesi.
Na jesen 1945. održavaju se izbori. Ravnogorski pokret se nakon stvaranja NOVJ i velikog gubitaka ljudstva politički rasuo i nije se pretočio u jedinstvenu stranku, već se uglavnom reosnivaju u nekom obliku predratne stranke. U Srbiji su najjače Demokratska stranka i Socijalistička partija Jugoslavije, koje imaju svoje glasače i van Srbije, dok iza njih ide Narodna radikalna stranka koja je uglavnom ograničena na Srbiju, kao i Zemljoradnička stranka koja je na 4. mestu. Međutim nijedna od ovih stranaka na dominira ne-komunističkim blokom, i svaka ponaosob nije dovoljno jaka da se susprotstavi KPJ. Postoji još nekoliko manjih, marginalnih stranaka.
Komunisti insistiraju na tome da sve stranke koje predstavljaju pobedničku stranu u ratu izađu na izbore zajedno, i da se broj poslanika u koaliciji deli po ključu - gde KPJ kao daleko najveća stranka u zemlji dobija najviše, ali ipak nešto manje od pola ukupno. Zapadni saveznici ubeđuju Kralja Petra da prihvati i podrži ovakvu koaliciju Narodnog fronta, jer smatraju da je zemlji na prvim izborima potrebna stabilnost, i da će se tako KPJ lakše kontrolisati.
NF na izborima sa saveznu skupštinu osvaja preko 4/5 poslanika, a u svakoj FD i AO osvaja bar 2/3 poslanika u skupštini. Tito nastavlja kao predsednik vlade. KPJ koristi svoju organizovanost i brojčanost da na što više uticajnih mesta u državnoj upravi postavi svoje ljude.
Sudi se javno Nediću, Ljotiću, Drljeviću i ostalim kolaborantima, kao i Paveliću i svim viđenijim članovima ustaškog režima.
Na proleće 1946. održava se referendum o monarhiji u skladu sa zaključcima AVNOJa. Zakon predviđa da će i u slučaju ukidanja monarhije Karađorđevići, uključujući i Kralja Petra, zadržati svoje titule kao počasne. Ovo se čini zbog velike popularnosti Kralja Petra među narodom, zbog njegovog ratnog angažmana. Takođe se predviđa mogućnost da DFJ bude federacija republika i monarhija, tj. da neke FD mogu postati republike a neke biti monarhije - ovo se ubacuje zbog popularnosti monarhije u Srbiji. Međutim, za ponovno uvođenje monarhije u jednoj od FD potreban je novi referendum.
Referendum prolazi u usijanoj atmosferi. Komunisti po prvi put posle rata otvoreno napadaju ličnost Kralja Petra, ali ponajviše igraju na nacionalističku kartu van Srbije i na podsećanje na međuratni period. U Sloveniji nešto preko 2/3 glasa protiv monarhije, u Hrvatskoj 75%, a u Makedoniji preko 80%. U Srbiji, u AO gde su većina manjinski narodi, Muslimani ili Hrvati pobeđuje opcija protiv monarhije, negde sa tankim a negde sa ubedljivim većinama. Međutim kod Srba je druga priča. U CG, zapadno od Drine i severno od Save monarhija ostvaruje tesnu pobedu, dok je u Srbiji istočno od Drine monarhistički glas jak, naročito u Šumadiji gde skoro 85% ljudi glasa za. Ukupno, nešto više od 55% stanovništva Srbije glasa za monarhiju. Međutim, činjenica da su sve ostale FD glasale protiv dovoljno je za njeno ukidanje, a i ukupno kada se sagleda stanovništvo cele Jugoslavije, većina je glasala protiv kralja. Kralj Petar izjavljuje da prihvata rezultate i da odstupa sa vlasti. Skupština DFJ usvaja amandmane na privremeni ustav po kojima se monarhija ukida a Kralja menja privremeno predsedništvo koje ona bira.
Međutim, sada se čuju glasovi da u Srbiji treba organizovati referendum za uvođenje monarhije na nivou FD, kao što je zakon predvideo, jer očigledno većina to želi. Ne-komunističke snage se ujedinjuju oko tog zahteva, i NF je blizu cepanja. Politička situacije je veoma nestabilna.
Sve presecava atentat na Kralja Petra na leto 1946. U isto vreme vrše se atentati na istaknute vođe ne-komunističkih snaga, ali i na neke istaknute komuniste. Pokušava se atentat na Tita i članove predsedništva, ali oni su neuspeli. Zemlja je u potpunom šoku. Nedugo zatim misteriozno umire Draža Mihailović. U štampi se primećuje da su od kraja rata misteriozno umrli mnogi prvaci ravnogorskog pokreta, ali se to usred šoka od atentata slabo primećuje u javnosti. OZNa i JA uvode policijski čaš. OZNa ubrzo otkriva da je atentat počinila grupa bivših ustaša, VMROvaca i zelenaša. Vlada uvodi dodatne restriktivne mere dok KPJ potpiruje histeriju.
Vlast zabranjuje sve političke organizacije koje nisu deo NF. Atentatori bivaju uhvaćeni, suđeno im je i streljaju ih. Pod izgovorom da je zakazala bezbednosna struktura zemlja smenjuju se mnogi i postavljaju na njihova mesta ljudi bliski KPJ i članovi KPJ - naročito ovo važi za vojnu bezbednost koja je do tada bila van komunističke kontrole. Cenzura štampe je sve veća. Tito drži zapaljive govore o tome kako se moraju kazniti i preduprediti svi oni koji ubijaju rodoljube i časne borce, kao što je i pokojni ,,narodni kralj" bio. Oni nisu svi bili komunisti, ali su se borili sa nama i mi njih nećemo zaboraviti, govori. Karođrđeivići napuštaju zemlju strahujući za svoju bezbednost. U takvoj atmosferi priča o novom referendumu u Srbiji pada u zapećak.
Ono što se zapravo dešava je tihi puč KPJ koja sada kontroliše sve veći i veći deo države. Ovo je nešto nalik čehoslovačkom scenariju. Međutim, ostali deo NF se napokon buni i uz pomoć podrške zapadnih saveznika uspeva da se izbori za nove izbore krajem 1946. Kako je hladni rat počeo, retorika KPJ je sve više antizapadna.
KPJ osvaja komotno veliku većinu u svim FD osim Srbije, gde uspeva da uzme tesnu većinu na federalnom nivou kao i u većini AO. Na saveznom nivou takođe uzima većinu, ne ubedljivu ali dovoljno komotnu. Izbori nisu bili baš fer i demokratski ali su se glasovi pošteno brojali. KPJ izjavljuje da će implementirati svoj partijski i izborni program, a to je prelazak na socijalističko društveno uređenje. Van Srbije njega vlast je jaka i opozicija joj se lako pokorava. U Srbiji se antikomunističke snage stavljaju pred dilemu. Neki smatraju da je vreme da istupe zajednički nekomunističke jedinice JA i da se pokuša puč. Drugi govore da je besmisleno ponovo ulaziti u građanski rat, da je narod sit ubijanja i ratovanja i pokazuje se ne poguban primer Grčke koja je u tom trenutku u bratoubilačkom ratu. SSSR šalje signale da bi u tom slučaju intervenisao, dok zapadni saveznici govore suprotno, da su preokupirani situacijom u Grčkoj i da ne mogu pomoći. KPJ ipak ima kakav-takav izborni legitimitet. A i onako van Srbije za tako nešto nema podrške. Tada se rađa ideja o istupanju Srbije iz Jugoslavije. Međutim KPJ poručuje da u tom slučaju granice Srbije nisu garantovane, jer one mogu biti deo samo unutarjugoslovenskog razgraničenja. Makedonci poručuju da će u tom slučaju jurišati na Skoplje, Muslimani da će otkazati poslušnost vladi u Beogradu.
Početkom 1947., uz podršku opozicije, usvaja se novi ustav koji DFJ transformiše u FNRJ, sa NR Hrvatskom, NR Slovenijom, NR Makedonijom i NFR Srbijom. AO u Srbiji postaju autonomne pokrajine s tim što se uviđa da je ipak preterano sa usitnjavanjem Srbije pa dolazi do određenog ukrupnjavanja: AP Vojvodina se stvara od AO Vojvodine i AO Istočne Slavonije i Baranje; AP Kosovo i Metohija od AO Kosovo i AO Metohije; AP Srednjeistočna Bosna od AO Centralne i AO Istočne Bosne, sa sedištem u Sarajevu; Glavni grad AP Zapadne Bosne seli se iz Bihaća u Banjaluku; AO Srpska Krajina i AO Zapadna Slavonija se spajaju u AP Lika, Kordun, Banija i Slavonija sa sedištem u Kninu. Skraćuje se ime Crne Gore na AP Crna Gora i Primorje. Ostatak Srbije bez Beograda (koji je zasebna AP) se spaja u AP Užu Srbiju sa sedištem u Kragujevcu.
Vrši se nacionalizacija imovine i ekonomije. Vlasnici bivaju kompenzovani sa malim iznosom novca u gotovini, i obveznicama na 30 godina. Iznosi koji se daju su fer i u skladu sa tržišnim cenama, ali je način otplate nepovoljan - zbog loše ekonomske sitaucije u zemlji, vlast govori da u prvih 10 godina obveznica može isplaćivati samo 20% ukupne vrednosti, a ostatak ravnomerno tokom preostalih 20 godina. Ovaj proces teče relativno mirno uz uredan i tačan popis imovine.
Na izborima 1950. nema opozicije. Glasa se samo za i protiv KPJ, i to ,,gluvim kutijama". Vlast KPJ postaje apsolutna i Titova diktatura politički je neprikosnovena. No, vlast se ipak drži postignutih tranzicionih dogovora. Tretman SPC i drugih verskih organizacija daleko je ,,mekši" nego u našem svetu. Obveznice za nacionalizovanu imovinu se isplaćuju. Ovo je sve važan deo legitimacije vlasti u narodu i naročito nakon raskida sa Staljinom ona se ovoga svega pridržava.
1960. FNRJ menja ime i postaje SFRJ, sa SR Slovenijom, SR Hrvatskom, FSR Srbijom, i SR Makedonijom. Srpske AP postaju SAP. 1963. usvaja se novi ustav koji konačno legalizuje jednopartijsku diktaturu KPJ, koja je u međuvremenu postala SKJ. SAP se unapređuju u socijalističke autonomne republike, i vrši se njihova prekompozicija i preimenovanje. Tako imamo SAR Krajinu, SAR Crnu Goru, SAR Kosovo, SAR Vojvodinu, SAR Hercegovinu, SAR Beograd, SAR Bosnu (sa sedištem u Sarajevu, spajanjem SAP Zapadne i Srednjoistočne Bosne). Ponovo se stvara SAR Sandžak, koja ovog puta uključuje i delove Crne Gore (čije se granice smanjuju). Ostatak Uže Srbije se deli na SAR Centralnu Srbiju (Kragujevac) i SAR Jugoistočnu Srbiju (Niš).
80ih SFRJ pogađa ekonomska kriza i pad kredibiliteta KPJ. Čuju se glasovi za promene. Nezadovoljstvo u Srbiji ključa. U svim republikama raste nacionalizam. Ljudi kojima država duguje isplate za nacionalizaciju tuže i uspeju da dobiju na sudu, uz dodatnu kamatu; MMF koji finansira jugoslovenski budžet insistira na ovim isplatama, i sve se završava do 1989. Izbijaju neredu na Kosovu, gde demonstranti traže istupanje iz FSRS i status republike u SFRJ. Unutar SKS se dešava unutrašnji puč, i jedan ambiciozni srednji aparatčik preuzima vlast. Mitinguje se i demonstrira. Sve kulminira usvajanjem novog ustava FSRS kojim se nadležnosti SARova dosta smanjuju (ali ne obespravlju skroz) a federalna vlast znatno jača. U drugim republikama otvoreno se govori o secesiji.
1990. održavaju se prvi višestranački izbori u republikama. U Srbiji i Makedoniji pobeđuju reformisani komunisti, a u Sloveniji i Hrvatskoj antikomunističke stranke.
Ulazi se u period nestabilnosti. 1991. dogovara se novi ustav, i SFRJ postaje Savezna Republika Jugoslavija, sa Rep. Hrvatskom, Slovenijom i Makedonijom, i Federativnom Republikom Srbijom. SAR postaju AR, s tim što se zbog pritiska srpskih nacionalista SAR Sandžak preimenuje u AR Staru Rašku, SAR Kosovo u AR Kosovo i Metohiju, a SAR Crna Gora postaje AR Crna Gora i Boka. Održavaju se prvi višestranački savezni izbori, ali ovoga puta većinu u Srbiji i Makedoniji osvaja nekomunistička opozicija. Pravi se savezna vlada koja dogovara referendume o nezavisnosti u svim republikama. U Srbiji većina glasa za Jugoslaviju, ali u ostalim većina je ubedljivo na strani nezavisnosti. Prave se ugovori o mirnom razlazu gde se regulišu sva sporna pitanja sukcesije. Srbija kao jedina koja je glasala za opstanak federacije dobija pravo da bude pravni naslednik Jugoslavije. U međuvremenu fudbalska reprezantacija SRJ osvaja evropsko prvenstvo 1992.
1. januara 1993. SRJ se mirno rastaje. FRS postaje nezavisna kao Savezna Republika Srbija, AR postaju jednostavno republike ali sa novim ustavom koji dodatnu jača saveznu vlast. Reformisani komunisti koji sada nastupaju kao Socijalistička partija Srbije gube prve izbore nakon raspada SRJ na proleće 1993.
Srbija ne ulazi u NATO jer sledi nasleđe nesvrstanosti, za razliku od ostalih bivših jugoslovenskih republika, ali ulazi 2004. u EU. Srbija je stabilna i demokratska zemlja, sa razvijenošću iznad proseka bivših evropskih komunističkih zemalja. Integrisana je u evropsku i svetsku ekonomiju. Vlasnička transformacija sprovedena je poštujući nasleđe samoupravljanja, tako što su radnicima u skladu sa stažom deljene akcije preduzeća. Tranzicija je generalno uspešna, mada mnogi bivši giganti propadaju ne snalazeći se u novom okruženju.
Problem restitucije ne postoji, jer je to rešeno do kraja 80ih. Ne postoji ni konfuzija u društvu generalno o slici događanja iz drugog svetskog rata. Unutar malog dela političke scene i akademske zajednice postoji jedno vreme dobro primećena debata o tome da li je saradnja ravnogoraca sa komunistima bila opravdana i pravi izbor. Mnogi tvrde da je to otvorilo put kasnijoj komunističkoj diktaturi i represiji. Drugi tvrde da nije moglo drugačije, da pre svega nije bilo moralno učestvovati u bratoubilačkom ratu tokom okupacije, kao da bi eventualna samostalna pobeda KPJ u tom ratu bila daleko pogubnija. Upoređuje se SFRJ sa zemljama istočnog bloka, činjenica da je KPJ ipak dobila izbore, i kao dostignuća nekomunističkih snaga izdvaja se ,,mirna" tranzicija u socijalizam bez otimačine imovine, i očuvanje nacionalnih interesa srpskog naroda. Istoričari pišu feljtone zamišljajući alternativnu istoriju u slučaju da je građanski rat nastavljen 1942. ili da je ponovo počeo 1946. kao u Grčkoj, i šta bi bilo da je jedna od strana pobedila.
(Telegraf.rs / Izvor: Forum PPP)
Povezane vesti
Dejan Jović: Jugoslavija je danas laka meta, a i prema Titu su nefer
Milena će napuniti 100 godina, i dalje pamti Drugi svetski rat i ustaški logor: "Jauču i žene i deca"
Krvavi Uskrs: Dani kada su na Beograd padale savezničke bombe, napade tražili i partizani i četnici
Stravična prošlost meštana iz sela Zlot o kojoj danas niko ne govori: U selo je ušlo 50 vezanih muškaraca
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
INSTAGRAM I DALJE NE RADI SVIM KORISNICIMA Oglasili se iz Mete: Fejsbuk ponovo dostupan
OTROVALA SVEKRVU I SVEKRA PEČURKAMA Pripremila je smrtonosni ručak za rodbinu svog muža: Nekoliko dana kasnije umrla je i tetka
Srpkinja ispred zgrade pronašla veću sumu novca pa potezom naljutila Srbe: "Molim? Joj ispala si mnogo glupa"
Savica
NEMOGUCA MISIJA.
Podelite komentar
Mercedes AMG
Mi sa komunjarama drugovi nikada!!!!
Podelite komentar
Nebitno
Ne razumijem kakav je ponuđen odabir odgovora,Tito je za njih sve Bog,u ponudu odabira ste trebali stavit"Ne Draža je zločinac,izdao bi bratstvo",makar bi od mene dobili glas
Podelite komentar